stillhoping

" Odakle stiže kipar?
- Sa Sikiona.
- Njegovo ime?
- Lizip.
- A ti, tko si?
- Kairos, ja prestižem sve.
- Zašto hodaš na prstima?
- Uvijek sam u žurbi.
- Krila na stopalima, čak?
- Od vjetra sam brži.
- Zašto tako stežeš britvu desnom rukom?
- Kako bi upozorio ljude da sam oštriji od oštrice britve.
- Zašto ti pramen kose pada niz lice?
- Nek' ga zgrabi svatko tko se nađe na mom putu
- A straga, zašto si ćelav?
- Ma koliko velika želja bila, onaj koga preletim uhvatit' me neće.
- Zbog čega te umjetnik stvorio?
- Da podsjećam ljude, stranče! S ovog trijema, ja sam opomena svima."


Postoji li sledeci trenutak? Hocu li ga prepoznati? Hocu li uhvatiti taj pramen kose? Hoce li Kairos imati obzira i usporiti,mene radi?

daj mi krila,jedan krug.....pa nek` kosta......

...i tako sam se probudila sa uzasnom glavoboljom....s osecajem da sam sva otecena i da krv naprosto stoji u mojim venama.....napolju je uveliko trajao bljestav avgustovski dan....
Bilo je tesko gledati u svetle pruge na drvenim roletnama....a jos teze naterati sebe i dignuti dupe,zatim otici do kujne i staviti lonce za kafu.....
Glavobolja...mrzovolja....tupost...
Difinitli ovo nije pocetak dana kakav bi covek pozeleo da ima...
Moja majka se vratila nervozna iz banke....suvise realizovanih cekova a penzija nije bogzna sta....Kaze,kad bude dobila 50.000 evrica na grebi,odmah ima da se spakuje,tajno,i ode u svet...nama nece da ostavi ni dinar,nismo mi deca,mi smo odrasli ljudi i boli je uvo vise za nas....
Ostavljam joj sto evrica na stolu...jer se osecam prozvanom...
Mrzim to indirektno prozivanje....kazi sta sam duzna pa da zavrsimo s tim!
Ne osecam se odgovornom ni za ciji sjebani zivot,cak ni nad mojim nemam stalnu kontrolu...I sta je sa onim trenucima kad pozelim da idem i redom ubijam ljude,da vristim iz sveg glasa i da rukom rusim tanjire i case sa stola?!Sta je sa onim mojim trenucima kad bih drzala glavu u rukama i plakala dan i noc?!
Jebeni zivot.
Red kompromisa,red neobuzdanog besa....
Majka zatim govori o zdravom nacinu ishrane....Poslednjih godinu dana je postala pravi fanatik sto se tice ishrane...Dovlaci kuci kojekakvo djubre iz butika zdrave hrane,ocekuje da jedem heljdine rezance i da umesto cokolade jedem susene brusnice...Vidi,kako si se nagojila,kaze neumoljivo.Ti vise nisi sama! Moras da budes zdrava svom detetu! kaze...
Ja kao debil,tomijev majonez krijem u kutiji za povrce,na dnu frizidera.
S krivicom u ocima,nadam se da nece da bane u kujnu dok mazem obilato po belom hlebu majonez i redjam odozgore kisele krastavcice i govedju prsutu.
Sutra idem da pogledam neki stan za izdavanje.Uslov je da ima terasu i odvojenu sobu za mog potomka.Od proslog sam za tili cas napravila gnezdo za nas dvoje.Jeli smo picu u krevetu i gledali "Narniju" uvece.Frizider je bio uvek pun nezdrave hrane,a s vremena na vreme smo isli u restoran na gastronomske perverzije...potomak je imao drustvo vrsnjaka ,,,ja se nisam osecala kao dete-debil....uvece su dolazili prijatelji,a subotom sam sa bivsim direktorom i njegovom devojkom igrala remi...bilo je do jaja....
Ta kokoska ciji je stan bio,cekala je da ga okrecim ponovo pa da mi saopsti da je resila da ga proda....Seljanka s novoizgradjenim beogradskim akcentom i suvise debelim noznim zglobovima....Doslo mi je da userem stan skroz-naskroz pre nego se iselim! Umesto toga sam oprala prozore i kupatilo,izglancala parkete i otisla kod mame.
I sad se patim.
Okej,ne placam stanarinu ali sam kazala zbogom svom miru...
Sve ima svoju cenu....
Glavobolja....mrzovolja...tupost....
Kako onda ustati i otvoriti prozore za dan koji ne obecava?

