Suncokreta2

Ovo će biti jedna jako duga priča. Upozoravam na vrime.
Ustvari pokušat ću spojit nekoliko različitih priča u jednu cjelinu.
Jer ...
Evo krečem.
Ne volim rastanke, ne volim konačne situacije, ne volim krajeve.
Iako, recimo, znam da je nečemu došao kraj ne volim to sebi tako prikazat.
Uvik si ostavim onaj film u glavi da nije konačan, da nije zauvik, da nije kraj. Nego recimo pauza.
E sad, ja tu mislim na apsolutno sve.
Ne samo na međuljudske odnose, nego i na neka moje, vlastite, odluke.
Npr, evo odlučila sam da prestajem pušit i ne pušim već 4 puna dana. Da bi sebi olakšala, nisam donila konačnu odluku da ću zauvijek presta pušit ,nego prestat ću dok opet ne zapalim, jednom. Ne znam kad. Ali, jednostavno tako mi je lakše. Lakše mi je donit neku odluku ili se pomirit sa nečijom odlukom na način da sebi predočim kako ta neka situacija nije 100% konačna. Kako uvik postoji nekakva šansa da se ona promini i da završi onako kako bi ja htjela, u tom trenutku.
Več sam isprobala ovaj pristup i pali, kod mene pali. Tako mi je naj lakše prihvatit neke situacije.
Jer šta mi se dogodi, s vremenom mi to nešto šta mi je danas tako bitno, postane manje bitno i ja jednostavno na to zaboravim. A život bez nečega ili nekoga mi postane skroz normalan.
Evo recimo drugi primjer.
Upoznala sam jednu dragu osobu, jako dragu. Nisam je skroz upoznala, ali imala sam želju. Međutim ona je, ta osoba, stjecajem životnih okolnosti otišla u drugi grad.
Baš mi je bilo ža.
Bila sam baš tužna.
E da ne smim zaboravit reć, da uvik tugujem zbog tih promjena, pa sebi prikazujući tu situaciju kao ne konačnu , ustvari olakšavam tugu. Smanjujem joj intezitet.
Normalno ostala su obečanja o kontaktima, viđanjima kad ja dođem u njen ili ona u moj grad. Ali kako to već u životu biva, nema se vremena.
I kontakti su nam sve rijeđi.
Ja doduše virujem da ćemo se još nekad negdje sresti. Da taj odlazak nije konačan ili možda ja jednom odselim.
Ko zna, šta život nosi.
Ali od te početne tuge, baš tuge, ostale su mi samo lipe uspomene na tu osobu i pomirenje da je tako moralo bit.
Eto sad mi se događa opet nešto slično.
Jedan prijatelj, iako ga možda ne mogu baš nazvat prijateljom, ali recimo neko koga bi mi možda bilo interesantno upoznat, odlazi u taj isti grad.
I sad mi je ža. Baš mi je ža. A nemam blage veze zašto. Jer neš ti šta smo imali vrimena družit se u ovom gradu. Ništa posebno. Ali onaj osječaj da je taj neko tu, da nije 400 kilometara dalje, mi daje neku sigurnost.
Možda ćemo se jednako sretat kao da smo u istom gradu, možda ćemo se više sretat nego da smo u istome gradu. A možda ćemo se s vremenom zaboravit. Skroz.
E. Da nebi tako pesimistično razmišljala i da me nebi vatala tuga. Ja sam već smislila cili scenari.
Normalno da ćemo se viđat, da taj odlazak nije nikakav gubitak.
Baš dobro kad dođem gori imat ću s kim bančit.
I tako će dani proč.
Mene će okupirat neka druga životna priča.
Sve manje ću mislit na to. Sve će mi normalnije izgledat ovako kako je.
I eto sad dolazi zadnji dio.
Pari mi se da ću uspit uklopit tri sasvim različite stvari u jednu priću.
Potkrijepit ću ove svoje dvi priče jednim sasvim konkretnim primjerom.
A opet pričom samom za sebe.
Prije , možda jedno , misec dana mi je bilo , jako stalo do jedne komunikacije.
