spuk_nuti

nova godina

zakaj intenzivno razmišljam o tih par dana u godini kad tak brzo prođu. i nisu nimalo jeftini. gledam te aranžmane po vani, jebote, pa za par dana kaj te otfuraju nekam i kaj se pošteno smrzneš i napiješ moraš zdrobit pun k para. za nju i mene minimalno deset tisućica ales cuzamen sa klopom i šopingiranjem.
rekao sam joj da zaboravi, mejbi neks jiir. da li sam škrtac, da li joj time ne pridajem dovoljno pažnje, da li će se ljutit na mene.
shvatil sam da većina njih koji odu nekam se super provedu. niko neće priznat jer je iskrcal brdo love da možda i nije bilo perfektno. da su na ispod pokrivača na plahti pronašli nečije stidne dlačice jer hoteli u pragu ili budimpešti izvrsni za nekaj nabrzinu po povoljnoj cijeni n/d ili dnevnog odmora. da ih je lokalni ulični mjenjač deviza opalil za sto evrića. da je doručak u hotelu bil zakurac i da je švedski stol pun podruguše i masnog sira. nema maslina, nema ribljih fileta, nema lososa, nema kaviara.
ali zato je novogodišnja večera bila odlična, zamaglila je oči do te mjere da svi samo o njoj pričaju. šampanjac se točio u potocima, jest da je prošlogodišnji ali taj je kao bolji, bolje je odležao. i to je bio iz poznatog podruma esterhazijevih, aha, a ne onaj bučkuriš spumate koji ste vi bjednici kupili u konzumu za 9,90 kn.
znaš stara, tam ti je bila sama elita budimpešte, je, da si vidla te toalete....al kad sam ja došla u svojoj novoj escadinoj haljini, koja mi se tak lepo spasirala s guccijevom torbicom, svi su se okrenuli za menom. to je bil doček. usput stara, malo sam švorc, buš platila ovu kavu....
e, neću slušat niti proživljavat tu spiku. znam da će se ona naljutiti po ko zna koji put ali ne. ne idem nikam na doček gdi mora biti kak drugi žele....ne želim plesat cijelu noć i jebe mi se za an der schoenen blauen donau u pol noći. neću bacati petarde i palit prskalice. neću slinit po svima okolo i popušit herpes. neću rigat ujutro u školjku i neću da me celi 1.1.2005. boli glava. neću i gotovo.....

