Suncokreta2

Eto šta je život.
Na izgled sve je o.k. Ne volim kukat i ne volim pričat o lošim stvarima. Kad ih ne spominjem imam osječaj da su jače od mene. Zato obično šutim.
U ovih sam par dana proživila različite boli, različitih inteziteta.
Počelo je sa fizičkom. Zabolija me zub. Mene koja redovito idem u zubara, koja se zubara, čak i ne bojim. Mene koja sam uvjerena da zube triba redovito kontrolirat, baš iz razloga da me ne zabole iznenada.
I.
Baš se to dogodi. Užasna fizička bol.
Ajde, naručim se u zubarice, i mislim se lako ćemo sanirat taj problem, neš ti, ja se te vrste boli čak i ne bojim.
Al zajeb, i to kakav.
Upala živca, kanal sužen, rezultat 45 minuta proširivanja kanala zuba i užasna bol.
Tona tableta ne pomaže, jednostavno ne pomaže.
Kolegice me nagovaraju da odem doma, ali nedam se ja. Završni račun je u pitanju, a ja nova na poslu. Ništa ne znam. Ne kužim, niko mi ne može pomoć. Moram se sama izkobeljat iz tog sranja. Ali kako. Triba mi mir i tišina da bi se mogla skoncentrirat i pokušat bar nešto skužit kako valja.
Al zajeb, opet, stol mi je u hodniku.
Nema te osobe koja ne prođe kraj mene i nešto mi ne dobaci.
Vrišti mi se.
Urla.
Zapomaže.
Faca deformirana od boli.
Telefonski poziv.
Hitna, plać i jecaji.
Ne znam u kojoj je bolnici, ona je zaboravila mobitele.
Ostavljam sve. Ma koji završni račun, koja bol. U trenu više ništa ne boli. Pronalazim ih. Ali tek tada kužim šta je strah. On svako malo gubi svijest. Gleda a ne vidi me.
Kad se prene iz te neke nesvjestice ima blaženi osmjeh na licu. Kao da sa nekim komunicira, kao da odlazi.
Izgleda milo ko malo dijete. Plaćem, nebi htjela da ode. Nisam spremna. Nikad neću biti.
Ponovo mu mjere tlak. Vidim na faci doktorice da je zabrinuta.
Bol. Psihička bol, puno veća od one fizičke, puno veća od straha i poslovnog neuspjeha. Puno veća od straha nadređenih i ne ispunjenih rokova.
Neda mi da se maknem od njega, izgovara samo tople i nježne rijeći, ne pamtim kad je tako mio bio.
Jeli to zato šta stvarno odlazi. On u zadnje vrijeme tako zao, zajedljiv i težak pacijent od jednom je tako nježan i topao.
Sve mu je divno, govori da se ne boji. Vidi mu se mir na licu.
Ali ja se bojim. Kao nikad do sad.
Odvode ga na intezivnu. Stanje je stabilno. Tlak mu je bio 36,8/50.
Čude se da nije otišao.
Sad mu je bolje. Još uvijek je tako dobar, mio i blag.
Šta bi on bez nas, tako govori. Ne pamtim da sam to ikada čula iz njegovih usta.
Bojim se. Još uvik se bojim.
Trzam se na svaki telefonski zvon.
A nadam se najboljem, jer nisam spremna.
Neću nikad ni bit.
Opet je počea žugat, nas više i ne primječuje- dobro je izvuka se. Opet se susrećem sa starim strahovim i nekim novim) završni raču, odlazak zubaru, ajme opet će mi dirat po živcu... Pinku me je straj. Zecu je ispa zub sam, ajde bar se za beštiju više ne moram brinut (izrasta mu je zub ka kljova, ali beštija mući i rješava sama svoje probleme).
Samo ljudi kukaju. Eto pa i ja .
Šta znaći da sam čovik, jel da?
Nisam stina!!!