Baš jako. A ja ne volim , baš, suzdržavat emocije. Ma ustvari nije da ne volim, nego nisam u stanju. Jednostavno nije mi dovoljno čvrst karakter da izdržim , recimo ne javiti se nekome, i ako znam da konverzacija nema smisla.
I jedini način da se izvučem iz tog začaranog kruga je taj, da sebi objasnim kako taj prekid komunikacije nije konačan. kako će recimo, taj neko shvatit i opet se javit. Tako ja sebi , ustvari, opet olakšam. Događalo se meni, stvarno, puno puta, da se taj neko javi kad nešto shvati. Ali meni tad to više nije bitno. Uopće mi ne bude bitno.
E sad. Meni ako se komunicira ja se neću skrivat iza nekih paravana. Ako me zanima šta je sa tom osobom neću glumit da me ne interesira. Ali onoga dana kad mi bude skroz ne interesantna, kad za mene više ne bude bitno njeno postojanje, tako ću se i ponašat.
E sad. Rekla sam prije , možda jedno misec dana, bila sam skroz luda. Dovodilo me do ludila šta me ta osoba ignorira. Strašno nešto.
I samo sam htjela saznat da li ja za nju više ne postojim ili još uvik čirne u moj svijet.
Ja blogosferu zamišljam ka ulicu punu kafića. Skupine ljudi sličnih interesa zamišljam ka ljude u istom kafiću.
A svaki blog zamišljam ka jedan stol u toj kafani.
Za mojim (blogom) stolom sam ja glavna faca. Tu određujem temu razgovora i na početku držim monolog. Onda kad me neko posjeti, on ustvari sida za moj stol, posluša šta imam reć. Sudjeluje ili ne sudjeluje u razgovoru. Kako kad. Ako sam mu ne interesantna digne se i sidne za drugi stol.
To isto radim i ja. Nekad nemam vrimena dugo bit u tom našem kafiću, nekad mi se tema ne sviđa. Nekad ne mislim da sam kompetentna govoriti o nečem. Nekad izvalim glupost. Nekad šutim.
E ali se uvik s vrimena na vrime javim, ako svaki dan svratim za nečiji stol, stvarno mislim da nije red ne javit se nekome za čiji stol sidam.
Ne znam koliko sam ovo dobro opisala.
Ali recimo da ja mogu vidit ko sidne za moj stol. I da mi je drago šta vidm da neki ljudi sidaju. E sad to opet ima veze sa mojim egom. Ali to je post sam za sebe.
I recimo da se iznenadim kad vidim da neko dolazi slušat moje pizdarije, a nikad ne ostavi trag, eto tek tako reda radi. Javit se ponekad osobi za čijim stolom popiješ piće. A u stvarnom, recimo u životu izvan toga kafića, ja za tu osobu ne postojim, a baza je u tome da sam postojala.
Eto ja to ne razumim. Meni to nije nikako jasno.
Zašto prekinut sve kontakte, pa onda kriomice čirit. Totalno obrnuta metod od moje. Ja i kad mislim da triba prekinut sve kontakte ostavim priču ka da se kontakti nikad neče prekinut.
A njih onda život samo izbriše.
Isto ka i ovu moju preokupaciju.
Doša je završni račun. On mi je bio centar svita.
Al mora bit da sa njim nisam zatvarala samo proteklu poslovnu godinu. Nego puno više.
Navikla sam se da je normalno da ne komuniciramo.
Pa me baš iznenadi kad vidim da me čirne.
Vjerojatno imamo svi svoje metode.
Ali ne dovršene priče su najblesavija riješenja.
Na kraju krajeva one ostaju ne dovršene samo za one koji ih nisu zaokružili.
A ja jesam.
Jer ne volim krajeve, konačne. Ja sve završavam krugovima.
Sa vjerom kad prođe jedan krug da ćemo se sresti opet u drugome.
Samo šta ne znam koliko dugo traje taj jedan krug.
Može cijelu vječnost, meni to nije bitno, bitno mi je to da postoji mogučnost da ćemo se sresti.
Taman za mojim stolom, u mome kafiću, na moj račun.
Pa taman bio i završni.

