|
Puderi. Ono što me fascinira kod Antić, Goleo & Udruge je sposobnost jednostavnog i vrlo plastičnog fenomenološkog etiketiranja, a kako se družim s njima, i sam sam prilično zaražen; npr. razgovaram s Bocikom o nacijama i državnim tvorevinama kroz povijest iz krajnje holističkog rakursa – određivali smo koje su od njih manje, više ili uopće ne puderi, pa evo liste:
1) Španjolci – ako s dva topa, trijest musketa i vodom konjanika uspiješ satrat po Južne Amerike, a ni armada ti nije dosta za jedan otok preko puta Francuske, ako u ime whiskeyja & slobode grupa tipova pod rakunovim kapama upadne u donedavno tvoj samostan-misiju i još ti puca po bivšim podanicima, ako ratom ideš na nizozemski liberalizam i ako za svaki jebeni galijun na morskom dnu znanstvenici National Geographica najprije pomisle: „Oh, španjolski je!“, onda si teški puder. Dakle, Španjolci – teški puderi.
2) Franačka – zaključili smo da ne volimo „velesile“ čije granice na povijesnim kartama predstavljaju isprekidane zakrivljene crte, vi ćete, međutim, reći: „Je, a ka da mongolsko carstvo nije imalo zakrivljene granice?!“, na što mi napominjemo kako su uz prikaz mongolskog carstva uvik išle i tri, četri ekspanzijske strelice, a jedna od njih (vrlo debela i masna) u smjeru Trogira, osim toga i taj Karlo Veliki, jedini njegov prikaz što ga dozivamo u pamćenje je udžbenička fotka statue bucmastoga tipa na konju – kako glasno je nepismen rutavao i ispod kojeg nokta mu je bilo najcrnje, pitanja su koja prva idu s usana; loza Lujeva puderski je status osigurala perikama i parfemima do giljotine. Dakle, Franačka – isto puderi, Mongoli – lugande.
3) Sveto rimsko carstvo – naziv baca na težu klerikalnu dosadu i ukopanost branjenu mučaljivim, plavokosim tipovima u oklopima s ubilačkom fiksacijom na narod Češke i Moravske, reprize su TV tragedija ljetnih dana, a ova iz kasnog srednjovjekovlja vrijedna je svakog gnušanja i osude. Dakle, Sveto rimsko carstvo – puderi, pa puderi, pa pud...
4) Mletačka republika – koga još nisu potresli opisi slavenskih nesretnika za veslima venecijanskih galija iz „Velog Jože“, zašto je biti šumar na zapadnim obroncima Velebita već stoljećima čista utopija, jesu li naposljetku Domagojevi strijelci bili potplaćeni i kad će se Zadar oporaviti od križarskog haračenja s početka 13. stoljeća, pitanja su koja s pravom gnjevno adresiramo maskenbalu iz lagune; na ovom mistu upozoravam Antića da su mi od Mletaka jedino Napuljsko kraljestvo bili još veći puderi jer su uvik kraljevali Dalmacijom preko ženidbe ugarskim princezama. Dakle, Mleci – masu puderi.
5) Švicarska – zemlja instruktora alpskog skijanja i sigurnih bankovnih pologa, u kojoj svi nešto prčkaju po satnim mehanizmima i važu lješnjake s kakaovim prahom, uglavnom dosadne povijesti zbog politike neuplitanja, trebala je ići na početak ove liste. Dakle, Švicarci – puderi i Srbi (objasniću pod Osmanlije).
6) Osmanlije – ma, Turci nam, zapravo, i nisu parili puderi do momenta kad smo se sitili da su izgubili veliku pomorsku bitku kod Lepanta, što je značilo da su manjkavi u navigavanju; kako je u tim vremenima navigavanje bilo od vitalne važnosti, svaka manjkavost u navigavanju dotičnu naciju automatski svrstava u pudere, a ako u narodu ne postoji baš nikakva pomorska tradicija, onda su to Srbi pa je najgore što ti se može dogodit to da si Švicarac. Dakle, Turci – puderi, jebiga.
