„Baš to, međutim, da su moderne znanosti, etabliravši se bez prigovora, funkcionirale u najrazličitijim društvenim uvjetima (u liberalnoj Americi kao i u nacionalsocijalističkoj Njemačkoj, u staljinističkom Sovjetskom savezu kao i u autoritarnoj Kini) trebalo bi oprezno suprotstaviti tezi da su proizvodnja, podjela i primjena znanja ono što bi moglo imati snagu da oblikuje društvo.“
(Konrad Paul Liessmann, „Teorija neobrazovanosti“)
1) „Coda“ – tako se na talijanski kaže „rep“, pojam je koji ima više značenja i uporabi, ali se prije svega koristi kao oznaka za stavak ili uopće dio glazbeno-scenskog djela koji pred njegov završetak donosi nekakav smiraj. Tražeći internetom značenje riječi „coda“, naletija sam na još jedan neobičan pojam, a to je „melizma“. Melizma je tehnika pjevanja u kojoj se pojedini slog teksta rasteže na više različitih nota i oprečna je silabičkoj tehnici u kojoj svaki slog ima svoju notu. Ako vam se ovo možda i čini ko enciklopedističko tehniciranje u mistu, odite s Debelim na Baće priko vikenda pa ćete čut kako se splitska tinejdžerija opija i diže ruke uz melizmatsko „a“ Mile Kitića ili nekog drugog narodnjaka. Melizme su, inače, opće mjesto arapskog, blisko-istočnog (muslimanskog dakle), afričko-američkog, gregorijanskog (sakralno) i naravno balkanskog glazbenog izričaja s tom iznimkom šta u potonjega jedva da i ima „code“, ako ne računamo onaj kratki predah svega mentalnoga koji nastupa pred razbijanje čaše, ili onaj trajniji smiraj uzrokovan devastacijom od žestokog kad ni ruke više ne mogu bit u zraku...
2) Al opet ću se vratit na „Codu“ jer to je i naslov meni drage epizode Voyagera. Janewayica i Chakotay vraćaju se šatlom u Voyager ali ih nekakav električni poremećaj prisili da se spuste na obližnji planet, to spuštanje baš i nije glatko, kapetanica je teško ozljeđena i bez svijesti, a onda se radnja opet vraća na početak na njih dvoje u šatlu. Ne prođe dugo i oni skuže da su upali u neku vremensku petlju koja ih, nakon nekoliko loše odvrćenih scenarija s Vedincima i fagom, stalno vraća na početak dok isprid šatla ne primijete jarku svjetlost koja ih uvlači u se ma koliko god oni forsirali potisnike na full reverse i dovodili u pitanje integritet trupa. Nakon toga, Janewayica ima vantjelesno iskustvo, gleda Chakotaya i posli Doktora kako bezuspješno pokušavaju oživiti njezino tjelo. Ona umire, a njezin duh, nevidljiv zbog, kako to tumači jedina polu-Klingonka na brodu, faznog pomaka u prostor-vremenu, pokušava ukazati posadi da je Janewayica još uvik živa i među njima, ali, of course, uz određeni fazni pomak u prostor-vremenu. Uskoro se duhu Janewayice ukazuje duh njezina oca koji je obavještava da je stvarno mrtva i da je on tu da joj olakša prelazak u zagrobni život. Njezin prelazak, međutim, moguć je samo ako je dragovoljan plus je uvjetovan osobnom pomirenošću da nema više šta tražit u materijalnom svijetu. Janeway odlazi na svoj sprovod, ostaje na njemu čak do kraja, ali nakon dva-tri fleša Chakotaya i Doktora koji baš upiru s pokušajima reanimacije, počinje sumnjati da tu nešto stvarno nije u redu, da ima neka kvaka...