UP DATE
Ovako veliki i komplicirani post zaslužija je bonus tekst!!!!

Elvis J. Kurtovic

Ko te kara nek' ti pise pjesme
U krajnjem kutu svoje dnevne sobe
gdje ne moze doprjeti nepozvani pogled
na dnu svojih prepunih vitrina
krijes slatku fasciklu s natpisom "intima"

Medj' slikama tebi dragih lica
gdje cuvas svoje spomene i pisma
sve u formi poezije, stiha
nalazi se i moja ljubav tiha

To su pjesme nikad objavljene
napisane zbog voljene zene
al' datumi na njima su stari
vec odavno nema novih stvari

Jer umjesto poetskih visina
iz mene izlazi samo tuga i gorcina
i misao sto se reci ne sm'je
ko te kara nek' ti pise pjesme

Htio bih da budem gospodin
i izbjegnem reakcije bijesne
ali recu kao pravi primitivac
ko te kara nek' ti pise pjesme

Znam da slusas moje nove ploce
sa njima se branim od samoce
i ubacim nesto da strecne
ko te kara nek' ti pise pjesme

E sad, ako ne živite u Splitu šta ja znam možete li me razumit.
Ma valjda možete, valjda se ne izražavaju ljudi tako plitko samo u Splitu.
Tila sam o sasvim nečem drugom pisat, ustvari imam toliko stvari koje mi se vrzmaju po glavi da bi mogla svaki dan pisat novi post. Ali ko bi me čita...
Ma ko bi mi pisa.
Tila sam o nečem sasvim drugom.
Ali me glas kolegice, iz susjedne sobe nagnao na ovaj potez.
Iako sam lajava, jesam stvarno jesam, ne volim kokodakat sa kolegicama.
To mi je tlaka. Živa tlaka. Ja se skoro nebi ni družila sa kolegicama. A nemam nikakav konkretan razlog. Dapače žene su skroz normalne. Poslovna atmosfera je skroz pristojna. Ali me živicira kad neki prazan hod ispunjuju nekim ispraznim pričama. Razvije se neka polemika, o nekoj temi koju svi već znamo na pamet. A najvažniji dio je kad se neko ili nešto osuđuje. A vrhunac osude je baš ta poštapalica, ili šta li već:" Mislim. ono!"
E ja to ne mogu podnit.
Uvati me jeza!
Tupilo.
Imam takvu averziju prema takvim izjavama i takvim razgovorima, da mi se dođe totalno izolirat.
Uopće ne sudjelovat u kakvim konverzacijama.
Jer naši su poslovi totalno različiti, pa tu i ne možemo izmjenjivat informacije, a ove druge teme i temice mi se stvarno neda svaki dan obrađivat iz početka.
E šta me još živcira.
Pino!
Ovo je opet priča za one koji žive u Splitu.
Za one koji ne žiive, to je nekakav kafić u kojem se petkom pušta glazba, pardon muzika iz vrimena pionira. Pa se i zove pionirska večer.
A biče koje pušta tu muziku se odaziva na DJ Joke!!!
E moj Joke, uvik puštaš isti cd na kojem je istih 20 pisama. U to me već baca u laganu agoniju.
Koliko je sam dobrih pisama iz tih vremena.
Strašno.
A naš Dj jole. Vrti uvik iste. I ne samo to. Nego ima onih pisama koje graniče sa narodnjačkim smečem.
Na koje je najviše ruku u zraku, a djeve bajne izvijaju bokove, ruke stavljaju u sevdalinka položaj i tresu sisama.
Ma ne smeta to meni. Ponese te glazba, ali da je to neka glazba...
Posebno ludilo me uvati kad čujem "Motori". Ajme obolim na tu pismu.
Ne mogu virovat da neko to više može slušat. Ne da je pisma ofucana, biće ofucanija od guma na tim motorima. Jebate koliko je izlizana da ne mogu virovat da nekome uopće padne napamet pustit je ili trest glavom na tu pismu.
Ima još pisama koje ja jednostavno ne mogu više podnit.
Pisma "dečko ajde oladi".
Majko moja. Evo ko me želi mučit može to savršeno postič sa ovom pismom.
Ima tu još pisam koje ja ne mogu podnit.
A ka uredno se prodaju ka neke dobre stvari iz onih vremena.
Moš mislit.