7) Nizozemci – odma smo se složili da su Nizozemci nacija po guštu, iz tako slatke male pomorski orjentirane državice, svugdi neki kolonijalni posjed, od Batavije do Surinama, a i zastava im baš paše za plovila, zapravo, uz zastave skandinavskih zemalja nizozemska zastava ima definitivno najlipši maritimni uzorak. Dakle, Nizozemci – lugande.
Još ću samo kratko napomenut za one manje upućene da „puder“ u našem slengu znači „peder“. Kome nije jasno, puder je.
Pizda. Bio je to užasno važan trenutak. Trenutak kada je tihoj tiraniji, koja traje već toliko dugo da su neki od nas mislili kako se radi o eksperimentu s karotom u labirintu i elektrodama, konačno kazano NE. Da sad ne ulazim u kokoš-jaje debatu jel za revoluciju presudno reći NE postojećem ili DA promjeni i jel stupanj odlučnosti pojedinca pravo mjerilo kritične mase, reć ću samo da je taj termin malog baluna obećavao rušilački spektakl (zvali smo Stoju, a on gurne kad ga predriblaš) i dogovorilo se doć nas devet, znači jedan viška, al bože moj – minjat ćemo se, moć će neko malo predahnit. Treba sam pokupit Golea, Stoju i Čikija. Prvo Čikija. Goleo i Stoja će bit točni, zato sam Čikiju reka da ne kasni, da bude u manje dvajespet na stanici. Reka mi je: „Ma neću kasnit, gi.“ Dođem u manje dvajespet, ovoga na stanici nema, čekam, manje dvajest ovoga još nema, čekam, manje kvarat još ga nema i sad nastupa trenutak najavljen na početku odlomka - puca mi film i idem po Stoju. Prošlo je manje deset kad me nazva na mob, vozija sam pa sam reka Stoji da se javi, pita je di smo, šta nas nema. Onda mu je Stoja lipo reka da mi ga se nije dalo više čekat i pita ga šta je radija. Reka je da je zaspa. Da je zaspa. Počea sam se trest - od takvog izgovora i Vulkanac bi izgubija samokontrolu. To Čiki izaziva u ljudima... Vidija sam ga tek dva dana posli u starom rodilištu – pogleda me i namrštija franje: „Ne, ne, drugi put me ne tribaš skupit, doć ću busom. Kad si pizda...“ Eto, ja ispa pizda. I došlo mi toplo oko srca, onako, da prdnem bez tona, nasmijem se i potapšem ga po ramenu. Sve odjednom. Reka sam mu: „Aj, samo nemoj kasnit...“ Bija je točan taj drugi put kad sam ga doša skupit što znači da mu se ipak nije išlo busom. Al kola se uvik moraju slomit preko nečijih leđa; pretprošli se vikend na Murteru izriga po osobi vjerojatno najtolerantnijoj prema njegovom osjećaju za vrijeme - po Goleu. Ma, ko to zloban rogobori da je onda Goleo pizda?
Svadbas. Evo i malo kalkulantskog rastura vlasnicima sala za pireve, takozvanog Rusovog paradoksa: ako su na meniju žilave pašticade, kada ih poslužit? Prije ili posli crnog i bilog rižota? Rusov poučak kaže da je žilavost pašticade obrnuto proporcionalna veličini sale, odnosno proporcionalna kamati na kredit za pir, ali ne daje apsolutno nikakvo rješenje za Rusov paradoks. Ako mislite da se ono krije u korelaciji veličine sale i kreditne kamate uz još nekakav parametar iks, pogrešno mislite – u definiciji paradoksa stoji da se on ne rješava, nego poništava, žilava pašticada je integralni dio institucije dalmatinskog pira, pa bi poništenje bilo da se rižot uopće ne poslužuje, ali zašto radit tako drastične rezove? Iz Rusovog se pardoksa i poučka, međutim, vidi da je ugostiteljstvo, bez obzira na zajebantsko-profitni karakter, itekako podložno dokoličnoj sofistici...