Vise nego ikad sam okruzena ljudima...moj mobilni cesto zvoni i ja se uvek iznova cudim tome....Doskora sam imala osecaj totalne odvojenosti od sveta....Moj potomak i ja na cetvrtom spratu jedne zgrade....u stanu koji je obojen mediteransko-zutom bojom....sa kuhinjicom nastalom od zastakljene terase,sa knjigama i kompjuterom i igrackama i veselom posteljinom i slobodom ,sa kojom ne znamo sta cemo....Kad ga odvedem u obdaniste,vracam se umorna i iscrpljena od pokusaja da budem vesela ....kuvam kafu,palim cigaretu,zurim u zidove...pokusavam da predvidim dalji tok...ne uspevam....
Nekad je samoca bila toliko zla da sam zelela lupati glavu o zidove...nekad su pristigli racuni izgledali kao nesavladive prepreke...nekad se desavalo da zelim umreti...
Jednog dana je Umetnik usao u moj zuto obojeni stan....Slucajnost?Samo sto ja ne verujem u slucajnosti....Osetila sam da bih mogla disati opet.Da poznajem te oci.Da trenuci cutanja nikad ne bi bili neprijatni.Da bih ,konacno,mogla prestati pretvarati se.Da ne bi bio zgadjen mnome,onakvom kakva sam uistinu.
U medjuvremenu,vreme se vuklo....slepilo za druge je ostalo...i samoca....i trud oko jedinca...
Vreme se vuklo....ja sam neshvatljivo verna..kao pas sam jebeno verna..ja ne prestajem da zelim isto....
Mailovi....ni o cemu,o svacemu...nikad licni....
Napokon osecam kako reci dopiru do njega....kako misli o njima....kako postaje ovisan o njima....
Onomad ,sedimo...ko stari ljubavnici...delimo strast prema recima...skloni smo finim perverzijama...gledamo se ravno u oci,bez straha,bez stida...nema slucajnosti na ovom svetu,bar ne u nasem slucaju....
U vremenu koje ne pripada nama,neki sasvim razliciti ljudi sede sa mnom...ponekad se osecam kao neko ko ne pripada tu....
Dobri su to ljudi...samo,taj jebeni osecaj nepripadanja je oduvek bio sa mnom...Postoji ta rupa u meni...kao bezdan....i ja znam ,da nesto u tom bezdanu,u toj rupi,misli da sam zasluzila vise,da sam mogla bolje...Ta jebena zjapeca rupa me odvaja od ljudi...Niste vi u pitanju,ja sam...ja sam ta koja misli da zasluzuje vise,ja sam ta koja zali za propustenim....niste vi u pitanju,ljudi...vi ste skroz okej,ja sam govedo...

Jebene sklonosti...jebeni talenti....jebena moja neambicioznost....jebeni roditelji koji uvezuju krila svojoj deci...strasne price,bla-bla-bla....