Ovo sam pisala Jučer.
Danas bi pisala već nešto sasvim drugo.
Ali depresivnije, pa neću . Možda me prođe.
U svakom slučaju, ja nisam jedna od onih koja pišem tekst prije, pa ga podhranjujem ili ispravljam. Ovaj prvi dio sam zbog stjecaja loših okolnosti ipak jučer podhranila. a sad više nisam u tom filmu, a tila bi ga nekako zaokružit i napravit neku cjelinu. Ja tekst ne lektoriran, nego ga odma bacam u eter.
Zato je uvik pun grešaka, ali je ne cenzuriran, baš onakav kako bi ga i izgovorila da sidimo negdi na kavi.
E i duvanu. O tome u nekom drugom postu.
Prije dva tjedna sam planirala ovih dana napisat jedan sasvim drugi post.
Morala sad čekat 15 dana da se uvjerim u točnost svojih predpostavki.
I sad kad sam se uvjerila, sad mi se više ne piše post.
Možda ga i jednom napišem, ali sad je prošlo to šta me okupiralo.
Pa nema smisla.
Tako možda ni ovaj post nebi imao smisla da nema ovaj današnji dodatak. Jer uopće više ne razmišljam o ovome gori navedenom.
Sad me tare neka druga priča.
Nadam se da me suta neće ni ona više trat.
Da će neka treća, lipša, puno lipša priča bit aktualna.
Ipak sam ja optimista.
A osim toga sutra je srida. Polovica ranog tjedna. Navečer sastanak u Mosora.
Prema tome, uvik se može nač nešto lipo.
Iako jedva čekam da mi danas bude jučer.
E da Bila sam na Svilaji.
Mislim da post neće ić. Tlaka mi je pisat. Bit će samo slika.
Svi vi koji se dvojite, koji bi tili, bar malo, okušat se u planinarskim vodama.
Sutra počinje proljetna planinarska škola u Mosora.
Prijavite se. Nemate šta izgubit.
Dobijete puno više nego šta se i usudite pomislit.
Virujte.
Ovo su vam brojevi za sve informacije 394-365 ili 091/583-93-62.