3) To je bilo neki dan na TV-u, taman sam se vratija s Farme, opra ruke pa zube, sija lipo u fotelju, podiga blesiranu desnu nogu na stolicu i spremija se za još jedan reprizni gušt, kad sam skužija da mater baš i nema namjeru odma ić leć. To me malo ljutilo, a ona je sila do mene i rekla mi da je gledala super emisiju „Na rubu znanosti“, da je neki čovik govorija o bio-energiji, to kako je svi imamo i kako može biti presudna u samoizlječenju, da triba prepoznat šta ne valja, da je taj čovik vrlo pametan jer je jedno vrime provea s nekim afričkim plemenom od kojega je dosta toga naučija o prirodi i ljudima, da u životu i prema životu bez rezerve treba zauzimat pozitivne stavove, pa je onda navela neki osobni primjer, ja sam joj baca koščice o optimizmu i slobodi izbora, dakle, bilo šta na skroz drugu stranu od epizode Voyagera samo da primjeti kako je baš i ne pratim, a kad sam vidija da se neće izgasit jer je već počela komentirat kako joj je kapetanica draga, da šta joj je sad i da su ona i Chakotay baš super par reka sam joj (u momentu kad se Janewayici ukaza duh njezina oca): „Evo, ovo ti je ćaća od kapetanice, on je admiral. I odma je povuka ćer u Zvjezdanu flotu, nije imala problema za dobit zapovjedništvo.“ „A moj sinko, to je tako, uvik svoj gura svoga...“ Nastavija sam s pumpanjem: „I ne samo šta je dobila brod, nego kakvi brod je dobila, warp 9.975, bioneuralno sučelje, brzina, komfor, vatrena moć... A koga je onaj jadni Kinez (Harry Kim)ima? Nikoga. Zato i stoji cilo vrime na nogama za znanstvenom postajom i bulji u ono malo displeja šta mu je naređeno da prati dok se kapetanica voza svemirom... Eto vidiš, pari da će se išta prominit i u 24. stoljeću, i tad će se potezat veze ko god ih bude ima i za šta god bude tribalo...“ Već se počela povlačit: „Eee, eee, a da nam je više zaposlit našu seku, nikako pa nikako, već pet godina je prošlo. Ma, uopće nisam više optimistična.“ Otišla je leć. A di je nesta onaj pozitivni pristup? Epizoda Voyagera je završila, počea je „američki „The office“. Izgasija sam televiziju i odšepa u sobu. Coda...
4) Bajnice su zakon. To mi je, kad lito lagano završava, tj. kad se zagazi u deveti misec, nekako najlipše misto za otić na kupanjac u solo-aranžmanu. Van ST-a, čipo iza one apartmanske grozote od Podstrane, nastavljaju se Bajnice. I nije baš sad da je tolika promjena, kuće i dalje glume zaštitnu ogradu na magistrali, al u Bajnicama (baš ispod ceste) ima jedna duga, nesređena šljunčana plaža s dosta borova koji čine hlad. Priko puta je Brač, između more i nikad nema puno ljudi jer nema ni mista za parkirat aute, a nema ni kafića. I tako ja pogledam na kalendar da se uvjerim kako trenutno teče deveti misec, pa na sat (mora bit popodne), spremim šugamane, pet-šest šljiva (za ubit okus soli) u najlonsku kesicu i knjigu da oplemenim razdoblja među bućevima. Bar mi je to bila dnevna rutina nakon šta sam završija sa zamjenom u Hrvacama i prije nego sam sjeba nogu na balunu. Moram naglasit da vrime nije od presudnog značaja, važno je samo da ne pada kiša, a poželjno da puše vitar i da goni oblake jer to je nekako najkontemplativnija kombinacija. Jedan dan sam, kad mi je to već sve skupa počelo lagano dopižđivat, ponija u Bajnice knjigu „Teorija neobrazovanosti“ Konrada Paula Liessmanna, koje se prije zbog posla i sunčanih sati nisam stiga dovatit (čita sam je i posli kad sam mirova doma prvih par dana nakon žgincavanja noge). Ekipu iz redakcije beskrajno nervira što radim ovakve senjanovićevske uvode za našu tradicionalnu rubriku „Ne preporučujemo“, rubriku krajnje egzaktnog karaktera, al ja tu ne mogu na sebe – Ćićin stil mi je uvik bija drag baš zbog tih zaobilaznica u srž stvari, a i sama činjenica da njih iz redakcije nešto nervira, lakmus je generalnog pozitiviteta. I baš ko što na kraju Podstrane bez ikakvog osjećaja za mjesne limite odma počinju Bajnice