Kad u razgovoru za trenutak zaboravim da me slusa Umetnik,a ne neko od rodjaka,i pocnem da se femkam- Umetnik poludi...
Zatim pocinje da urla kako ne pristaje na izdrkavanje i jeftin humor...Ako je ovo tvoje stanje u polupauzi jointa onda je u redu!,urla, u protivnom je tvoja inteligencija ispusila!!!!Ja se osecam kao neko koga drmusaju za ramena sve dok mu suze ne navru na oci....On je ljut i govori da me hoce onakvu kakvu jesam,ne onakvu kakvu me hoce svet...On urla da prekinem sa izmotavanjem,da pocnem konacno da radim ono sto zelim,i govorim ono sto zaista mislim,da je krajnje vreme da sednem i pisem,ozbiljno,a ne zbrda-zdola....
To me vrati sebi...
Ne osecam se posramljeno....kao da je normalno da s vremena na vreme urlamo jedno na drugo...kao da nas to priblizava jedno drugom....
Sta ce biti s nama na kraju....pojma nemam....gore od toga da umre od srca i ostavi me,bilo bi da ode,i ostavi me...
Jer..ja ne bih imala vise nikog pred kim bih stajala ogoljena a da se ne osetim posramljenom zbog toga...

Ljudi su divni...ljudi su veseli....ljudi rado izlaze u susret...ljudi zovu na sedeljke i ruckove....kad Njega ne bi bilo,ja ne znam da li bih mogla da nastavim sa svim tim.....

Nekoliko dana medju ljudima...spavanje u tudjem krevetu,s tudjim daljincem pod jastukom...
Onda...tudj frizider....unutra svasta...i tegla sira u ulju,bas kako volim,i fileti incuna,i masline....
Bosonogo hodanje s kraja na kraj tudjeg stana...ja nekako volim taj prostor,nehajno uredjen,podredjen potrebama vlasnika i cestih gostiju...na sve strane knjige,pa mozes uzeti koju god i citati...i dva kompjutera,izvolite birati...
Tvrdoglavo svako jutro spustam roletne i gundjam da je suludo drzati otvorene prozore na cetrdeset stepeni...
Jedenje kolaca u poslasticari...jedan par citavo vece razmenjuje neznosti....teleci pogledi,isprepletani prsti...
Meni je smesno...ogrubela sam,primecujem u sebi
Ne mogu da me ganu pateticne slike,ni tudji poljupci...
Onda...vece kraj vode....vesela sam...pijem i pusim i govorim besmislice...prepricavam anegdote iz svog zivota....kad A-prim pridje nasem stolu ja zapevam...sve je potaman u mom zivotu....
Zasto onda volim samo one tuzne ,one od kojih bi se moglo umreti?
U casi je led,u tanjiru sveza hrana,pogaca je savrsena,nebo nad nama puno zvezda...
Matori tamburas jedini prepoznaje nesto tragicno u mom izrazu lica,i netremice me gleda dok peva...ja se saucesnicki nasmesim,pa sklonim pogled i obratim se veselim glasom nekome za stolom....
Ljudi su ljubazni prema meni...ljube me u obraz,grle me znacajno,obecavaju film za kojim tragam,donose diskove s narezanim slikama...
Moj sin je favorit medju decom prijatelja....on je jedno cupavo,buntovno osmogodisnje cudo s britkim jezikom i blistavom inteligencijom....Oh,kako ja tebe strasno volim! ume da uzvikne iznebuha...
Vece je zvezdano,i tiho,kao sto umeju da budu letnje veceri...vece je lepljivo i vruce...nagovestava da bi kakva perverzija mogla biti dobar predlog....vece je samotno,jer nekog jos nema da se vrati...moja odbegla misao se vraca i govori mi da je i na onoj strani isto,da se susrela s onom drugom mislju,i da je sve u redu....pa ipak...



"Sada,kad imas muskarca nemoj vise nikada da
budes na skveru.
Ako to ucinis on ce imati zenu na svakom koraku.
Bila sam poznata po tome sto muskarce ne tretiram dobro,

Ja njih teram da naporno rade i danju i nocu,zato
sto se divlje zene ne sekiraju,
divlje zene ne pate od tuge."



