Klinci su bili stari 8 i 2 godine. Nedjelja, bivši negdje vani, ja se spremam u dućan po kruh. Spremna za dućan stojim na vratima i gledam decu, starije u krevetu, mlađi brži od samog sebe, trči istovremeno u svim smjerovima. Lovi vrijeme, skor ga je prestigel. Veli starije dete – pa mama kaj ne odeš? A ja ne znam. Stojim ko tuka. Nikak da odem, a nije bilo prvi put da ih ostavljam same na 10 minuta.
U taj čas se zgubi slika na TV-u, pa se pojavi, pa se smanji na nekih 10 cm, ali čuje se neka pjesma i kao to se detetu sviđa, pa bu poslušala pa bu onda zgasila. Još uvijek stojim na vratima i čekam valjda da limač ipak vlovi vreme.

E da ne bi. Uvjeravam dete da aparat zgasi, jer je prastar i tako, ne znam, zgasi ga. Iz opreza. Neš ti spike s detetom, joj mama daj da čujem pjesmu. I ja puštam, kaj ću. Onda je prvo je zasmrdilo po paljevini, joj mama kak ti imaš osjetljiv nos. Je al kad se iza TV-a počelo dimiti, iskopčam TV iz struje, hitim vrećicu za dućan i okrenem aparat, kad ono lagano plamen ko iz Šume striborove, samo kaj Tintilinić nije začagal. Još sad mi je dio regala crn od plamena.

Naravno bivši je prvo urlal kaj smo radili s TV-om starim 3 banke (prvi od onih u boji) i pokušal uvaliti nekom da popravi aparat, što je ovaj s gnušanjem odbio. Ja se pak pitam kaj me zadržalo da ostanem doma, bi li se 8-godišnje dete sjetilo iskopčati aparat iz struje, a dobro, prošlo je.

Nekako istog proljeća, prala sam nekaj u lavoru u kupaoni, u parku iza kuće veliko dete njiše na njihalki malo dete. Čujem urlik – mamaaaa! Ostavim taj veš i odjurim na prozor, ništ, u parku iza kuće velko dete njiše na njihalki malo dete. Perem dalje, opet čujem urlik, opet na prozor, u parku i za kuće velko dete više ne njiše na njihalki malo dete. Velko dete izbezumljeno, malo dete krvavo sedi na betonu a ne na njihalki, krvav do guzice, leđa ni za opisat. Po običaju reagiram: prvo panika, onda razum, ali ipak samo viknem – dođite doma. Letim iz stana pred njih. A kaj: lima se njihal i pustil rukice i ljosnul na tjeme. Raskrvaril se totalka, još ima solidan ožiljak na glavi, di mu kosa ne raste. Niš, pod hladnu vodu, nije ni pisnul, skupljam krv i čekam da se smiri i naprašim s onim antibiotikom prašnastim. Velko dete čeka batine, očajna objašnjava, krši ruke i ponavlja u nedogled kaj se dogodilo. Kak sam znala di je kvaka, ajde, svako jednom padne z njihalke, reko sve znam, nemoj plakati, sve je u redu.
To se događa, to znam, ali ne znam kaj se dogodilo da sam dobila upozorenje. Ili kaj već. Još je dobro da ga nije tresnula njihalka po glavi.

Na moru sam pred puno godina čula mamu da me zove, izađem na stazu kaj vodi prema plaži, a kojom je jedino mogla doći i sretnem ju, velim - kaj me zoveš. Da nije zvala. Reko kaj me nisi zvala, čula sam te. Mislim ne bi žena lagala, kune se nije zvala, zvala bi me ako me ne bi našla na plaži, pa paljba da di sam tak dugo i to. A dobro. Kad je otišla doma, ja tražim škvadru iza zidova, pušili smo Filter 57 ili Opatiju, zato i nismo bili na plaži, nema njih, zbrisali su kad su vidli moju staru. Konji. Od moje stare zbrisali. Ma ni to nije, nego njen glas, u vokativu je uvijek bilo Sekice, ne Seka. Valjda da ne zvuči ko sirena.

Nisam imala ni baku ni dedu ali smo u Selskoj u haustrou prek puta našeg ulaza imali stričeka Marka i tetu Anđelku. Za mene oni su uvijek bili stari, normalno kad si predškolski, svi iznad 20 su stari konji. A mislim nisu bili u cvijetu mladosti, imali su unuka starog ko ja. Koji nije živio u Zagrebu pa nisam imala neku opaku konkurenciju u njemu. Puno sam boravila kod njih, bili su zbilja zamjenski deda i baka, ja sam bila mirno dete i obožavala sam šetnje s njima, teta Anđelka me krišom od mog tate, uz maminu privolu, vodila u crkvu, a u malom jednosobnom stanu di su živjeli uvijek smo imali gadne poučne spike na mom nivou i ja sam tamo beskonačno puno naučila. Jednom sam provalila u kupaonu dok je striček Marko čupal dlake iz uha i kad sam to zaprepašteno gledala, on je rekel sa smehom: Vidiš, to ti se zove operacija. Tak da sam dugo mislila da je operacija i kad si čupam obrve, novije i jednu dlaketinu iz brka, još nisam došla do nosa ko moje vršnjakinje, a uha zasad samo perem. I prve psovke sam naučila tamo, na užas tete Anđelke a na silnu radost stričeka Marka. A psovka ni veze s mozgom imala. Uglavnom bili smo bliski.

Odselili smo se prije nego sam krenula u školu. I prošlo nekih 20 godina i sanjam jednu noć da je striček Marko umro. Budim se u 2 u noći, mimo svakog običaja, uznemirena, proanaliziram san, čorim dalje. Ujutro mama veli, zvala je Vesna i javila da je striček Marko umro, noćas oko 2, jadan....
Al mi je dalo za misliti, kako nekad osjetiš da se događa, pa svi veliju – intuicija. Kaj se ta bliskost nije raspala u 20 godina, normalno da je.

Kolko puta sretneš nekoga na cesti s kim nisi nešto blizak, recimo kolegicu s bivšeg posla ili nekoga iz neke škole, iz nekog perioda života i veliš – (u slučaju da se opće pozdravljate ili prepoznate) – joj baš sam jučer mislila na tebe. Čak sam negdje jednom pročitala neko znanstveno, kao, objašnjenje za to, ali očito me se nije dovoljno dojmilo kad sam zaboravila. A to je priča koju često čujem (ovo je priča koju vrlo rado pričam, to je priča o Boži...) - Božo zvani konj je sanjao da sam imala gadnu saobraćajku u Gorskom kotaru, u vijeme kad sam zbiljam imala nesreću, sletila s ceste i skoturala se niz padinu, i na kraju zaustavila se na krovu. (A jaaaadan fićo.)
Ali po Božinom – to je prošlost i idemo dalje. Ko i sve kaj sam napisala.