MALI SUNCOKRET

Vreme je da mami podnesem izveštaj.

Ljudi sa plaže zavladali su svetom. Sećaš se onih dobrodušnih prostaka kako gaze po našim peškirima na Stoji i Valkanama? Klibere se, dovikuju, gase pikavce u pukotinama stena. Grickaju semenke i dobacuju u bioskopu. Opušteni i beslovesni u večnosti vremena sadašnjeg. U besomučnoj trci za lagodnostima i uživanjima, svet se degenerisao obiljem. Nestalo je prošlosti. Niko se više ničega ne seća. Brzina je ukinula pamćenje. Žudnja je slabost. Sećanje je poraz. Sramota je imati neostvarene želje. Bezbrižnost je u zaboravu.

Nije tačno da, ako se dobro organizuješ, sve ti je usput. Naprotiv, ništa ne sme biti usput. Ušteda ponižava, uzima dah, stvara ropski duh, udaljava od nepredvidivog.

Nastupa nova epoha. Jedva hvatam dah na međuspratovima. Nestali su zatoni uzvišenosti i tišine u divljim nadogradnjama. Na sve strane bauljaju građevinski preduzimači sa lažnim papirima, bankarski službenici zalepljenih osmeha, doušnička menažerija policajaca i kriminalaca. Svi oni glume sigurnost, u paničnom strahu da će biti razotkriveni. Usled klimatskih promena nemilosrdno se lome karakteri, sužava pamet, relativizuje moral. Zaleđa su osvojila i prekrila gradove. Građane istiskuju podanici naciona i internacionalnog kapitala. Uspostavlja se civilizacija menadžera, galerista, reklamnih agencija, sumnjivih eksperata, logoroičnih novinara, korumpiranih sudija. Prevare su legalizovane. Rečnici su opusteli. Tek nešto malo neistrošenih prideva preostalo je za nekrologe.

Tog popodneva na terasi restorana Negroponte odlučio sam da poslušam mamu, da se uputim t a m o . Da svedočim.

Samo se sećanjem mogu suprotstaviti ljudima sa plaže.