Ida Koks

Zabavljen je mermerom...ja ne zameram....mene muci moja dokolica.Knjige koje stoje neotvorene.Njanjave pesme u folderu za lenjo popodne.Tabani koji svrbe a ne da im se otici...
Vrelina...mastif i ja je tesko podnosimo....
On lezi u hodniku,na mermeru,i tesko dise,isprekidano....Lenjo pseto....
Ja,razgacena,sa skupljenom kosom i bokalom hladne vode za stolom...
Sanjarim...
Ujutru cu otici u onu nasu kafanu na vodi,u Zemunu...skinucu sandale i hodacu bosa po pesku....sedecu zatim,i gledacu u vodu...reka odnosi nemir,gotovo uvek....a onda,mozda ce neko i od prijatelja naici,golih ruku,veselog lica....jesce se kobasice,pice se lagano vino....fotografisacemo trenutke....ja cu kazati da ne volim slike...moje obrve su uvek u cudu podignute na njima,a oci suvise pitome,gotovo tuzne....neko ce ponuditi vecernju sedeljku,sa kuvanjem hrane i isprekidanim smehom...
Telefon cuti.
Prihvaticu sedeljku.Ismevacu za stolom,izmedju dve case, sve trenutke koji su bili bolni....
Moj mali decak ce zaspati od umora,zadovoljan.On voli guzvu i ljude.Vise od toga sto voli,on ima potrebu da bude medju ljudima....
Bice to jedan,sasvim lep dan...cak i ako telefon ne zazvoni...

u iscekivanju glasa za kojim sam luda...ni knjiga,ni film ,ni ljudi...
Totalno...totalno luda za tobom....sapucem slici na stolu kraj prozora
njegove dalmatinske oci ,mirne i tamne,gledaju u mene
osecas li?...jer...
Totalno....totalno luda sam za tobom...

kraj je avgustu....a ubrzo ce i godini...

...NISHTA NE TREBA DA NAUCHIS, OSIM DA UDJESH U VOZ I DA PUTUJESH DO ZVEZDA, SA PRTLJAGOM OD SNOVA, OD RADOSTI, OD ZZELJA,
OD NESTVARNOSTI I TIHOG BOLA.
...NISHTA NE TREBA DA NAUCISH, OSIM DA MASHESH DOK PUTUJESH, STABLIMA KOJA RAZOCHARANO PROMICHU I OSTAJU, KOMADIMA
USHECERENOG NEBA, NESRECNIM OSMESIMA NACRTANIM KAO RADOST...
...NISHTA NE MORASH DA ZNASH, OSIM DA SE SPAKUJESH I ODESH:SVUDA, NIKUDA, U JEDNOM PRAVCU, BEZ PRAVCA, SA KOFEROM OD ZAPALJENOG
OBLAKA, SA MARAMOM OD SNOVA...
...I NISHTA NE MORASH DA ZNASH OSIM DA MASHESH RUKAMA PUNIM ZZELJA, I DA SE LJUBISH USNAMA RASECHENIM, RASPUKLIM, ZANETIM......

...kazala je da ce biti stroga i nepopustljiva majka...ne kao ja,slaba i posvecena...
...kazala je da kad dodje,On nece mocu nista bitno da promeni.....
i sad
On je dosao...
primecujem da je bitno omeksalo njeno lice...njeno lice...svetli....
devojka iz price o vencanju je postala mati....

a on?
kao i svaka druga beba....u prvom satu svog rodjenja.....nalik na Gremlina....

prepoznavanje.....
nema mesta nemiru....

posle hiljade i hiljade godina.....sinoc sam bila sretna....
na obali Dunava....
...."na Zemlji koja se u zvezde racuna...."

avioni su tako prokleto dobra stvar...
stizu nenadano...u trenu kad mislis na predaju.....
jedan uskoro slece....ja drhtim.....