privatne obaveze

shopping

dan za shopping mojoj najdražoj je značajniji od nove godine, božića, uskrsa, svih ostalih svetaca i međunarodnih dana. za taj dan treba se psihički/materijalno jako dobro pripremiti jer taj dan kompenziraš sve one dane koje si ko kreten šljakao za meke materijalne stvari kojima ćeš opet graditi nove emotivne sklopove...
no,u praksi to uvijek izgleda slično: polazak se dogovara uvijek u subotu u zoru. ne, nije dobro krenuti kasnije jer onda neznamkaj se može dogoditi, onda će svi već razgrabiti to kaj si je najdraža zamislila da bi tam trebalo se nalaziti..etc.
rezervoar treba biti pun. naravno, jer auto prestaje taj dan biti auto već se pretvara u borbeno vozilo koje osvaja, grabi, zauzima i na kraju nosi doma zarobljena materijalno-tehnička sredstva.
polazak nedajbože da nije na puni sat ili na pola sata, kava se ispija do pola, zakopčani se prije nego smo sjeli i tada sjetim se ja da naši dragi susjedi slovenci obožavaju provjeravat da li imaš lance jer po njihovom kalendaru godišnjih aktivnosti snjeg počinje padati 15.11. i ako ih zajebe propala im turistična sezona. krenem na prvu benzinsku (auto pun od jučer, akumulatoru izmjeren napon, provjerno ulje, kočioni sistem, elektrika) imate lance, nemamo. druga benzinska, lanci, e baš nam danas trebaju stić (valjda sam ga podsjetil da ih naruči). nikaj, u auto djelove, nema nikoga a radno vrijeme od 0700. najdraža lagano pizdi, ali propisi su propisi...drugi auto djelovi, nema, imali smo prošle godine, pa normalno, kaj bi ja trebal sad čestitati ti kaj si ih imal prošle godine i vratiti se u 2003. po njih. i konačno treći auto djelovi imaju. e sad, treba znat dimenziju gume, ja iz topa 185/14, je, veli lik to nije dosta podataka...pa kak, kaj trebaš i jmbg te gume, ništ mi nije bilo jasno. i dečko, dobričina zapravo, ode van, vani pada li ga pada (to je uračunato u dan za shopping, nemere bit sunčano da se moliš) i bleji on u gumu i slavodobitno: mislil sam si da je 60. samo ti sebi misli, prodaj mi te lance i nestajem, najdraža već pizdi lagano.
kad on, to su lanci od prošle godine, pa kaj, pa nisu jogurt da se pokvare, prijatelju, ajde lagano tu ti je lova i zdravo, kasnimo u polasku...i još na kraju svaka ti čast, ovi ostali il ne rade ili na benzinskama drže hranu za cucke, ariel, sardine u konzervi a lance ne.
konačni polazak sa zakašnjenjem od 45 min. možda smo trebali pričekati puni sat ali ne znam. problem dva. pišanje. kad se ide u shopping pišanje se ukida uredbom i strogo kažnjava jer smanjuje gubitak vremena za kupovanje. normalno, najdražoj se ne piša (ona ukasi senzor fizioloških potreba i pali ga tek drugi dan), neg meni i pristanem na izazov. granica 1,2 i 3. vinjeta. većina deutschunsprachige hrvata zna na pamet "vignete fuer eine woche"...autoput....sve smo bliži (još samo 38 km)...nisam izdržal, desni žmigavac, ugibalište, najdraža odmah zabrinuta, kaj se dogodili, zakaj stajemo, kaj se nekaj strgalo na autu...zabrinutost za vrijeme...piša mi se i ne mogu više. olakšanje života, dolazak na cilj. parkiranje.
parkiranje ulazi u strategiju shoppinga jer dobrim odabirom parkirnog mjesta štediš 5 izlazaka s torbama puta 5 min cca pola sata raspoloživog vremena.
taktički pristup: ne kupujemo tebi ni meni već svako kupuje sebi. ušteda (2 x 7) - (2 x 0,5 za pretovar u auto) = 13h efektivnog shopinga umjesto 6,5 h (7-0,5). definiranje meeting pointa i točnog vremena nalaženja za analizu situacije, završni udarci i tax refund.
povlačenje. zajeb koji se najčešće radi jest povratak istim putem. tuda se u pravilu vraćaju svi oni koje si prestizao ujutro (ili oni tebe), svi koje si sreo u shopping centru, tu je i ona babetina koja je najdražoj ispred nosa odnjela majcu...svi su tu u formaciji kolone i čekaju da između dva ili tri carinika pogodiš boljega. tu treba pridodati i red za tax ref na slo strani....i zapravo, kak nadrkan ujutro kreneš takav se i vraćaš nazad. između je bajka.
savjet: koristiti alternativne pravce. nije brže niti kraće ali manje stresno u svakom smislu. mali granični prelazi su zakon.
dolazak kući, raspremanje, mrtav ko pas padaš u krevet. ujutro otkvintaš jedan dan u kalendaru, pogledaš stanje u novčaniku, na tekućem, zbrojiš kaj si potrošio i shvatiš da ono po kaj si krenuo nisi kupio. ali najdraža je sretna, gledam je kako spava sa smješkom na usnama...i nema veze kaj danas neće moći stajati na nogama, ona je svoj jučerašnji zadatak uspješno odradila.
idem ju probudit da joj razje.. jutro.