Eto na to pitanje mi se sveo život.
Sve mi se vrti oko toga kakve je ko volje
Jer ako nekome iz mog popisa "ljudi o čijem raspoleoženje ovisi moje"
nije dobar dan, ni u kom slučaju taj dan ne može biti ni meni dobar.
Ni u ludilu.
Užasno je to kad ne znaš kakav ti je dan, dok se ne čuješ sa svi "svojim određivačima dana"
Zato ujutro prvo sretneš jednu određivačicu, dobro, njoj ako se dan po jutru poznaje nikako ne može biti loš. Ali do kraja dana može se zakomplicirat, to se ionako dogod baš uvijek kad je nekome od ostalih "određivača" dan loše počeo. Tako da mi to bude samo šlag na jednoj velikoj i predivnoj torti.
(ja baš torte ne volim, samo da se zna)
Onda počinju telefonski pozivi, kako je prošla noć, kakvo je raspoloženje...
Odgovor najčešće znam već na pamet...
I već znam da mi dan nikako ne može bit dobar.
Baš skroz dobar.
Jer u dan od 24 sata svaša loše može stat, i nikad , baš nikad, ne smim pomislit "ne može gore".
Jer može, baš u vik može.
Pa mi je stvarno grozno odradit te jutarnje pozive i vidit ima li ikakve šanse da dan i ne bude tako loš.
Jer, skoro, već napamet znam tekst i ton glasa, već unaprid znam početak i kraj razgovora.
Pa onda izbjegavam takve razgovore.
Ali ako ih izbjegavam ne znači da ne mislim na svoje određivače.
Mislim, a trudim se ne mislit.
Pa kad ipak skupim hrabrosti i nazovem, da vidim kakva je prognoza današnjeg dana, moji određivači ako i nisu započeli loše dan, već vidno iživcirani, jer im malo svoga vremena poklanjam (poklanjam ga svima samo sebi ne) jer ih zanemarujem i ne volim dovoljno ( istina je da samo sebe ne volim dovoljno) svakako će uništiti moj dan.
To su moji osnovni određivači dana, ima još onih samo malo sporednijih.
Ali koje se isto bojim čut na telefon, jer obično zovu kad nešto ne štima.
U najboljem slučaju kada se recimo poklopi da su svi moji osnovni "određivači" započeli dan u dobrom raspoloženju i da se moji malo, smo malo sporedniji određivači nisu uopće javili, što znaći da sve štima.
Postoje male šanse da i meni se sve poklopi pa da mi ispadne dobar dan.
Ustvari da i ja sama (zamisli sama ja) budem dobre volje.
Normalno dan je dug, uvik ima šanse da se zakomplicira, u 24 sata svašta se može dogodit. Ali vjerojatnost da dan počme dobro svim mojim određivačima je već toliko mala, da sama činjenica da je recimo dobro počeo je toliko snažna da mi ništa više, dobro teško da mi išta više, može taj dan pokvarit.
Šta sam ustvari tila reč.
Kad sam izašla iz lošeg braka i kad sam promislila, divno više mi život neće ovisit o raspoloženju jednog....
Debelo sam se zajebala.
Valjda sam ja takva, život mi uvik ovisi o raspoloženju nekih mojih "određivača"
Ili je to možda dokaz da mi je stalo.
Da mi je do nekih ljudi, nekog posla, nekih odnosa, nečijih sudbina stvarno stalo.
Ili mi je možda previše stalo, pa nemam vremena da mi stane do mene same.
Ne znam odgovor i nikad ga neću saznat jer od svojih određivača ne mogu pobič.
A nekad najrađe bi. Na neki pusti otok, barem 7 dana.
Bez ikakvih sredstava komunikacije.
Dobro možda bi se ipak poželila nekome javit.
Eto onako uz put, možda nekom malo manje sporednom od "manje sporednog" određivača, čisto onako uz put. Da vidim kako bi tekao razgovor, i da li bi mi razgovor mogao utjecati na raspoloženje.
Jer onda bi , možd, sebi tribala objasnit zašto je taj razgovor utjecao na moje raspoloženje...
Ali o tome bi ionako mogla samo razmišljat na pustome otoku, kada bi mi raspoloženje isključivo ovisilo o meni, i dobro možda i o tom razgovoru.
Ali nemam ja vremena za razmišljanje, o takvim stvarima , ma nemam vremena za razmišljanje ni o pustom otoku.
A da, tila sam samo reč, da su mi svi određivači danas poprilično dobre volje.
Šta je veliki napredak, jer nisam ni ja loše volje.
Tako da se nadam i vjerujem da mi ,možda, ovaj dan neće ništa moč pokvarit!
A nakad sam ovakve dane smatrala najobičnijim danima...

DODATAK
Evo dokaz da mi danas nije uopće loš dan.
Izletila sam na po ure sa posla, obavit neke sitnice i samo uletila u jedan dučan (neću reklamirat) malo povirit planinarsku opremu.
Naletila na sniženje, prodavači taman spremaju robu u skladište.
Kupila gače i jaketu za savršeno povoljnu cijenu.
I iii posežem za karticom, ali je nema...
Panika, sva sriča maloprije sam digla lovu sa bankomata.
Plačam gotovinom i tričim nazvat banku da vidim mogu li mi dat kakvu informaciju.
Da ne duljim, kartica je ostala u banokomatu, niko s nje nije diza lovu (a neš ti šta bi se obogatija i da je)
Kartica je privremeno blokirana.
Imat ću je sutra opet u ruci a gače i jaketu imam već danas.
Dan je divan. Savršen.
Stvoren za mene!!!!