Bebi Dol...mazan glas...Fool to cry....

iz cutanja i pasivno-perverznog voajerizma najednom skaces i lupas mi vaspitne...
ja sam zatecena,a ti ljut
cak i s te daljine ,oduzimas mi svu snagu ,i noc i trezvenost i guras me u ludilo
iznenadjuje me snaga takve emocije s obe strane
moja sposobnost da te izbacim iz takta
i tvoja nejasna potreba da me drmusas za ramena sve dok mi ne nateras suze na oci
logican nastavak bi bio da se zatim jebemo divlje,neobuzdano da se grizemo i prodiremo jedno u drugo sve dok poslednja snaga ne iscili iz nas...

u mojim mislima ja se jebem s tobom,od prvog dana
dugo polako svuda svagda sirovo surovo nezno predano
to si hteo da cujes?
eto rekla sam
i nemoj da mi tupis o generacijskom nadrkavanju na posrane emotikone koje tu i tamo ubacim u neki post
nije to nadrkavanje,to je smesan strah
a glupava elektronska dilizansa je most kojim hodam do tebe,kao po zici,sa srcem u grlu

primecujem da ljudi reaguju na moje postove kao na pesme....
ali oni to nisu...niti imaju ambiciju da budu..
ja nisam poeta,ja sam Dreamer....i to je sve...
a sada,tamo gde smo i stali....Ben E.King...Stand by me........

gadna glavobolja
puna pepeljara
popijena soljica kafe
Victoria Williams i njen stakleni krhki glas
"I`m old feshioned"
ne-znam-sta-cu-sa-sobom ozbiljno stanje

a onda i,verovatno:

razbaruseni studenti
komadina stene
razbacan kiparski alat
namrsteno celo
naocare
maestrova cetvrtasta brada....

naposletku,tisina koja ce potrajati...

zar ti ne znas..da ja ne znam ko je ,zapravo,N.
da mi je sva savest u ranama
da se bojim onog sto bih mogla biti
kao kad pripitomis divlju zver
nikad nisi siguran koliko ce dugo biti pitoma....

...priklanjajuci se konvencijama
a opet,redovno izneveravajuci druge u tome...

zar ti ne znas da sam srecuci se s tvojim pogledom,mirnim ko sto je samo jos bonaca mirna na ovom svetu,
pomislila da bih mogla pronaci pravu sebe
kazem ti............
izmedju mene i tebe je pola sveta dvadeset godina milion zvezda
svi moji strahovi i svi pokusaji da budem neko drugi
svi moji zapusteni talenti
sve tvoje o cemu cutis........
Ti i ja,osecas li? ponekad jedno pokraj drugog sedimo
dovoljno daleki da se ne dodirnemo,
N. koja pokusava da izadje iz mene zaglavljena je izmedju iznenađenja,
ludacke potrebe za tobom i stvarnosti
nepomični smo,ti i ja.................
Bilo bi lakse da znam ko je N.
znala bih onda sta mi je ciniti............
...........al ne znam...
.........otvori me,........
steta bi bilo da me prepustis strahu.....

...on prepredeno cuti...
...pusta me da cekam ....
zabavljen mermerom ili kakvom drugom stenom zaboravlja da moji sati teku laganije...
...da li se bojim?
mislim da vise ne....

izmedju nas je pola sveta
dvadeset godina
milion zvezda

on pusta da cekam....
prepredeno,kao lisac
s nejasnom zeljom da me muci
kaze :Tvoje reci...tvoje reci su cudo....

zbog mojih reci koje su cudo
i koje bi svojom omcom mogle uhvatiti i vetar

on me pusta da cekam....

Luz Casal tiho peva " Piensa me"....

