stillhoping

Vise nego ikad sam okruzena ljudima...moj mobilni cesto zvoni i ja se uvek iznova cudim tome....Doskora sam imala osecaj totalne odvojenosti od sveta....Moj potomak i ja na cetvrtom spratu jedne zgrade....u stanu koji je obojen mediteransko-zutom bojom....sa kuhinjicom nastalom od zastakljene terase,sa knjigama i kompjuterom i igrackama i veselom posteljinom i slobodom ,sa kojom ne znamo sta cemo....Kad ga odvedem u obdaniste,vracam se umorna i iscrpljena od pokusaja da budem vesela ....kuvam kafu,palim cigaretu,zurim u zidove...pokusavam da predvidim dalji tok...ne uspevam....
Nekad je samoca bila toliko zla da sam zelela lupati glavu o zidove...nekad su pristigli racuni izgledali kao nesavladive prepreke...nekad se desavalo da zelim umreti...
Jednog dana je Umetnik usao u moj zuto obojeni stan....Slucajnost?Samo sto ja ne verujem u slucajnosti....Osetila sam da bih mogla disati opet.Da poznajem te oci.Da trenuci cutanja nikad ne bi bili neprijatni.Da bih ,konacno,mogla prestati pretvarati se.Da ne bi bio zgadjen mnome,onakvom kakva sam uistinu.
U medjuvremenu,vreme se vuklo....slepilo za druge je ostalo...i samoca....i trud oko jedinca...
Vreme se vuklo....ja sam neshvatljivo verna..kao pas sam jebeno verna..ja ne prestajem da zelim isto....
Mailovi....ni o cemu,o svacemu...nikad licni....
Napokon osecam kako reci dopiru do njega....kako misli o njima....kako postaje ovisan o njima....
Onomad ,sedimo...ko stari ljubavnici...delimo strast prema recima...skloni smo finim perverzijama...gledamo se ravno u oci,bez straha,bez stida...nema slucajnosti na ovom svetu,bar ne u nasem slucaju....
U vremenu koje ne pripada nama,neki sasvim razliciti ljudi sede sa mnom...ponekad se osecam kao neko ko ne pripada tu....
Dobri su to ljudi...samo,taj jebeni osecaj nepripadanja je oduvek bio sa mnom...Postoji ta rupa u meni...kao bezdan....i ja znam ,da nesto u tom bezdanu,u toj rupi,misli da sam zasluzila vise,da sam mogla bolje...Ta jebena zjapeca rupa me odvaja od ljudi...Niste vi u pitanju,ja sam...ja sam ta koja misli da zasluzuje vise,ja sam ta koja zali za propustenim....niste vi u pitanju,ljudi...vi ste skroz okej,ja sam govedo...

Jebene sklonosti...jebeni talenti....jebena moja neambicioznost....jebeni roditelji koji uvezuju krila svojoj deci...strasne price,bla-bla-bla....

Kad u razgovoru za trenutak zaboravim da me slusa Umetnik,a ne neko od rodjaka,i pocnem da se femkam- Umetnik poludi...
Zatim pocinje da urla kako ne pristaje na izdrkavanje i jeftin humor...Ako je ovo tvoje stanje u polupauzi jointa onda je u redu!,urla, u protivnom je tvoja inteligencija ispusila!!!!Ja se osecam kao neko koga drmusaju za ramena sve dok mu suze ne navru na oci....On je ljut i govori da me hoce onakvu kakvu jesam,ne onakvu kakvu me hoce svet...On urla da prekinem sa izmotavanjem,da pocnem konacno da radim ono sto zelim,i govorim ono sto zaista mislim,da je krajnje vreme da sednem i pisem,ozbiljno,a ne zbrda-zdola....
To me vrati sebi...
Ne osecam se posramljeno....kao da je normalno da s vremena na vreme urlamo jedno na drugo...kao da nas to priblizava jedno drugom....
Sta ce biti s nama na kraju....pojma nemam....gore od toga da umre od srca i ostavi me,bilo bi da ode,i ostavi me...
Jer..ja ne bih imala vise nikog pred kim bih stajala ogoljena a da se ne osetim posramljenom zbog toga...

Ljudi su divni...ljudi su veseli....ljudi rado izlaze u susret...ljudi zovu na sedeljke i ruckove....kad Njega ne bi bilo,ja ne znam da li bih mogla da nastavim sa svim tim.....