5) tako ću napravit i ovaj grubi prelazak na 5) i rubriku „Ne preporučujemo“ koju pišem u prvom licu množine. Pa, da vidimo najprije što o „Teoriji neobrazovanosti“ kaže onih nekoliko crtica sižea sa zadnje korice knjige: „Teorija neobrazovanosti je aktualna, polemična i sjajno artikulirana kritika pojma 'društvo znanja'. Kroz devet britkih poglavlja ovaj esej o europskoj politici obrazovanja i kulture analizira medijske pojave poput 'Milijunaša' i njemu slične kvizove kvaziznanja, razmatra seriju neuspješnih reformi obrazovnih sustava (PISA-testiranja, Bolonjski proces), razmišlja o maniji rangiranja i beskrajnim i neplodnim debatama o propadanju razine osnovnoškolskog i srednjoškolskog znanja. Brojnim i duhovitim primjerima Liessmann upozorava kako se politikom popuštanja 'kapitalizaciji duha' nedvojbeno srlja u opću, masovnu i sveprisutnu neobrazovanost te kako se političarska fraza 'društvo znanja' jasno pokazuje kao isprazna demagoška floskula...“ I sve to stvarno izgleda i zvuči zanimljivo, al eto ima jedan mali detalj; ko i s Fuentesom prije otprilike godinu dana i za Liessmanna smo dojma da je baš seronja. Ne toliko zbog sadržaja (jer, budimo pošteni, ima tu izrazito pametnih poentiranja) koliko zbog stila koji stvarno ide na živce. Rečenica mu je toliko složena, toliko trista puta sjebanija od najgorih kobasa Zlatka Galla da bi bila i više nego dovoljna za nekoliko sati dopunske nastave iz gramatike. Za odlikaše. Čitajući to dobiva se onaj ljigav osjećaj da ti neko docira i to puno gore od fakultetski obrazovane, posesivne matere. Ono što je autoru ovih redaka davalo snage da se kroz to štivo nastavi probijat, je čisto ganuće pri pogledu na oteklinu oko skočnog zgloba i tuba „Deep relief-a“ na sobnom stoliću. I na kraju, osvrnimo se na zanimljivo pitanje koje u vezi s „Teorijom neobrazovanosti“ postavlja Matko Vladanović sa StudentNet-a, a ono glasi: kako to da je Liessmannova knjiga u Austriji doživjela čak 16 izdanja, a on se nije slikao gol za Playboy, niti je balunjer. Odgovaramo Vladanoviću: ništa čudno za zemlju bez izlaza na more u kojoj su jedina alternativa građanskoj kulturi - skijališta. Dok ne napiše nešto s malo više populističkog senzibiliteta (a tema je, šta je najgore, upravo takva), Liessmann nam slobodno može popušit kurac. A možda je upravo to ono što nedostaje njegovoj knjizi – par dobro plasiranih i iskrenih psovki na suvremeni moment shvaćanja obrazovne politike. Ili bi se i one utopile između „invektive“ i „sintaktičke diferenciranosti“? Ukratko, „Teoriju neobrazovanosti“ glatko odjebite.
6) Đir s Bokijem po Splitu. Nemam pojma kad i kako se to točno dogodilo, al otkad ne radim, uspija sam uravnotežit bioritam. Noćarenja su postala stvar prošlosti, oči bi mi se zaklapale već oko ponoća i u jednu uru najkasnije bi bija u carstvu snova. Što znači da bi se budija ujutro oko 9. I kako najlipše ubit septembarsko sunčano jutro, ajde ne baš jutro, al bar one dvi-tri ure prije ručka – sidnem negdi na kavu s Bokijem kad se poklopi da ne radi dnevnu ili da je noć prije bija slobodan od posla. Tako smo jedan dan sili u „Mignona“, Bocika je taman završija školski sat u toplicama pa smo nas troje lipo pijuckali, namistili „Protecta“ način rada na ful i osluškivali stanovnike našega grada jer im se volimo rugat. Tako je iza nas sidilo par srednjoškolki, pričale su o ekskurziji na koju bi tribale valjda ić dogodine i svaka je davala svoj pro i contra za razne destinacije. Govorile su bez ikakve stanke i osjećaja za tuđu rič pa smo baš računali kojom brzinom će im se društvo raspast kad počnu nalazit momke. Onda je jedna rekla: „A znate šta? Šta ima veze i da odemo negdi u Njemačku?! Ionako sve šprehamo engleski, Anđa je učila njemački i stvarno ga ludilo razumi. A Italija? Ma ko ih jebe! Pari da tamo ima šta za vidit!“ Dalje su nastavile kokodakat nešto u veselom raspoloženju, ali to se nije dalo slušat. Ili im je škola završila, ili su picavale prvi sat...
7) Đir s Bokijem po Splitu. Par dana prije smo sidili u Žbirca na Baćama. Idealna mista s barskim stolicama uz ogradu i pogled na onu groznu plažu, piciginaše, balune triskane od ruku i u letu, dicu i Engleskinje koje vataju ono još malo kožnog crvenila prije povratka na Otok. Uglavnom smo ogovarali Zdehu, Golea, a i Tinu Kalaš se dosta spominjalo, tako su baš ugodno prošle dvi ure, ali ono bitno se dogodilo kad smo se vraćali prema autu. Išli smo priko tratine iza hotela „Park“ kad skužimo nekog starog čovika (bija nam je okrenut leđima) kako se ide popišat uz zidić. U po bila dana! Vidija je i on nas, već je otkopča gaće, al kako mu je bilo neugodno, baš se parilo da se muči. Onda je Boki zavarija i reka mi da pogledam grafit na zidu desno od starog. Pisalo je: „NO PASARAN!“ I Cheova glava...
