Splićanistika - dnevnik povratničke tuge

Baš si mislim kak mi je sve fakat bezveze...
Čemu uvod na ovom „PARDON-u“ od naglaska, pitate se sigurno, i kolika je zapravo pukotina u Gerinoj glavi sad kad je osta bez serija? Nema pukotine, ne, skribomanske duše se u pismenom izražavanju moraju služiti svim sredstvima, pa čak i onima krajnje neumjesnima. I zato ova „curkasto“ klišejasta rečenica s početka prvog ovogodišnjeg broja „ST-ćanistike“, sigurno miljardu puta izgovorena po tramvajima, u redovima pred Algoritmom i event-ima našega glavnog grada, a moguće i priko lita po apartmanima južne nam Hrvatske, Istre i Kvarnera kad se godišnji, za gospu!, poklopi s malo lošijim vrimenom, najbolje opisuje čudno stanje svijesti u kojem se trenutno nalazim. I nije moj uobičajeni LUM, da me slučajno krivo ne shvatite, više ono kad nešto otpustiš iz sebe pa od nenadane provale lakoće kažeš: „Pouuufffff...“ Valjda kod svakoga od nas ima razdoblja kad glumljeni život izvrši prepad na stvarni, a kad prepad završi onda je dobro imat nešto tipa „Splićanistike“. A dobro je imat, jer, kako mi se iskristaliziralo iz jednog nedavno vođenog razgovora ugodnog, dugo nisam pisa na način da malo otresem internu škalju, iako su dnevnički zapisi ultra podesni za to... I dok se vlasnik jednog zagrebačkog kafića još uvik čudi apsurdno velikoj gužvi za šankom prošle subote, ja u svom izolatu u Grgecovoj razmišljam o tome na šta se danas svela komunikacija. I koliko je važemo dobrim mesom s jedne i predivnim umom s druge strane. I nekako mi se pari da to meso debelo preteže, a jedino što um može učinit da i sebi da malo na težini je da se pomakne na stranu mesa i ubrza propadanje onog kraka vage podloženog smeđom kartom... Apropo toga, danas mi je jedan, prilično inteligentan lik na poslu reka da se njemu pari da danas sve ide u ekstrem, da sve normalno nije dovoljno dobro, da je jednostavno takav duh vremena. Inače, pričali smo o ovisnicima o adrenalinu i to je bila njegova puno dublja opaska na jednu od onih mojih plitkoća da mogu li ti ljudi ikad više normalno sist isprid TV-a. Pa sam se i na to zamislija...
Al dosta sad o tim neodređenim lutanjima, malo mi je dopizdilo, osobne podatke ostavljam u režiji i idem malo o stvarnom životu. Dakle, završija sam uvod, ili barem prvu verziju uvoda za članak iz doktorata. Jedva tri stranice duplog proreda i jedva tri dana pisanja. Čim sam uštima par sitnica u izrazu posla sam promptno mentorici, Kuzmi i ekipi redakcije, jedva čekam čut sva tri mišljenja. Al u pičku, šta je teško prepisivat, to niko ne zna dok ne osjeti na svojoj koži, i to još za uvod, a uvik sam mrzija počinjat pisat od uvoda. Aj dobro, prije nego me se proglasi Đapićem, zadnje rečenice su plod mog razmišljanja i čisto autorstvo, tako da... Al tri dana, di sam gleda u laptop s izrazom lica kojeg će Željko K imat svaki put kad u Saboru bude diza ruku protiv nekog zakonskog prijedloga. Na kraju, zadovoljan sam, to je važno. Sad me čekaju materijali i metode... Vidija sam Zeku u Branimirovoj, ja s večere, a on s nekom ženskom i bižem u ustima. Strašno, strašno kratko smo popričali... Reici od Igića sam nastavija popravljat zube i onda me ona u zahvalu za najjednostavniju stvar koju sam joj iskrpa (ono mučenje od prije se ne računa jer se ionako ne vidi) zvala na izložbu u MSU di će prikazat i njen film. Okej, ja sam onda zva Miju i Natašu kod mene, pa smo malo pili i Nataša je kreštala, pa smo otišli u MSU i vidili film o vatrometu unazad. 3EF. Iza toga oni na tramvaj, ja priko mosta nazad u Trnje. Svako u svom kratkom filmu...
A sad ću, zadojen radom oko uvoda i slaganjem referenci zaključit prvi ovogodišnji broj najobičnijom referencom. Uglavnom, kasno je, trpam tekst u editor i odjavljujem se po klingonski: „Ka'pla!“ (1)
1. Gero. Splicanistika: dnevnik povratnicke tuge. Blog hr. 2008 Feb 26;(2).