Marketing
sto trinaesti post
Ovo šta ću sad napisat glupo je i da gluplje ne može bit.
Kako, ustvari, ne želim pisat o tisućama stvari koje me brinu, okupiraju i navode na detaljnu analizu.
Preostaje mi samo da pišem o jednoj gluposti.
Glupim stihovima neke pisme koja mi se stalno mota po glavi.
Pjevušim je bez prestanka , a nisam ni svjesna kad i kako sam je uspila memorirat i trajno podhranit u svoju podsvjet.
Pisma ide ovako nekako:
Javi se, ponekad me nazovi
da me voliš sto put mi ponovi...
javi se, ma daj me iznenadi
ti znaš kako se to radi...
Zna li iko ko tu pismu piva?
Može li mi iko reć di i kad sam je ja uspila čut
i zapamtit...
I na kraju najbitnije , zna li iko osobu kojoj ja ove stihove posvečujem.
Ako zna, hitno joj javite, da mi se javi, nazove i iznenadi, jer ta osoba zna (tribala bi znat) kako se to radi...
Ne smite toj osobi reć, da sam vam ja rekla da mi se javi, nazove i iznenadi, jer onda mi to i neće bit baš neko iznenađenje.
Najbolje bi bilo da... a ne , ne mogu više od ovoga reć jer...
E da, još nešto o čemu mogu pisat. Idem u zubara.
Imam osječaj da će me bolit, jako će me bolit...
A ja to nebi tila...
@brode- znaš da sam baš puno razmišljala o onom tvom postu.
I mogu ti reć da je razum skroz bezobrazan, jer nas tira da ne radimo ono šta bi tili....
Kao što se vidi iz priloženog, ja sam jedno nadasve razumno biće, koj napravi selekciju prije nego šta objavi post.
Dakle sa mnom vlada razum. A kako vlada razum, ni o čemu ne mogu pisat, jer mogla bi se razotkrit. A kako to ne želim, držim sve u sebi.
A držeći sve u sebi približavam se trenutku rasprsnuća.
A kad se rasprsnem, bit će mena sve strane...
A ako mene bude na sve strane, kako ću razumom kontrolirat svaki komadić mene na različitim stranama.
Straj me da me koji komadić mene ne oda, da se ne pojada nekome, pa da krene priča, suncokreta je ovakva i ovakva....
A ja ne volim da se o meni priča u lošem kontekstu.
Zato ja i jesam razumna, suzdržana, i čvrsto stojim iza onoga šta sam rekla i učinila.
Toliko čvrsto stojim, da nisam sigurna da se već za sekundu neću pomaknut i napravit nešto o čemu cilo vrime razmišljam, dok ovo pišem, ali vam o tome ne mogu pričat.
Jer ja sam jedno razborito biće i ako je kraj , kraj je.
I ne pada mi na pamet, produžavat agoniju, jel tako...
Pogotovo ako bi produžavajući agoniju prešla preko svojih riči i postupaka....
Ovo je ustvari bila samo jedna mala kriza u kojoj je osjećaj htio prevladati razum.
Ali sva sreća, ja sam , tribam li ponavljat, jedno razumno i razborito biće, koje zna kontrolirati svoje osjećaje, ma koliko god oni pogrešni ili ne pogrešni bili.
Nemojte se čudit, ovo je terapija Bolje da tučem po tastaturi nego po tipkovnici mobitela...
Iako , nakon ovog mog malog trenutka slabosti, možda bi mi bilo bolje da tućem prstima o stol ili glavom ozid
Post je objavljen 24.01.2008. u 10:39 sati.