8) Đir s Kuzmom po Splitu. Ako mi je Boki prika za varit priko dana, onda s ludastim Kuzmom varim ljudima u noćnoj šemi. Jednu subotu smo bili u gradu i pošto je subota i lito pa u gradu sve zatvori do dvi ure, nismo znali di ćemo. Doma nikako nije bilo opcija, i zato smo na benziskoj na Pojišanu uzeli po Karlovačko pa se spustili na Firule to lipo popit uz more. Plaža na Firulama je, inače, odlična štacija za rugat se ljudima jer je između O'Hare i Baća, cirkulacija je velika, a i skuplja se dosta neotesane mladeži bez posebne ambicije da igdi cirkulira. Sidili smo na zidiću i baš smo bili ogorčeni da kako je šteta šta „Cvrčak“ nije zaživija jer je moga lipo figurat ka misto di se okuplja malo starija generacija, da se baš po tome vidi kakva je provincija ST pošto noćnom ponudom svakoga starijeg od 27 godina tira pred TV, kad skužimo dvi ženske koje su išle prema nama. Tipične ST-pičije, sređene malo tetkasto za svoje godine. Mi smo čekali balun za na poluvolej pa evo šta su pričale; „Reka mi je da smo se već upoznali i pita me da jel ga se sićan.“ „E? A šta ti?“ „A rekla sam mu da ga se baš i ne sićan. Ono, da san bila na tom tulumu, ali da ga stvarno ne mogu povezat. A znaš šta? Aiimeee, znaš kako ga se sićan! Zapantila san mu svaki moment! Šta mi je napet!“ Nismo mogli više izdržat, nismo niti pričekali da prođu, odma smo pukli od smija. I onda je ta „šta se ipak sića“, da pokaže koliko nas prezire, nastavila hodat i okrenutih leđa nam rekla: „Ha-ha-ha! ... Debili!“ Ali događaji su se nastavili nizat ludom brzinom. Čipo smo pripalili po duvancin, a livo od nas, uz skale koje vode do „TENIS-a“ odigravalo se još jedno tipično splitsko kuvanje kako zbog ukupne retorike tako i zbog ishoda. On: „Aj daj mi broj mobitela pa ću ti se javit sutra.“ Ona, na skalama, s visoka, mu nije tila dat broj mobitela. On: „Daću ti ja broj moga mobitela pa se javi, akoš tako.“ Ona, na skalama, s visoka i definitivno u odlasku, i to odbacuje ka opciju. On: „Ma znaš šta?! ONDA DRKAJ U SOBI KAD SE VRATIŠ DOMA! KO TE JEBE!“ Kuzma se tresa od smija ka Krusty the clown, a i meni je bilo da puknem. Kad smo stali, išli smo proanalizirat zašto je tome tako, zašto se nije tila pojebat s njim, ono, lito je, subota i bila bi im dobra razbibriga za čula. Na kraju smo zaključili da će drkat ipak on kacotan provincijalnom senzualnošću koja se digne od pijanstva, subote, sparnog zraka, nikakve zabave i ST-glupačica koje ne daju. Bilo nam ga je čak i malo ža. Ma, ko ga jebe! Kuzma je već radija anketu – valjda dvadesetak ženski je pita: „Jel to šorc?“ Samo jedna je odgovorila: „Je...“ Je li uopće potrebno komunicirat?