...zavrsila sam tu knjigu...zatvorila...stavila na stocic....
...zapalila cigaretu...pa jos jednu....
...stajala kraj prozora i gledala u mokro zeleno....
...naposletku,malo sam plakala.....

i tako citav dan...uzimam,citam...kasljem cistim zaglavljenu knedlu u grlu...kad postane neizdrzivo bacim...
sve ponovo...
ni da citam
ni da iskopam rupu pa zatrpam
nekad sam sama sa sobom,ko siljati vrh nekakve planine...
nekad je moj zivot ko cirkus...a ja nisam vlasnik istoga...
pomisljala sam da kupim pticu....ptice,jos jedan od mojih strahova....a hrabrost je ukus koji se uci....ali sta ako zaboravim da je nahranim pa ona ugine? skupljati mrtve ptice....to i nije bogzna kakav hobi...
pa da.....
besmisleno je truditi se da od zivota napravis savrsen krug...

jebene knjige....to nije ugadjanje...ugadjanje sebi bi bilo
popiti najskuplji konjak i kafu...
ili prstima razvlaciti tanke listove njeguskog prsuta i mazati po hlebu gorgonzolu izmesanu s puterom
pa zalivati nekim blagim vinom
popusiti koji dzoint
gledati sa jastuka nekakav patetican film
mirisati vrat nekome
jebati nekog
dugo polako
cutati hodati do kuhinje popiti casu hladnog soka od nara
zamisliti da si na ulicama Havane
spavati

jebene knjige...ne mogu biti ugadjanje sebi...a mogu i da te napuknu...pa da ne budes vise nikad isti...

...ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne...


by Mika Antic.....ludak od coveka.....



elem....
cudan je danas bio dan....sparan i zagusljiv...
zavrsila sam knjigu o Gustavu Klimtu....
ja bih to pre nazvala knjigom o Emili Flege...
a onda sam ponesena recima halapljivo pocela da citam "Lovca na zmajeve"...kakva brutalna prica!
Iznervirana i uznemirena ,bacala sam je...nervozno palila cigaretu,hodala po kuci ko ludjakinja..kuvala kafu....onda ...ponovo je uzimala ...i citala...mrzeci glavnog junaka,njegovu slabost,njegovu izdaju,njegovu potrebu da se prikaze boljim nego sto jeste....i opet bacala...i opet nastavljala...
a najvise me je u stvari mrcvarilo pitanje:kako bih se ja ponela?
u redu...uvek je lako reci,Ne ,ja bih ucinila nesto! Ja ne bih dozvolila....!
ali,u dnu srca....u najvecoj tmini srca...bi li zaista nasla snagu da se oduprem bezumnom strahu?
bi li?
da li bih golih ruku poletela na tri naoruzana decaka koji siluju malog decaka?
ili bih drhtala i cvilela iza coska kao sto je to cinio glavni junak?
da li bih oterala malog decaka iz mog dvorista da me ne podseca na sopstvenu sramotu?



onda sam izasla napolje....
ali cak i dok sam sa prijateljicom sedela u "Perperu" i nepristojno dugo gustirala kolac s kremom i zeliranim jagodama nisam mogla prestati misliti....

evo me...
sedim za kompom
pokusavam da napisem koju rec na blogu
pokusavam da ucestvujem na forumu na kome se raspravlja o zivotnim ciljevima...
koji je moj?
da budem sretna
da budem sretna i da to nikog ne ucini nesretnim....

zbrkanost....ljutina....bol....

krik....





Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.....

nikad ne bih rekla da cu se ja uzeleti snega....kad ono.....desava se.......
Slika je proslogodinja....Divcibare........
a ja sam jebeni amater.....