ružice, štapići i paštete

jučer ujutro i sad maloprije spoznao sam dokle seže maštovitost smišljanja imena proizvoda. sretoh u životu dosta copywrittera iz raznih agencija, pročitao sranja i sranja, vidio slogana i naziva proizvoda ali ovo je mi je zakon
scena prva jučer ujutro u pekari1. neugodno mi je prstom pokazivat pa uljudno zamolih slano pecivo koje ja zovem slanac. dobijem neki mali frfuljak, rekoh ne to, nego ovo do njega, pa dobijem malo deblji i ružniji kifl da bi nakraju argumentom prsta objasnio gospođi kaj trebam: a, mislili ste štapić. dobro, pamtim štapić.
gablec. kolegica me zamolila da joj usput donesem paštetu. rekoh, s čim ćeš je jest, ma ne tu paštetu nego onu iz pekare2...dobro, dođem ja na pult pekare, i zamolim jednu paštetu (kak sam se glupo osjećal to nemerem napisat). i lik mi da neko pecivo, lisnato koje oni neznamzakaj zovu pašteta.
kak mi se nije dalo do duća, odlučim i sebi nekaj uzeti pa ga zamolim (prstom) ovo tu. a to tu su mali jastućići punjeni sirom i izvana zapečeni sa drugom vrstom sira i zovu se ružice.
baš me zanima kaj budem sutra kupil i pod kojim nazivom...
nestajem...

tužno

odvajkada na našoj bilogori, v našim goricama događaju se zanimljivi događaji, čine ih zanimljivi i na svoj način osebujni ljudi. zašto, zato jer su svoje dotadašnje živote okrenuli na neku drugu stranu, otišli dalje ali opet ne toliko da bi ih proglasili robinzonima modernog vremena ilinedajbože čudacima i psihopatima.
tak je bilo i s vilčekom, vilimom p.
vilim je u zlatnio doba socijalizma radil u lokalnom trg poduzeću kao pomoćni skladištar, šljaker na utovar/istovar poslovima, što je odgovaralo njegovim tadašnjim ambicijama i školskoj spremi.
preporod, oslobođenje domovine od agresora, privatizacija, i vilček ostaje bez posla, odazi gore u gorice i snalazi se kak zna. voli popiti, to ne krije, obilazi dva brega levo, dva desno, svi ga znamo i imamo određene simpatije prema njemu.
vrijeme prolazi, vilček pije prekomjerno, sve je više lud nego zabavan, postaje opterećujuće dosadan. nema ženu, nema djece, brat mu brine svoje brige...ne brine o sebi, voli biti neobrijan, smrdljiv (ne osjeća valjda više), pijan (jer to je to), počinje podjebavat, sve manje radit...ne treba njemu ništa više od onog što niče u prirodi...gljive, to šumsko meso kak ga neki zovu, litrica vina, tikva, salata i paradajz iz vrta....that a life, jebote, meni je dobro......
odjeb prvi, odjeb drugi, vilim više nije dobro došao. netko je nekom ukrao krumpir iz vrta. jel to vili učinio, it doesn't matters...on je postao crna ovca mikroregije...
početak studenog 2005...brat ga traži po vinogradu, vilima nema. traži dugi dan, situacija ista...treći dan, kroz prljav izamagljen prozor kleti na krevetu ugleda vilimovo beživotno tijelo....proteklo je sedam dana od njegove prirodne smrti.....tjelo u stanju raspadanja....crvi....ali vilčekov duh još će dugo juriti nnašim bregovima, zavirivati u naše podrume i podjebavat nas kad se to najmanje nadamo...
vili, živiš vječno....jebi se mali pederu, voljeli smo te

volim i ne mogu si pomoć

i celi dan mi ova pjesma....

[B]tražio sam na vrhu planine
andjele visine
da mi kažu ime

tražio sam u dubini mora
odavno zaboravljenu tajnu plime

a pogledaj šta sam nasao
prevrćucć raj i pakao
divlje kose, tamna oka dva
cvijet bez korjena
ples je sve što zna[/B]

konji

jučer šetajući o posla prema stanu razmišljal sam o svemu pomalo, ništa koncentrirano i posebno i onda u jednom trenutku sjetim se kak je moj deda imal konje i s njima radil sve živo i neživo. kad je ostavio posao na borongaju na željeznici i kad mu je sve dopizdilo od nove partizanske vlasti i prekomjernog zapošljavanja "šumskih željezničara" (kak ih on zvao) koji su 45. prvi put vidjeli vlak, skupil je na hrpu ženu i svoje petoro djece i rekao povjesnu - we are moving to the north. prodao je kuću, zemlju, stoku, naručio kamion, potrpao namještaj, odjeću, razno razne pizdarije (između ostalog stolarski alat i kamen za tiskanje kupusa) i djecu i zapalio gore.
no, konje nije prodao. upregnuo ih je i prepustio najstarijem sinu koji je nakon dva dana došao za njima, usput kod banhofa razbivši staklo na crnom opelu.