9) Đir s Bokijem i Kuzmom po Splitu. Bili smo na Farmi, tamo su njih dvojica pila đin-tonik i pušila trubice, znači Kuzma je totalno neuračunjiv, a posli smo se zaputili do Hemingway-a jer mi je rođak Švabo reka da će tamo bit i da bi se bilo lipo vidit i popit nešto, zašto ne?! Išli smo mojim autom jer Kuzma ne smi riskirat još jedno uzimanje vozačke. Boki je sidija na suvozačkom, a ovoga zada je pucalo ono tipično ludilo kad se sašije. Cilim putem je piva: „IDEMO NA FEŠTU! IDEMO NA FEŠTU! NEMA NOĆAS DOMA! JEBAĆU FUREŠTUUUU!“ Parkira sam kod Hot tune, zaputili smo se nizbrdo i već smo bili blizu najgorega grotla splitske poze, kad skužim rođaka Švabu i rođaka Ivana da idu prema nama – da je unutra loše, da su svi odvratni i arogantni i da je skroz loša zabava. Kratak dogovor za O'Haru i već smo na putu svaki za svoje auto. Na pješačkom prelazu srećemo Darija, Jurića i Matu Kuvala. Srdačno se rukujemo između dva semafora, oni baš idu u Hemingway, pitaju nas ima li šta žena, mi im govorimo da nismo ni ulazili jer je predobro plus se Kuzma dere Dariju: „Ima pički, al su za druge!“ Uf. Sili smo u auto i opet se vozimo gradskim ulicama. Iz auta se ori: „IDEMO NA FEŠTU! MA, IDEMO NA FEŠTU...“ Prolazimo kraj autobusne stanice trice, na njoj neki stari čovik, čeka bus. Kuzma otvara prozor na zadnjim vratima i viče mu: „TAKSI! TAKSI! TAKSI!“ Još mu je i maha. Razmišlja sam o onoj zaštitnoj žici u njujorškim taksijima koja vozača čuva od putnika. Došli smo ispred O'Hare, tamo je bilo barem duplo gore nego kod Hemingway-a, neka partija, ulaz 70kn, Boki i Kuzma su odlučili da idu ća doma, ja sam s rođakom Švabom i rođakom Ivanom otiša pojist nešto toplo na Baćama, ljuti su i govore mi da je Split grozan za izać, da je tribalo potegnit do Makarske. Reka sam im da je puno teže provest ovde godišnji nego živit cilu godinu. Gorke li laži! Nije prošlo dugo i već sam bija doma, totalno u LUM-u od još jedne litnje ST-subote. Bile su jedva tri ure. Idemo na feštu...
10) „Napravićemo tunel od Rive do Zvončaca. Treba povezat istočnu i zapadnu obalu. Tunel sad kojim se prelazi je neuvjetan, nema tehničke uvjete, i bilo šta da se desi, triba kružit okolo Marjana.“ „Napravićemo most priko Kaštelanskog zaliva. To je kap'talni projekt za ovaj grad. Mi moramo pokrenit Split. Daćemo koncesiju na 99 godina pa nek koncesijonar naplaćuje vozar'ne. To će koštat oko tri miljarde eura.“ „Ono sad di je Koteks i dvorana Gripe, to sve triba srušit i napravit neki novi kompleks sa sadržajima.“ „Mislim da ćemo sredit Dijoklecijanovu palaču.“ „U rodilištu nema ničega, ni plafon, ni pod, ni rasvjete, ni opreme. Zašto bi to dovršava?“ „Uvatili ste se neke teme koja nema žive veze s ničim!“ (na pitanje kako preživit s tri tisuće kuna mjesečno) „Ministarstvo je pitalo i ja kao gradonačelnik, tako su mi bar rekli, sam morao odgovorit. Nisam ja tražio mišljenje o sebi, tražilo ga je ministarstvo.“ (na pitanje je li normalno da kao gradonačelnik daje pozitivno mišljenje o gradnji svoga novog trgovačkog centra) „Ma brale, vi niste u pravu kad govorite...“ „U mojoj genetici ne postoji uništavanje.“ „Ja sam uvjeren da me ljudi vole za dvajest posto više nego prije.“
11) Kundera je u „Nepodnošljivoj lakoći postojanja“ napisao da je estetski ideal kategoričke suglasnosti s postojanjem svijet u kojem se o govnu ne govori i u kojem se svi drže kao da ono ne postoji. Taj estetski ideal se zove kič. Kič je apsolutno negiranje govna, u doslovnom i prenesenom smislu, on isključuje iz vidokruga sve što je u ljudskoj egzistenciji neprihvatljivo. No, razni ljudi različito gledaju na ono što se naziva osnovom postojanja, upravo zato postoje i razne vrste kiča, katolički, protestantski, židovski, komunistički, fašistički, demokratski, feministički, europski, američki, nacionalni kič itd. Od vremena Francuske revolucije jedna polovina Europe naziva sebe ljevicom, a druga je dobila naziv desnica. Gotovo je nemoguće definirati jedne ili druge prema nekim teorijskim principima koje zagovaraju, ali u tome nema ništa čudnog. Politički pokreti ne počivaju na racionalnim stajalištima, nego na predodžbama, slikama, riječima, arhetipovima, koji zajedno čine ovaj ili onaj politički kič.
