Opet malo o tramvaju.

Gužva, četvrtak, raš-aur.

Stoji stari gospon, ispred njega sporcka torba, drži se prek nje, a odma iza vozača, nova 7-ica. Ulazimo, pokušavamo ga preskočiti, zaobići, ma, nešto, je kaj, pa nemaš se di primiti, normalno. Stoput sam rekla da se konstruktor tog tramvaja jamačno nije u njemu vozil.
Koka se vlovi za onu štangu iza vozača, ali tam smeta starom gosponu. Kak nam je lakat gibljiv, bar kod zagrepčancih, u samo jednom smjeru, to kad je trambajko kočil, lakat se svija u toj poznatoj i jedinstvenoj liniji, pokušavajući zadržati vlasnika na nogama. I dotiče gospona u leđa. Kad je stari gospon planul: Gospo'ice, šta se laktašite?! - Kaj gospon se ja laktašim, pa za kaj da se držim?! - Nemojte se po meni laktašiti, ja san kičmu nedavno operira, ne morete sa mnom ka s drveton. - Rista, boli me kurac kaj si ti operiral, ja namjeravam moju kičmu sačuvat u komadu. - Aha, i na TI smo prešli, pazite da se ja ne počnem laktašiti (oću urgirat al mislim – pa jedva stojiš, kaj buš se ti mlatil, a nema ni mjesta; a cura se stvarno nema di držat). Ponudila bih joj svoje rame, ali i ja ne stojim baš pouzdano. Grupa cura do nas se kikoće potiho. Međutim istovremeno na prvom sjedalu lijevo od ulaza krezubi 120-godišnjak nekaj viče na babu, koja mu uzvraća: Šta s' ba navalio, došliste izbosne juče', pa sad radite red, bolje bi t' bilo da s' ustaneš, viš mi žene stojimo, a brate kulture, nema toga! - Treća je zagrepčanka, suzdržava se ali kipi. Sipa uvrede kroz zube i oš se ubit, ne čuješ ju jer ovi s lakatovima još dijele pravdu, kaj nisu mogli malo pričekati. Na dva kvadratna metra 200 ljudi a dve svađe!!!! Taj zakon ni Tesla ne bi znal objasnit ni postavit.
Rista, taj sedeći, da koja kultura, koja Bosna, da kaj sad nije dost da ova tu mlada kurce spominje, a ti stara ko zna od kud si (a teško skužit). Zagrepčanka zašuti, osjećam valove suzdržanog revolta. Stari snizi glas i svađaju se iduće dvije stanice on i zagrepčanka, kad su si sve izdijelili, sklopili primirje, skor se izljubiše. Kičmeni izlazi na stanici i probada prostu curu ubitačnim pogledom. Ma uvijek mi je krivo kad moram izaći. Cure desno od mene brišu suze papirnatim maramicama. A ova ispred mene – glečte, da nisu tak nalarfane, ne bi se sad morale brinuti da si šminkicu razmažeju! Fufe!
Kak ta kontrola samo zna kad nesme u tramvaj!?