Splićanistika - dnevnik povratničke tuge

Sade Adu je zacijelo najpodcijenjenija od svih britanskih izvođača – zapisao je na samom početku svoje recenzije njezine friške dvotomne „Ultimate Collection“ britanski kritičar Lloyd Bradley. A onda nastavlja Zlatko Gall kako je Bradley u pravu jer iako Sade u karijeri nije objavila ni jedan izrazito blijed album, već senzacionalan debut i nisku više-manje solidnih izdanja, Sade je nekako odmah izgubila naklonost kritike. Hmm... Prekjučer je to bilo, Sade uživo Hrvatima, dan kojeg čekam valjda 15 godina od one napola snimljene „No ordinary love“ sa jinglom radio Brača prije kraja - iša sam na koncert s ekipom iz analitičkog tima „ST-ćanistike“ (je, njihovo ludilo trenutno ima i pravaški ustroj jer se redakcija odnedavno podilila u dvi ljuto zavađene frakcije, ali nek vas forma ne zavara). Dobra glazba je poput melema i tamponira psihu od općeg kretenluka, to je bila prva stvar koju su mi rekli kad sam se naša s njima isprid Arene. Ja sam ih pita je li možda opći kretenluk stajat po ovako odvratnom vrimenu za psihu isprid Arene kad se može uć unutra u toplo, a onda su me okružili. Da koji to kurac Zlatko Gall u „Parangallu“ piše da je pomalo razočaran stiliziranošću Sadeinih kasnijih projekata uključujući i solidni, ali i bestselerski album „Soldiers Of Love“, kad je „Soldiers Of Love“ sranje i da šta ih tako nije poštedija kartice teksta. Ja sam reka da je napisa dalje u tekstu kako misli da su joj ti zadnji aranžmani odveć ispeglani i više po guštu fensi-šmensi šminkera iz snobovskih kafića negoli soulu sklonoj publici, ali da mi se njegov stil svejedno gadi i da „Soldiers Of Love“ stvarno je bezveznoća. Samo, kad se osvrneš na ono šta je Sade u retrospektivi napravila, koga uopće boli briga za taj detalj. Onda su mi rekli da oni priko „nekih detalja“ ne mogu preć, da su žedni krvi Zlatka Galla i da bi ga najrađe išli tražit iza koncerta jer da znaju da će doć. Dio njih je počea militantno mumljat „The sweetest taboo“. Fala bogu, taj tren kraj nas je proša Kregar sa ženom i izgubija se u gužvi, tako da su okrenili na „smuuut opevejtooov...“ Pa ih je zabavljalo oće li se Kregar uživit kad to zasvira i da šta ako odvali na „Is it a crime“... Dragi čitatelji, kad se udubljujete u opsežne i ozbiljne analitičke tekstove kakvi se u zadnje vrime forsiraju u „Splićanistici“, morate znati da u njihovoj pripremi sudjeluju i ne baš najnormalniji ljudi. Uglavnom, bilo je već skoro devet, vrimena za priglupe lamentacije više nije bilo, zajedno s ekipom iz analitičkog tima „ST-ćanistike“ sam uša u Arenu, sija na svoje misto na parteru tri reda iza dva najviša i najglavatija Hrvata u domaji i dijaspori zajedno, pogleda ekipu iz tog istog analitičkog tima i pomislija kako su stvarno po pitanju dobre glazbe, tamponiranja i psihe bili u pravu. Jer tada su se već pogasila svitla i počelo je brujanje...

Glede naredna dva sata neću se vatat na skribomanski „parangall“, to bi bilo naivno, a i nezahvalno. Reć ću samo jednu stvar, a mislim da je to bilo onda kad se Matthewman sprema zaklat saksofon na „Is it a Crime“ – kroz glavu mi je proša svaki pir na kojem sam bija, sabijen u onaj moment čiste strave posli pašticade kad se bend diže sa svog mista i sprema zasvirat. Sad sam bija toliko daleko od tog udara na moju povučenu narav i osjetljiv ukus da me obuzela neka dragost i toplina. Je li zbog sola na saksu, je li zbog Sade koja se sprema narednih 6ipo minuta zaključit istim pitanjem iz naslova ovoga broja, je li zbog toga šta mi je sve to toliko van pameti da ne mogu sebi doć. Odgovor je da je. A i zbog još jedne stvari, jer u mislima vidim Kregara, kako jednako razdragan ka i ja, na kraju onih 6ipo minuta vapi ka Elmer Fudd: „Is it a.........KVAAAAAAAAAAAAAAJM....“
GOD BLESS YOU, SADE!