12) Da bi političar, ili onaj koji ulazi u politiku, pa dakle postaje političar, mogao računati na dobru izbornu prođu, apsolutno je nevažno kakav program i kvalifikacije ima, ono što je važno je da iza njega stoji dovoljno sugestivan kič. Dovoljno sugestivan kič je onaj koji, da parafraziram Kunderu, počiva baš na onoj pogođenoj mišanci slika, riječi, arhetipova, ukratko, simbola i sposoban je na glasalište izvuć šta više ljudi, počevši od onih koji su tek postali punoljetni (dakle prošlosti nemaju, a budućnost ih ne zanima) do onih koji imaju samo prošlost. Na izborima se odlučuje o budućnosti na temelju onoga što se učinilo u prošlosti. Sve u okvirima kiča. Zato je demokracija sa svojim širokim spektrom obična pizdarija. Samo dovoljno sugestivan politički kič je sposoban iz tog širokog spektra stvoriti vjernoga glasača. I zbog toga je demokracija sa svojim širokim spektrom obična pizdarija. Iz ovoga se može izvući još jedan logičan zaključak, a to je da se kič mora upirati simbolima prošlosti i budućnosti. Sadašnjost je krajnje nepodesan materijal za glorifikaciju i kičerizaciju, sadašnjost ne ostavlja prostora za ikakva obećanja, uopće ona je nešto čime se, kako to svaki političar neizravno kaže, ljudi ne smiju zamarati. Ako vam ovo nema smisla, sjetite se onda da su ti isti ljudi sposobni uspješno spariti pojam „izbora“ s „dužnošću“. No dobro, da ova naklapanja ne odu baš previše u širinu, analitički tim „ST-ćanistike“ je superstručno i profesionalno do simbola demontirao politički kič kojim su se u gradu Splitu za ovogodišnje lokalne izbore podjednako u svojim sebičnim ciljevima koristile sve političke opcije, a koji je kao pobjednika iznjedrio personu koja je u Stankovićevoj emisiji rekla sve ono šta smo izdvojili pod 10). Nije bila neka komplicirana demontaža, eto, dobili smo samo četiri simbola, a to su (navodimo ih redom važnosti) „šetnica“, „sadržaji“, „jedina alternativa“ i „kovrče“. Podsjetimo li se Kunderine definicije kiča kao estetskog ideala kategoričke suglasnosti s postojanjem, vrlo elegantno možemo opipati mentalno bilo prosječnog stanovnika ovoga grada – sve što mu treba je „šetnica“ da ga dovede do „sadržaja“ kao „jedine alternative“ svemu drugome (to se može iščitati i obrnutim redoslijedom, smisao i dalje ostaje isti – šetnica kao jedina alternativa svim drugim sadržajima). Tako dolazimo i do posljednjeg simbola u političkom kiču ST-a kojeg tumačimo na sljedeći način - „kovrče“ su tu samo kao jamstvo da upravo takav mentalitet vodi Split RAVNO u bolje sutra. Za sve ostalo u Splitu prostor se ionako smanjuje... Analitički tim „ST-ćanistike“ je nakon ovako poraznog (ali više puta provjeravanog i valjanog) zaključka utonuo u teški LUM, LUM koji bi valjda opra i našega Željka kad bi mu drugi mandat bio uvjetovan samo time da, u trajanju tekućeg mandata, iščita od korice do korice Liessmannovu „Teoriju neobrazovanosti“ – prikladna kazna za krkana koji je u stanju reć da ga obrazovanje nikada nije previše zanimalo jer šta bi on ima od toga da završi faks pa da radi za nekih 10 do 15 iljada kuna misečno. Kad to poklopi konstatacijom da Splitu i Njemu trebaju mladi i nadasve pametni, obrazovani ljudi, dođe vam da (smatrate li takvima) spakirate stvari i jednom turbodugom šetnicom uz more (koja je u planu izgradnje i na poklon građanima), prošetate do Stobreča i tamo se preselite...