...Mogla bih da napisem jedan mail nalik eseju,naslovljen na nekog drugog,stvarnog ili izmisljenog...mogla bih u taj esej da strpam sav onaj lenji letnji jazz sto plavi moju sobu nocu,cudesan svetlucav glas Diana Crall,i nekoliko omiljenih stihova Bertolda Brehta,i cak cudesne zalaske sunca na Dunavu koje mi otkriva moj potomak,mogla bih divno da opisem mirise i ukuse...mogla bih majstorski da ispletem omcu od reci i njome uhvatim vetar i nezadrz...
ili......
....mogla bih da odglumim nehaj i lezernost,da postavim pitanje nehajno i toboze da se ne osvrnem na mogucnost da necu dobiti odgovor...
mogla bih da zvucim prostodusno i srdacno,kao sto umeju da budu ljudi mekog srca
mogla bih...da nadjem neki glupavi izgovor za sve ovo
naposletku...
...kad bih znala kako je svoja pisma Gala pisala Daliju i Vida Crnjanskom i Ana gospodinu Pavicu...mozda bih bila manje nevesta...
ali..eto...ja nisam player....
umesto toga,saljem kratke recenice o razgolicenim rukama i suncu,o maloj kafani u Zemunu,na vodi,sa kockastim stolnjacima i debeljuskastim konobarom,..gde se pila neka vrlo blaga i mirisljava dunja ,jeo se sir i masline koje na kontinentu nikad nemaju onaj pravi ukus...i naposletku,povremeno se zmurilo s licem okrenutim ka suncu...
precutkujem svoj nemir i nesanicu i nehajno govorim o divnim popodnevima...lenjim,isprekidanim smehom...
...nikad ne pitam...
..nikad ne trazim da potvrdi...
...i ponovo....
...sve sto mogu je da mu posaljem ovaj konfuzni mail,u njemu osmeh i pogled,u trenutku kojim vlada impuls ili odsustvo zdravog razuma
i sve cemu se mogu nadati je osmeh ,neodredjen,necitljiv
pa ipak...

i nije vazno
kada
kako
ako
no matter...

....jer nije vase samo ono sto kraj vas dise....a ponekad nije uopste...

....postovi Drvenog Kostura na Rc-u....cudan decko...na javi je izgledao sasvim drukcije....ni nalik postovima koje je pisao......na javi je bio tih i neugledan,sa detinjim ocima....ocigledna neprilagodjenost bucnoj atmosferi u "Raku" gde se srecemo,bahatimo,opijamo i trudimo da budemo duhoviti ....
...nema ga mesecima....i sad ne mogu da se setim kada se povukao...u isto vreme kad je i Suzana otisla ili ,pak,nesto ranije?
...jednom mi je poslao nekakav CD sa dokumentarcem o Bukovskom....ja sam bila ushicena time...a onda sam videla da je sasvim bez prevoda i da je moje poznavanje engleskog nedovoljno da bih u potpunosti uzivala u njemu....
...bilo me je sramota da mu to pomenem...
...nedostaju mi njegovi postovi....uistinu....
..postovi Drvenog Kostura...smisleni,pametni.duhoviti na nacin koji se ne moze nazvati jeftinim.....
....oni koji nisu imali dovoljno strpljenja da zaista citaju njegove postove gledali su na njih kao na ispovednu,pesimisticku prozu.....
...meni je to bila Knjizevnost...

uostalom.....sta ima lose u autisticnosti?

* * * * *

nedavno sam
sređujući moj haotični pisaći sto
slučajno u fioci otkrio i nekoliko
Alisinih pisama (Alisa i ja furali smo u periodu mart-jun 1996.)

u sam sadržaj tih pisama
ne bih previše da ulazim; dovoljno je
reći da bi pri
kraju svakog od njih uvek
usledila bar po jedna sitna
nesuglasica,
često prožeta Alisinim lucidnim
zapažanjima: "ono što jasno primećujem
kod tebe, to je ta tvoja velika
opreznost i nefleksibilnost
i tvoj strah
od uvođenja neophodnih
poboljšanja u naš odnos..."

a
ta
neophodna poboljšanja
obuhvatila bi širok skup izmena, kao, recimo: obustaviti unošenje
alkohola, položiti
vozački, upoznati Alisine
roditelje, češče davati
izjave ljubavne vrste. zatim:
izlasci po kafićima i diskotekama, držanje za
ruke, karmini, parfemi, lak za nokte i
slične
sitne pažnje...

