MALI SUNCOKRET
19.02.2011., subota
NOKTIKAD TI BUDEM REKAO Kada ti budem rekao da je tvoj trbuh Sunce sa dna mora, Kada ti budem rekao da se tvoje grudi Otvaraju kao dva krila na snjegove djetinjstva, Kada ti budem rekao da su tvoje oči Čavli jedne nedostupne zastave, Tvoja usta neistrošiva vatra staklenog plafona, Tvoja stopala negacija tla, I kada ti budem rekao da tvoja koljena otkrivaju Taštinu oblutka Nemoć vremena I da tvoji nokti čine smiješnim ono što je korisno... I kada ti budem rekao da me je pred tobom stid Mojih mišića i mojih riječi, I kada ti budem rekao da stiskajući te Mislim na komore ratničke U gomilama mlitavim, Da tada sažaljevam tvoje tijelo na mukama I da eksplodiram u tebi ko što se sudi... I kada ti budem rekao da bjesnim Što vidim tvoju vodu uvijek netaknutu Kada se još jednom ogledam u tebi Prije nego što odeš da žuboriš ne znam gdje, Da ti ne opraštam Što nisi slomljena, rasuta Pomiješana s pjenom moje krvi, Što si netko ko odlazi, ko pozdravlja i ko govori, Ko gleda drveće i ko misli na smrt, Neko, shvaćaš li, neko, napolju... Kada ti budem sve ovo rekao Ništa ti neće biti rečeno Što ti netko drugi ne bi mogao reći, I mi nećemo biti manje osamljeni, Ti i ja, Svaki u oklopu svog spola, Naši bičevi zamršeni, naše lave pomiješane. Čini mi se ipak da se smiješ u meni Da ja plačem tvoje suze Ja koji podižem danak ponosa na tvojoj legendi, Čini mi se ipak da sam te izmislio Tebe koja ne možeš da usniš ako nemaš na prstu Prsten mog imena. Jean Rousselot |
Hvala Đorđe! 