13) Neki dan sam gleda „Život na sjeveru“, Fleischman je otiša u kućni posjet nekoj staroj ženi koja živi van Cicleyja. Na stolu ga je čeka paket koji mu je pripremila, par kila friškog lososa u smeđoj karti. Fleischmanu su oči zasjale i reka joj je cifru koju bi u nekom njujorškom restoranu mora platit za to isto šta mu ona daje dobre ruke. Ona mu je zahvalila na lječenju i brizi i rekla da idući tjedan sigurno umire, ali nije to tema... Položaj seoskog doktora, ili u mom slučaju, seoskog zubara, dionica je u karijeri koju bi valjda svaki od nas šta se kune u Hipokrata triba proći. Kad se sitim da sam se, prošle godine u ovo vrime nada da će me Tanja (doktorica koju sam minja) zaboravit nazvat i pitat oću li doć radit (jer ko će ić sad tamo na neko selo, putovat svaki dan, čupat zube starcima itd.), dođe mi da zavarim. Meni je u Hrvacama bilo tako dobro, radiš s ležernim pristupom, osoba si od respekta pa ako ne prilaziš tim ljudima s visoka (što je znak jedne posebne vrste primitivluka), i imaš mota za izvadit zub, garantirano će te zavolit. A ljudi tamo, to je posebna priča, daleko od toga da ih mogu ukalupit u stereotipni profil. Na prvom mistu spominjem Tatjanu iz Karakašice, meni i Vesni najdraža od svih ljudi koji su dolazili u tu ordinaciju, žena je dugo živila u Njemačkoj, za vrime rata se vratila u Hrvatsku i radila ko prevoditeljica za UNPROFOR, tako upoznala budućeg muža i ostala živit u Karakašici. Jedan dan smo ja, ona i Vesna sili na kavu u „Jote“ jer je nestalo struje, tako da nisam moga radit, i tu nam je pričala koliko joj je bilo zajebano nosit se sa predrasudnim svekrom i ostatkom muževe rodbine – Tatjana vozi auto, rokerica je (za njih je to neshvatljiva avangarda), mršava za njihov ukus, voli i izać ne nužno u pratnji muža, al nikad nije pomuzla kravu i plivila njivu i onda su tu izbijali sukobi za koje je stvarno tribalo čupat rješenja. Spominjem Marijanu Vukman, ta ženska ima nevjerojatne oči, krupne, raznobojne, ono baš za utopit se u njima, kad je došla prvi put da joj izvadim zub, gledala me nekako nepovjerljivo (ne zbog dijagnoze, prije zbog predstojeće izvedbe). Da sam joj anesteziju i čim je uvatilo po lica rekla mi je: „Uuu majketi, šta je ovo?“ Spominjem jednog Smolju iz Lučana (selo čipo prije Hrvaca), on je stari momak, a sad ćete vidit zašto – radija sam mu gornju protezu, i tako bi on mene svaki put pita zašto triba toliko puta dolazit, da kakve mire sad uzimam i šta je tu tako komplicirano, i onda bi se raspriča šta radi u svoje slobodno vrime pa mi je jedan put u povjerenju reka da trenutno radi na rimskim iskopinama, pita sam ga šta je iskopa, da je iskopa neko oružje i zdile, al da mi ne može reć di je točno to naša jer će se onda svi skupit i neće više bit tajno nalazište. Kasnije mi je Vesna pojasnila da on iz Lučana u Hrvace ide 7 kilometara pješke priko brda, a dovoljno je lud da se ni liti ne boji zmija. Sićam se još jednog starčića (zaboravija sam mu ime), izgleda ko vrtni patuljak sa uredno zalizanom kosicom na stranu, brčićima i rumenim obrazima (od vinčine naravno, al štaš) koji je doša jedan dan jer ga donja proteza malo žulja na jednom mistu, da ga to muči i da je ne može nosit, kasnije mi je Vesna rekla da se po selu zna kako mlati ženu, a ova mu je vratila – lopatom po leđima, ko bi to pomislija... Spominjem Dadu Bošnjaka, dobričinu od dva metra i 130 kila s najvećim brčinama koje sam ikad vidija. 82 puta je da krv pa kad sam ga pita zašto toliko puta, nasmija se: „Ijjj, nu me koliki sam, ima u me i viška, bogati!“ Mora sam u izvadit zub, on je još varija: „Namučit ćeš! Ajde, dokture, uzmi klišta i čupaj!