Pari mi se da sam uspila.
Istrčala sam jedan krug.
Meni užasno težak i naporan.
Ali sam ga ipak uspila istrčat.
Sad bar znam šta me čeka u sljedečem krugu.
Pa bi, možda mogla ovaj put malo pametnije.
Bar malo pametnije.
Nema smisla pisat šta me je mučilo.
Večini je to ionako smišno.
A ja ionako ne volim govorit kad mi je teško.
Pa sam šutila.
Tako mi je lakše.
Ustvari uvik šutim kad mi je teško.
Koliko god to ljudima izgledalo ne moguče.
Ja uvik šutim kad mi je teško.
Zato čim malo popuste napetosti i problemi raspričam se.
Nadoknađujem propušteno.
Nadam se da sam ovo dobro odradila, prvi put.
Skroz sama, dobro nikad nisam baš skroz sama.
Hvala onima koji su mi pomogli, iako oni nikad neće ni znati da im se ovako zahvaljujem.
Nije bitno.
Znaju oni da sam im zahvalna, puno, puno zahvalna.
Preživila sam i sad idemo dalje.
Ovih dana sam skužila da su stabla u mojoj ulici počela pupat.
Da je dan produžija, da ...
O da, da je već proša misec dana oda dana kad sam skužila da bi mogla otić na Sveto tlo (za dva miseca)
Da ptićice pjevaju i da dan počinje prije 7 ujutro.
O jeee.
Sad počinju pripreme, kondicione, za uspon na Bjelašnicu.
Triba svaki vikend uspentrat se malo.
Da možemo povatat one smišne Bosance, koji nas gore čekaju.
Dobro ajde na smimo razočarat ni one simpa Hrvate koji će nas gore vodit.
Još malo



Stvarno još malo.
Još samo tri tjedna, i do tada triba se uvatit posla.
Doduše nije to jednini posal kojeg se triba uvatit.
Ovu godinu imam namjeru sve odradit kako treba.
Bit će puno posla.
Malo je reć puno, jer masu je toga šta triba popravit.
Ali bar znam di žeelim doplovit.
Kakvim brodom raspolažem, kakve su mu karakteristike
Znam njegove mane i vrline
Poznajem more kojim ću plovit.
Kako se triba ponašat po buri i jugu
Kako triba uživat u bonaci...



I znam di želim stić.
Pod svaku cijenu.
Znam koje visine želim doseč.
I kakve boje nebo mora bit.



Mora!!!

NEĆE ME BIT NEKO VRIME....
DRŽITE MI FIGE DA TO VRIME ŠTA KRAĆE TRAJE:(

Svi vi moji dragi prijatelji, blogeri, ljubavnici, obožavatelji, anonimci, i oni koji mislite da ja ne znam da svračate(o tome nekom drugom zgodom), a nekad smo izmjenili brojeve mobitela.
Svi vi kojima bi bilo drago da ja još uvik imam taj vaš broj.
Obaviještavam vas da mi je otišla kvragu SIM kartica.
A kako sam ja , takva kakva jesam, i svi vaši brojevi su mi bili memorirani na kartici.
Dogodila mi se dežgracija i više nemam niti jedan broj.
Loše pamtim pa je dobro da sam momku u VIP centru uspila izdiktirat svoj broj.
I to je već sreća.
(Posebno ti @lipoto mi se moraš javit jer ima gomilu brojeva koje mi moraš reć.)
Pa vas lipo molim da mi se javite kako bi vas mogla opet memorirat.
Doduše mobitel mi sad neko vrime mora bit isključen.
Ali popodne ću ga aktivirat.
Da imam vrimena, a nemam, baš bi bilo interesanto razradit temu, koja je već sto puta obrađena.
Kako ću bez mobitela, ajme sad sam se sitila da su mi na kartici bili i pinovi od onih drugih kartica.
Užas.
Aj javite se!!!

Stajali smo goli do kože
Ti si me pitala može li još
Ja rekoh da može

Jer ima tamo negdje jedan grad
gdje kiše dane broje
gdje niko više nije mlad
grad bez boje...

Danas sam pokisla do kože. Doslovno do kože.
Ma šta do kože do kostiju i duše. I duša mi je pokisla. Skroz.
Ne znam šta mi je.
Ova mi je pisma divna.