Lastovo. Pošto me depresivna navala prvog dana povratka s Lastova polako prolazi, evo me pred zaslonom kako razbijam glavu na koji način uobličit dojmove tri dana Otoka mjuze dvi iljade i šest. Pa da onim dementnim zbivanjima dam barem nekakav red, odlučujem se za formu liste puderskih nacija s početka teksta. Ajmo, Gero...
1) Alovatelj – ono što nam, jednako ko lova i smještaj, treba da bismo se na putu dobro osjećali je neko ko mora podnit sav balast zajeba. To je za razliku od Dragog (Dragi je Zwerina, aj nemam pojma što mu je, zapravo, bolje reć da je Zwere Dragijeva sponzoruša) prošlog lita, ovaj put palo na Vladu Gerilca. Budući da je Dragi imala smisla za kontru ćićom (ko kad je rekla: „Bude li ko hrk'o, izbaciću ga van“, a onda zaspala pa zahrkala), Vlado, naspram zajeba čisti defanzivac, ali nevjerojatne izdržljivosti, iša nam je baš na punu nogu. Počelo je na trajektu; Zeka je stiga zadnji, sija za stol i okrenija se Vladi: „E, Gerilac, kako je bilo sinoć vanka? Jesi šta silova“, a eskaliralo svakim decom „Debita“ („Jure“ se čuva za glazuru): „Gotta licence to rape“, pjevušija je Goleo, „Di je, Vlado? Biće iša alovat na palubu“, „Prvo ide sve na lipe, al isto onda izvadi licencu...“ I tako stalno, neometano triskanjem karata, kroz Zwerine franzete, preko Bocikine grbe... Al da to nije bilo neosnovano, vidilo se u petak na Urbanovu koncertu. Vladu je zapljusnija val pa je skinija majcu i gol do pasa uvatija neku žensku u kravatu i počea joj lizat vrat. „Gle, Vlado siše krv“, okrenem se Jakovu. A Gerilac se izgubi, pa se vrati, ona ga gura, on uporan, na kraju se uspila sakrit iza Tonija. Valovi su se huliganski razbijali o mul. „Ej, Kero, ja mislim da sam arhetipski privlačan, onako baš životinjski“, kaže mi Gerilac i krene prema drugoj ženskoj, a ova ga grubo odgurne... Jedan udarac za drugim, ko da iz topovnjače tučeš praznu kartonsku kutiju. Grozno. Ili što je Bocika reka: „On ima takvu facu da mu jednostavno poželiš zalipit plesku čim uđe u prostoriju.“ Samo, najgore po Vladu je tek dolazilo; još je u Mihajlu obara ruku s Goleom i izgubija, da bi se to opet dogodilo u kući, pa i od mene iako sam mislija da sam puno slabiji. Izgleda je ko da su mu sve lađe eksplodirale, ko da će nas jednog po jednog u snu pridavit grubom krpom. A onda se sa Zekom posvađa oko konzerve tunjevine, bolje reć oko piruna tunjevine: „Zašto mi ne daš malo tunjevine? To je moja konzerva.“ „Vlado, u sobi još imaš dvi konzerve, a sutra ću ti ionako kupit novu. Ne moš dobit ništa.“ „Ma samo jedan komad. To je moja konzerva.“ „Ne može. Neš dobit ništa!“ „Zašto? To je moja konzerva.“ „Zbog stava. Eto zato! Pojest ću sve. Ti moš dobit ovu vodicu šta ostane...“ Vlado se uvatija za glavu: „Ne mogu vjerovat. Namjerno nisam uzeo tunjevinu u komadićima, nego u komadima da bude onako cjelovita.“ Cjelovito u komadima? Tja... Onda je ta konzerva tunjevine poletila prema Zeki, našto je ovaj totalno poludija, bacija konzervu natrag u Vladinom smjeru i skočija na njega. Srećom nisu letile šake, al Zeka mu je svašta izgovorija. Bilo mučno za slušat pa neću ni spominjat ništa od toga ovde. U subotu i nedilju rič nisu rekli jedan drugome. Dodaću još samo da u životu nisam vidija manju konzervu tunjevine – pametnom dovoljno.