očito je želela da od
mene načini
čoveka za primer: "to je
ono što je neophodno učiniti
da bi naša veza
konačno zablistala u punom sjaju..."

ali od peska, bejbi,
ti ne možeš
izvajati
cvet...

način
na koji smo se kasnije
razišli
ne zaslužuje prelaznu ocenu i
ostavlja čoveku
gorak ukus u
ustima.

uspeo sam da iz fioke
istrkeljišem možda pet ili šest ovakvih
pisama.

iznova sam ih prelistao
a
zatim ih
bacio
umesto da ih
zadržim kao uspomenu.

*****

tek jedan od postova koje sam volela.....

ne govorim nikom o zavetu njegovih ociju...niti o cekanju koje me cini slepom za druge....drugi bi to nazvali beskorisnoscu...drugi bi digli zacudjeno obrvu...drugi ne bi razumeli da je slucajan susret nasih ociju ulio vazduh u moja pluca....da sam se pre njega gusila u ravnodusnosti ....nisam ja slepa za druge radi cekanja dugog...

Tatjana Onjeginu:


"Pisem vam-sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje,
prezrenje vase da l' cu steci,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se necete odreci.

Da cutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne bi ste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smela
da cete opet k nama doci
i da cu ma i retko moci
u selu da vas vidim nasem,
da se veselim glasu vasem
da vam sto kazem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noci duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak, vi ste znamo,
i teska vam je selska cama,
a mi... mi nicim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja sta je,
Smirivsi burne osecaje,
mozda bih jednom( ko ce znati
po srcu nasla druga verna
i bila bih mu zena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi! A' ne ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj zivit sav je jemstvo bio
da cu te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zastitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me svud proganj'o,
u dusi stalno glas odzvanjo'...

Ne nije mi se san to snio,
jer cim si uso' ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
govorio si samnom jednom.
kad prosjaku pomagah bednom
i kad blazih molitvama
buru i jad u srcu cednom.
Zar nisi i ti onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noc kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i sapnuo mi reci drage
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
il' kobni duh sto kusa mene?
Uticaj sumnje sto mene guse.
Mozda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duse,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Sta da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zastitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Cekam te: nade glas u meni
bar pogledom ozivi jednim,
ili iz teskog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Zavrsih! Da procitam strepim...
Od stida vise nemam daha...
Al' vasa cast mi jemci lepim
i predajem se njoj bez straha..."


a jutros je svanuo jedan blistav,svetlucav dan...mail koji je stigao najednom je popunio zjapecu prazninu koja me je gutala poslednjih dana.....
...sad vec artikulisana neznost...ja nasmesena plovim kroz kucu i pristavljam prvu jutarnju kafu....i svega par sati sna ne mogu mi umanjiti iznenadnu radost....

Poziv

Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.
Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas
o tome
da ispunis ceznju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imas.
Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti ziv .
Mene ne zanima koje planete uticu tvoj Mesec.
Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste spostvene tuge, da li
su te zivotna razocarenja otvorila ili si se skvrcio
i zatvorio
iz straha od daljeg bola! Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom,
sa bolim mojim ili svojim,
ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili izbrises.
Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu, sa radoscu
mojom ili svojom ;
Mozes li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pazljivi, da budemo realisticni,
niti da se setimo svih ljudskih ogranicenja.
Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.
Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren
prema samom sebi ;
mozes li podneti optuzbu izdaje i ne izdati spostvenu dusu.
Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije
lepa svaki dan.
Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem, sa promasajem
svojim i mojim, i jos uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj
mesecini uzvikivati “To”!
Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas.
Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja,
Iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno samnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde si ili sta si ili sa kim studirao.
Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra,
u trenucima kada se sve ostalo rusi.
Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista
volis drustvo u kome se nadjes u trenucima praznin

...Neko drugo more
jutrom ti osvice pod
oknima......

(by Pero Zubac)