Uništi me.
Zato šta znam koji bi to grad mogao bit.
I ko bi njih dvoje moglo bit.
Moglo bit ali neće.
Jer likovi iz pisama obično ne postoje.
Ili ako i postoje već su opjevani.
Šta znači da ne mogu postati iz pisme.
Nego je pisma zbog njih nastala.
Šta sam pametna.
Danas je dan da budem iznimno pametna
Ali nisam...
I ko zna kad ću bit
I oću li ikad više bit.
Ustvari, misli pozitivno!
Bit ću pametna, jesam pametna, svi moji postupci su pametni
Ko zna za šta je ovo dobro....
Evo malo pozitivne energije
Ma ustvari sam tila napisat nešto misaono ali ne ide mi. Zato šta mi se nešto i previše mota po glavi.
A nebi trebalo.
Daklem, pokisla sam, ne pamtim kad sam tako pokisla, ne pamtim kad je ovakva kiša lila
A ja sam baš morala, biti na ulici, ispod kišobrana. Baš sam morala.
U jednom trenutku mi je došlo plakat, baš bi se isplakala od očaja i nemoči.
Zna li iko onaj osječaj kad ti kiša klizi kroz rukav kaputa a ti moraš držat ruku u tom položaju jer držiš kišobran
Ili osječaj kad ti voda prodire u čizme i noge ti šljapaju u bazenu koji je ustvari tvoja postola.
Zna li iko taj osječaj kad svi papiri koje držiš u ruci su se toliko natopili vodom da se bojiš da ćeš još jednom morat ić do firme sve ponovo isprintat, jer tinta se razlila.
E tako sam se cila osječala.
Ne samo moje ruke, noge, nego ja.
I onda iz tog očajnog stanja te ponese neki sasvim drugi film.
Došlo mi je da više ne preskačem bujice, niti da se mičem automobilima.
Baš me bilo briga, ustvari guštala sam još više kisnut, močit se.
Ka nekakvo samouništenje.
Baš mi dođe dokrajčit se .
Ne ovako polu životarit.
A nisam nesretna. Ništa mi se tragično ne događa.
Baš ništa.
Ali jebe me jedna ne dovršena priča.
Pa je ja dovršavam kako mi paše.
E to me jebe. To šta je ja dovršavam.
Jer nikako nije dobro da ja tu priču dovršim sama.
To je biće zato šta mi se ništa strašno ne događa, pa nemam na šta lomit glavu.
Ili imam.
Ali je lomim na krive stvari, osobe i događaje.
Skužila sam da imam grupe i pisme koje najrađe slušam u određeno doba godine.
I dami ustvari ne tribaju vijesnici nekog godišnjeg doba, jer meni su vijesnici pisme koje mi se tad slušaju.
Recimo
Letu štuke, Balašević -zima
Hladno pivo, Jinxi-lito
Ma ima ih još ali ovi su mi sad pali na pamet. Ove litnje slušam već i u proliće, tako znam da je zima završila, a ove zimske najčešće samo zimi.
Ma znam da nije zima kriva za sve ovo sranje.
Ali valjda tada imam više vrimena razmišljat.
U proliće lito i ne razmišljam samo guštam.
Letim, živim.
još malo.
Već me je par puta uvatilo da poslušam jinxe, šta znaći da je blizu.
Balašević je proša, još su Štuke u điru, ali i tbf.
A i oni me razvale.
Ustvari neš ti problema mene razvalit.
Jedna kiša.
Jedno pokisnuće.
Jedna pisma.
Jedan grad.
I njih dvoje.
Već opjevani...

Nakon duuuugo vremena evo nas opet se vračamo.


ukrstili smo gojze i krenuli

Je da je bilo podne, je da je neka hrabrija i sposobnija ekipa bila na nekom drugom mistu.
Je da smo pokušavali saznat šta je s njima kako im je i jeli guštaju?
Ali nema signala, ili je nekad pametnije isključit mobitele i prekinut svu vezu sa civilizacijom.
Izabrali smo jednu skroz laganu turu. Ipak se triba pomalo vračat u kondiciju, sad bi se neki mogli i nasmijat da ja o ikakvoj kondiciji pričam.
Ali vidit ćete vi, uvatit ću vas ja!


Pogotovo nakon današnjeg izleta.


Definitivno sam izabrala put kojim želim kročit.
Nigdi ne mogu zaboravit na sve gluposti, napunit baterije, udahnut punim plučima.


Ka gori di mi se otvaraju predivni vidici.


Bez obzira kakvo je vrime, uvik se vidi tračak svitlosti.
Vračam se planino tebi...