“ Posli mi je pokaziva iskaznicu Crvenog križa i tapša me po ramenu ručetinom. Spominjem još i Zorana Markulina, pastira koji ima petero braće i svi su odreda hrvatački ugostitelji, napravija sam mu par plombi i to ga je toliko oduševilo da me odma zva na pastrve u bratovu gostionicu. Išli smo ja i Igić i pogostili se, a šta ću pričat – gostionica je odma ispod mosta na Cetini, Markulin je prije toga sto puta zva da kad stižemo, oni su to popodne ulovili 6 pastrvi i ispekli ih, nas dvojica smo se doslovce gušili, domaći krumpiri, pome, krastavci, paprika, pa još dinja ili mun kako je oni tamo zovu za desert u količinama za troduplo ljudi, o plaćanju ni čut, da smo mi njegovi gosti i da mu je to čast. Posli nas je vodija na Vrdovo, to je u brdu iznad Hrvaca, da tamo ima parcelu, a misto mirno, rustikalno do daske, topiš se od smiraja i čistog zraka... Ali ovaj odlomak zapravo je hommage Vesni, sestri koja je sa mnom radila. Kad dođeš u ponediljak ujutro na posa i onda čuješ: „Eeeej, doktore, dobro jutro!“, kad vidiš tako nekoga debeljuškastog, dobroćudnog ko se doslovce smije cili dan i tjedan, svaka se nadrkanost raspršuje ko intelekt pred Kerumom. O poslu kojeg obavlja neću trošit puno riči, Vesna je „das sestra“ (šta je reka Igić), brza, prati, odma se navikne na razlike u načinu rada, upravo ono šta bi asistent triba bit. Vrlo inteligentna žena s kojom imaš o čemu pričat, šta sam ja odma iskoristija da joj uvaljujem Kunderu, Douglasa Adamsa i tonu filmova koje bi pržija, jedino što gradsko dite može dat u zamjenu za pusto povrće koje bi donosila iz vrta. Jedno vrime, dok sam radija kombiniranu protetiku s Mimicom i Ivankom, i uopće kad bi nosija dentjere Kati u Sinj (isto zakon žena!), Vesna bi svaki otisak, model, probu zapakirala brižno ko mater marendu za školu uz obaveznu cedulju s mojim pečatom da ne bi bilo zabune. Mantalo mi se - sve te sitne detalje sam odbacija ko stvar poslovne etike, objašnjenje prije treba tražit u zdravom odgoju. A najbolje od svega bi bilo kad bi neko dite silo u stolicu i Vesna mu rekla: „Ajde, slušaj doktora, biće to dobro!“ Za tako nešto vidit, baš triba potegnit do sela. Uglavnom, toliko smo se dobro slagali da sam joj par dana prije kraja zamjene reka kako mi je iskreno ža šta sam doša radit u Hrvace – da nije bilo ovako, bilo bi puno lakše otić. I u mom malom, sivom, ciničnom srcu moram priznat da će mi falit taj pozitivni element, neke stvari baš nemaju nikakve veze s parama...
14) Đir s Bokijem po Splitu. Sidimo na Žnjanu u one grozne „Casablance“. Govorim Bokiju: „Gleda sam jučer dokumentarac o onoj Manetovoj slici 'Doručak na travi'. Znaš koja je to slika, ono di na nekoj livadici dva skroz obučena muškarca side s golom ženskom na dekici za piknik. Lipo se objašnjava točno šta je provokativno u vezi te slike, prvo to što je naslikana na velikom formatu, jer veliki format se...“ „Reci mi kakva je pička? Biće neka debela?“ „Ma, dobra je, ima baš energetičan pogled.“ „E?“ „Valjda je za ono vrime bija problematičan Manetov pristup slikanju akta, koristija je direktno svitlo. Čak joj je naslika i strije po bedru.“ „Sad bi mi moga i obid bit gotov, aj dovrši još to pa idemo ća.“ „Baš je čudno bilo vrime u kojem je živija. Te izložbe su bile stvarno od društvenog značaja, svi su se tukli za upast i pogledat novi postav, članci o tome po novinama...“ „Znaš šta mi se pari? Da kad odeš u Zagreb, da te nećemo dva puta doć vidit.“ „Ma je?“ „Vratićeš se ovamo, dvi godine stariji, lagano side tu, tu i tu, počinju od bafa... Kad budeš nazva biće ono nemam sad vrimena, čut ćemo se koji drugi put...“ Platili konobaru i išli ća...
Ovo je, za jedno duže vrime, vjerojatno zadnji broj „Splićanistike“ kojega pišem u Splitu. Uskoro, ali bez nekog fiksnog datuma selim u Zagreb. Kako stvari stoje, i redakcija „Splićanistike“ se, popizdiću, seli na zagrebačku adresu – izdvojili su par oglasa i idući tjedan idu tamo pogledat neke stanove za buduće prostorije. Rekli su mi da će usput svratit u Zadar prebit Dupora, oće li to bit na odlasku ili povratku, ili možda oba puta, bit će stvar još jedne njihove impulzivne odluke. Za Dupora mi je drago, ali prije nego zaključim, želim se unaprid ispričat rentijerima koji s onom bagrom stupe u kontakt – ako još uvik mislite da ste naletili na svašta, pričekajte nekoliko dana, samo naizgled djeluju pristojno...
Povratnička tuga, aj, aj, aj...
|
