Suncokreta2

Stajali smo goli do kože
Ti si me pitala može li još
Ja rekoh da može

Jer ima tamo negdje jedan grad
gdje kiše dane broje
gdje niko više nije mlad
grad bez boje...

Danas sam pokisla do kože. Doslovno do kože.
Ma šta do kože do kostiju i duše. I duša mi je pokisla. Skroz.
Ne znam šta mi je.
Ova mi je pisma divna.

Uništi me.
Zato šta znam koji bi to grad mogao bit.
I ko bi njih dvoje moglo bit.
Moglo bit ali neće.
Jer likovi iz pisama obično ne postoje.
Ili ako i postoje već su opjevani.
Šta znači da ne mogu postati iz pisme.
Nego je pisma zbog njih nastala.
Šta sam pametna.
Danas je dan da budem iznimno pametna
Ali nisam...
I ko zna kad ću bit
I oću li ikad više bit.
Ustvari, misli pozitivno!
Bit ću pametna, jesam pametna, svi moji postupci su pametni
Ko zna za šta je ovo dobro....
Evo malo pozitivne energije
Ma ustvari sam tila napisat nešto misaono ali ne ide mi. Zato šta mi se nešto i previše mota po glavi.
A nebi trebalo.
Daklem, pokisla sam, ne pamtim kad sam tako pokisla, ne pamtim kad je ovakva kiša lila
A ja sam baš morala, biti na ulici, ispod kišobrana. Baš sam morala.
U jednom trenutku mi je došlo plakat, baš bi se isplakala od očaja i nemoči.
Zna li iko onaj osječaj kad ti kiša klizi kroz rukav kaputa a ti moraš držat ruku u tom položaju jer držiš kišobran
Ili osječaj kad ti voda prodire u čizme i noge ti šljapaju u bazenu koji je ustvari tvoja postola.
Zna li iko taj osječaj kad svi papiri koje držiš u ruci su se toliko natopili vodom da se bojiš da ćeš još jednom morat ić do firme sve ponovo isprintat, jer tinta se razlila.
E tako sam se cila osječala.
Ne samo moje ruke, noge, nego ja.
I onda iz tog očajnog stanja te ponese neki sasvim drugi film.
Došlo mi je da više ne preskačem bujice, niti da se mičem automobilima.
Baš me bilo briga, ustvari guštala sam još više kisnut, močit se.
Ka nekakvo samouništenje.
Baš mi dođe dokrajčit se .
Ne ovako polu životarit.
A nisam nesretna. Ništa mi se tragično ne događa.
Baš ništa.
Ali jebe me jedna ne dovršena priča.
Pa je ja dovršavam kako mi paše.
E to me jebe. To šta je ja dovršavam.
Jer nikako nije dobro da ja tu priču dovršim sama.
To je biće zato šta mi se ništa strašno ne događa, pa nemam na šta lomit glavu.
Ili imam.
Ali je lomim na krive stvari, osobe i događaje.
Skužila sam da imam grupe i pisme koje najrađe slušam u određeno doba godine.
I dami ustvari ne tribaju vijesnici nekog godišnjeg doba, jer meni su vijesnici pisme koje mi se tad slušaju.
Recimo
Letu štuke, Balašević -zima
Hladno pivo, Jinxi-lito
Ma ima ih još ali ovi su mi sad pali na pamet. Ove litnje slušam već i u proliće, tako znam da je zima završila, a ove zimske najčešće samo zimi.
Ma znam da nije zima kriva za sve ovo sranje.
Ali valjda tada imam više vrimena razmišljat.
U proliće lito i ne razmišljam samo guštam.
Letim, živim.
još malo.
Već me je par puta uvatilo da poslušam jinxe, šta znaći da je blizu.
Balašević je proša, još su Štuke u điru, ali i tbf.
A i oni me razvale.
Ustvari neš ti problema mene razvalit.
Jedna kiša.
Jedno pokisnuće.
Jedna pisma.
Jedan grad.
I njih dvoje.
Već opjevani...