2) Mamilo – na web stranici otoka Lastova stoji kako je misto Lastovo administrativno središte sa školom, ambulantom, muzejem, poštom, turistbiroom, bankom, dućanima i kafićima. Samo, svijet servisnih informacija uspješno je operiran od pravog stanja stvari. Kako? Nama dan počinje kavom u „Mamila“, vlasnika Enia Nikolića, dalje u tekstu Mamila. Zašto? Evo nekoliko situacija za pojašnjenje; „Ej, jel nam moš posudit nekakav nož za rezat kruv?“ Mamilo je brisa čaše: „Evo, evo, sad ću te priklat!“ Listam novine i pijuckam mineralnu, kad čujem Mamila da kucka prstom o staklo nekome na štekatu: „Alo, debeli! E, ti, ti! Što si naručija?“ Ulazi neki purger unutra: „Naručio sam limunadu.“ „Limunadu? Nema toga, evo ti biter lemon. S kininom. Da ne dobiješ malariju. Ajde jebot...“ Sićam se prošlo lito kako je nekim ženskama što su upilotale u kostimima reka: „Ajmo, ajmo, gospojice, obucite se ili izađite vanka na sunce. Ovo je fin lokal...“ I za kraj jedna koja je, barem nama, boravišni siže zadnjih sati ovog trodnevnog festa; Mamilo je uša u dućan i kroz red ženi za salamama reka: „Daj mi fetu ipo tirolske!“ Nevjerojatan je. Kad onako puše za šankom nadrkan od gužve i potencijalne zarade... A „Mamilo“ se na web stranici vodi samo kao „caffe-bar“... Ove godine se to malo promjenilo, organizacija je bolja, dućani rade duže, ali općenito takav tip poduzetničke klime i daje Lastovu poseban šarm – ko ona dvojica iz mini-marketa koja su u podne manje pet rekla: „Ajmo sad zatvorit da ne navale!“
3) Ćićo – šempjada, verbalni otrov, verbalni protuotrov, sarkastična opaska po ključu „Ajme meni“ Đermana Senjanovića Ćiće. To je ćićo. Pronađi i podcrtaj ćiću iz sljedeća dva primjera! Prvi; ko smišna niz grlo, spuštali smo se u Lučicu na koncert i sustizali grupu sredovječnih ženica, Goleo se tuka šakom o čelo i miksa Urbana i Thompsona, Zeka bljucka usnama: „Mmme, lipe li živandice (bevanda, op.a.)“, Zwere plazija jezik, Bocika teturav i grbav od alkohola, ali vrlo dobro raspoložen, Djed se smija, a kako uopće opisat taj smijeh, Gerilac – 'cogito, ergo ne izgledam normalno' i ja, na začelju grupe, krajnje odmjeren i smjeran, ali tako i mora biti kod kroničara jer to je jedini način da zadrži objektivnu distancu, no ja sam sasvim nevažan u ovoj priči. Uglavnom, sredovječne ženice su se s taktom makle ustranu i propustile nas, a onda čujem jednu kako kaže: „A da im se pridružimo? Djeluju pristojno...“ Drugi; kljucamo ja i Bocika ispred „Mamila“, skroz smo bezvezni, kad nam priđe Djed da mora nešto ispričat, da tamo ispred crkve Danica (žena od koje smo iznajmili kuću) prodaje pome i viče: „Pomeee! Pome! Ajmo, pomeee!“ Kad je skužila Djeda, okrenila mu se i rekla: „Momak, uzmi pome! Eto, za tebe i tvoje jeftinije!“ „A onda su za kurac“, nadrkano će konkurentski prodavač povrća. Misleći valjda na pome?