i ti su konji rintali zajedno sa njim godinama, išli na polje, u šumu po drva, u vinograd...šljakali su fakat ko konji od ponedjeljka do subote a u nedjelju se lepo odmarali skupljajući snagu za novi radni tjedan. konji su bili ko i gazda, koji je htio više raditi i više imati i njegovi su konji morali više raditi. i zato su bolji gazde uvijek imali bolje konje, visoke, ljepše, snažnije i poslušnije. ali njihovi su konji dobivali i bolju hranu, zob, pšenicu, raž, nisu žderali samo sijeno....

upravo tak je danas sa managerima....kod boljih gazda rade bolji manageri, dobivaju bolju hranu, bonuse, company card, company car, tajnice, mobitele treće generacije, laptopove tanke ko papirić, plaćene periodične preglede...no, ko i konji i manageri imaju svoj radni vijek u kojem su iskoristivi, kada daju najviše gazdi (pretpostavljenom) i kada ih možeš j. do besvjesti a da ti se i dalje pokorno smješkaju i prije zadanog roka završavaju preuzete poslove.

konje je deda prodao i kupio prvi traktor, rekao je kasnije, da sam znao nikad ih ne bi prodao...e tu je malo pretjeral ali i djelomično ostal u pravu jer dobar konj zna gazdu u dušu kao što i gazda zna njega. za dobrim konjem se praši ali kad mu dođe smrtna ura se i suze rone i popije se koja. zato su gazde pazili na svoje konje jer su znali da koliko su konji zadovoljni toliko će zadovoljstva i njima donjeti. znali su da konji nisu strojevi, automati i roboti, da oni imaju dušu....

kao i većina managera...

noć vještica, rakija i vikend

otišao sam do prijatelja, lepo smo se skupili nas šestorica bez žena i cura. kotao je bio u punom pogonu, rakija je pomalo tekla pa smo udarili po beli. nekak neobično za moju ekipu počeli smo piti samo rakiju iako je i bambusa i gema (neki poslje prešli na to) bilo u dovoljnim količinama. m. je dofural propisno ohlađenu votku strandard, direktno pristiglu iz moskve prošli tjedan. nije dugo trajala, skršili smo je za fajf minits.
normalno, kak smo sve više cugali bili i gladni pa je t. skočil do lokalnog birca po prge i kikiriki. jebena kombinacija za žgaravicu. onda normano njegova ideja pizza. nismo imali broj niti jedne pizzerije pri ruci, riječ dvije sa 988 (valjda ne budu objavili na blogu kaj smo drobili) i nakon trećeg pokušaja radna jedinica se zaputila po dvije obiteljske, neki je zovu i jumbo.
ostatak večeri protekao u drugarskom raspoloženju, svega smo se jednom posvađali oko karata, nekih spornih dvajst smo riješili ponovnim mješanjem.
vani u dvorištu č. je postavil tri probušene tikve sa svijećama, nisam odolio gađati ih jabukama i normalno upropastil sam mu jednu. kaj mi budu ujutro klinci rekli, pa ovo pa ono, pa rekoh sorry nisam
mislil da ju mogu pogoditi...a stvarno, baš sam bezveznjak.
drugi dan tekma lokalnog kluba, 0:0, dvije pive u sebe i otišao k njoj. pomilili se. privremeno. bilo lijepo.
otišli do zg, planirali šoping ali nikaj, zatvoren kingkros pred nosom. mex. rest u jurišićevoj, pa doma.
ujutro je imala opet scenu, nisam izdržao, nije mi se dalo slušati. kratka šetnja grobljem 1 i 2, par prigodnih riječi sa rodbinom i prijateljima...smrt je jedina pravedna stvar u životu.