4) Anketa – vjetar je slabio, more se smirivalo, a Urbanov stoposto art pljuvačni aerosol odavno je prestao škropiti mikrofon i prve redove pred binom kad je Bocika konačno odlučio saznati ko je to pašanac. Nema koga nije pita, al niko ne zna. Neki su mislili da se radi o životinji, ali brzo im objašnjavamo da nas ne zanima pasanac, nego pašanac, da je pašanac nešto ko zaova, jetrva, svekar-djever ili slične rodbinske kerefeke, odgovora ni dalje ni od koga... Bocika zaustavlja nekog momka: „Pašanac?“ „Sori, zaminija si me s nekim“, reka mu je ovaj i maka se. Bocika je žmirka očima. Prošlo je pet minuta, a onda mu se onaj isti od malo prije (izgledalo mi je ko da se čovik pita zbog čega sam sebe gura natrag u tako poremećenu situaciju) oprezno približija i piknija ga prstom u mišku: „Pašanac ti je muž od ženine sestre.“ Još je kratko zakrzma glavom i izgubija se u gužvi. Odahnili smo. Kasnije, dok smo ja, Zeka, Goleo i Bocika ležali u mrklom mraku na cesti i čekali Zweru i Gerilca, prošlo je pokraj nas dvoje na skuteru. Ženska je viknila: „Alo, pašanci!“
5) Svježanac – to je vjetar pasatnog tipa koji stalno puše oko Lastova, rastjeruje neverine i čuva glave otočana od pregrijavanja, važno ga je ne brkati sa „svježincem“ ili vjetrom slavonske romantike što iz smjera istoka mreška nasade šećerne repe.
6) Nekretnine – možda najupečatljivije kod Lastova je to što (izuzme li se nekoliko novih zgrada uz cestu koja ga povezuje s Ublima) nema nijedne novogradnje, sve stare kuće amfiteatarski naslagane nad dolinicom, kale, kalete, kaletice, slipe kaletice, volti, i skaline, da, tisuće ponekad strmih i neravnih skalina od kojih užasno bole noge svejedno gaziš li ih uzbrdo ili nizbrdo. Neobično lijepo, ali prije svega neobično. Mirno. Bez onog mediteranskog kolanja jer najveći je dio kuća napušten. Tako su nas Zeka i Zwere odveli do kuće vjerojatno nekih bogatuna; ulaznih vrata odavno već nema, prašina, sasušena palmina grana, stol i rastočena, nakrivljena komoda u velikoj blagovaonici, paučina, paučina, svuda paučina... Zeka je u jednoj spavaćoj sobi u kantunalu naša stare slike, face iz tridesetih, četrdesetih, pred kućom, na zimovanju, ja sam još malo kopa, požutjeli dokumenti na njemačkom, a u jednoj fascikli (isto pisano njemačkim jezikom) nekakva ili drama, ili filozofska raspra dodijeljenih uloga koliko sam moga razabrat, na kraju s potpisom autora i godinom 1972. A gore na ormaru pod prašinom stajala je i izgledala komično i tužno pisaća mašina na kojoj je to valjda otipkano. Komično – zbog suvremenog dizajna; tužno – iz istog razloga.
7) Večera – prevareni u konobi, upućujemo Zweru da se dogovori s Danicom da nam napravi večeru. Danica poznaje Zwerine starce, a Zwere i Čiki su (za neutralnog čitaoca) ista osoba. Dakle, zajeb na pomolu. I cilim nas je putem do njezine kuće uvjerava: „Je, je, dogovorija sam sve, triba iskrcat 20 kuna po glavi, samo toliko. Pa zna mi starce, ako za smještaj traži 50 kuna po glavi, večera mora bit jeftinija. Biće riba, za Golea meso.“ To nam je bilo užasno važno jer zadnja je večer, željan si kuvanog, a budžet ti obećava jedino salamu, milsić i jogurt. A stvarno smo dobro mumali, prvo peneti sa šalšom od njezinih poma i salaticom dabome, ispijali smo lagano vinčinu kad je Danica donila ribu s gradela, barakuda, nismo mogli virovat, Roni je za atmosferu prigušiva svitlo i priča kako poznaju jednog svjetioničara, da im on ribu što je digne daje za njihovo svježe povrće i sl., čitaj: svi zajedno su narajcani na teletinu, pojea sam tri odreska barakude, divno je bit džek s 20 kuna u džepu, puva sam od sitosti prema Danici: „Riba je bila prva liga, ne mogu više, drob će mi puknit. A što ima od voća?“ Lubenice i cate. Još nam je ispekla i kolač, al to je već bilo previše. Jedva smo se spustili u Lučicu. Kasnije nam je Zwere reka da moramo iskrcat 70 kuna po glavi za večeru. Što znači da se s njom prije toga za cijenu uopće nije dogovorija. O, majku mu njegovu! Ali kriv sam, zapravo, ja koji sam ga to popodne ostavija na samo s Danicom i otiša na plažu dok je ova pričala o Lastovu u tranziciji... Zašto mu je problem pitat, a jel i ona mogla tražit barem 20 kuna manje, duboko nas je ogorčilo, al smo, eto, nekako pokrpali rupe...
8) Vela Luka – to nije normalno koliko je ljudi na povratku s Lastova kupilo kartu do Vela Luke, a vozilo se sve do Splita. Plus kad se još u Hvaru ukrcalo valjda sve što nije đuskalo u „Carpe Diem-a“ – umisto „Lastovo“, trajekt se treba zvat „Mindanao“. Je. Filipinski kapacitiran. Paluba krcata, ljudi po skalinama, prolazima, saloni prepuni, za ogradama nema mista... Elezica mi je rekla: „Mislila sam da nikad neću iskusit kako je to bilo u izbjegličkim konvojima...“ Ja sam se nagnija Stoji koji nam je leža pod nogama umotan u vriću za spavanje, drman od fibre: „Pošto ti možeš gledat samo prema gore, u nebo, jel ti se onda pari da na trajektu nema gužve?“
9) Summary – Sad bi još treba dat završnu ocjenu otočkih zbivanja, al bit ću dovoljno mudar da citiram Golea po povratku: „Ko će čekat još 363 dana?!“
Vidija sam susida iz portuna 1 kako privrće po kontejneru zbog plastičnih boca. Znači to stvarno rade i normalni ljudi? Ne samo beskućnici? Zašto? Pa makroekonomski pokazatelji govore u prilog gospodarskom rastu i... PET-politrenke odnedavno imaju status valute, paradoksalno realnijeg tečaja prema euru; 1 politrenka – 14 eura. A može i 1 PET – 100 čepića. Ili se čepići ne recikliraju?
Upada neka ženska u ordinaciju: „Trebam cirkon, ali hitno.“ U karton upisujem diskvalifikaciju jer sam se, kad je još rekla: „A i mojoj prijateljici ste ga stavili“, prejako ugriza za prst.
Ovoljetni izbor za pacijenta s najluđim prezimenom jednoglasno ide Mirjani Horvat. Što ima ludo u jednom tako čestom i običnom prezimenu, zapitat ćete se. „I moj matori će više da poludi od mene“, znala bi se požaliti na protezu. Da, Mirjana je Srpkinja, ne domaća, nego prava. Iz Srbije, ali ovdje udana. Srpkinja, a Horvat. Horvat, a Srpkinja...
A evo i ljetne top-liste postotaka! Na 69. mjestu je 69%.
|
