Već dugo imam svoj tekst o Zvečki, promatranoj iz onog nekog ugla, smješteno u iste godine, ali u dugom dnevnom ritmu, koji danas nije prikazan u emisiji famoznog Tonka Jovića. Zapravo se domaći uradak nije zval Zvečka nego Žarko i Zvečka.

Fakat nisam misla da bum to o Zvečki ikad stavila na blog, a sad bi bil red, nekad sam puno vremena provela i kćeri jedno 20.000 puta pričala o Zvečki. Njena generacija nema svoju Zvečku, jer je generacija tolko fina i fensi, da nemreju od četri birca u Trnskom otići u onaj manje fini, spomenuta se izuzima. Objasnila sam i pokazala di je bila Zečka. Je, morale smo potegnuti po ovoj vrućini od advokata Špehara kroz celu Masarykovu, da dete vidi gdi sam ispijala kave kad još nisam misla da bu mi alimentaciju iz propalog braka nateraval advokat u istoj ulici.

Nešto teže mi joj je bilo objasniti da sam s Dubravkom i Zdravkom (ona i on) pila kavu s nogu i uspjela satima stajati, još i na nekim petama, ono, nevjerojatno, a kad bi protrčal na relaciji Kavkaz – Blato tada suhi i presuhi Žarko Potočnjak, ja sam skoro kavu ispustila iz ruke. Zbog njega sam držala dijetu i smršavila tih presudnih, misla sam, 6 kila kolko mi je doktorica dozvolila, a on me nije opće primijetil. Frendica (bivša, jasno) se kesila ko konj iz crtića, veli nebuš nikad tak tanka da te on primijeti, kaj se mučiš. Niš ni pomoglo, ni najljepše traperice u gradu, koje su bile popularnije od mene, vlasnice, al sad to nije bitno.

Još ak je Potočnjak stal i s nekim izmijenil koju riječ, ja sam disati prestajala. Kavu sam pila bez šećera, fort sam se mučila s dijetama, a s mlekom se u to vreme nije kava ni pila. Eventualno s onim masnim šlagom, al to nisam volila. Žmahk je vlekel je na ovčji loj.

A nije puno od tada prošlo, ono par desetljeća. Sused i prijatelj Ivica je išel u 6. gimnu a ja u 4. i kad smo imali jutarnji turnus, svako jutro smo s busa, jer tramvaj još nije vozil prek Novog Zagreba, bežali na kavu u Zvečku. Sjećam se da je koštala dinar i 20 para i uvijek smo grebali po džepovima da nagrebemo lovu, ali od tog me više živciralo kak on stigne na Gornji Grad a ja na knap u svoju gimnu. Bitno: Bližih birtija nije ni bilo, Kavkaz ne računam, nije to ko danas, a 4. je bila u dašnjem muzeju Mimara, da se ne misli da sam putovala natrag prek Save u školu.

Slušam kaj danas pripovedaju zagrebačke poznate face, samo je jedan od njih spomenul da je različita klijentela dolazila u Zvečku. Oni koji su danas prikazani su dolazili u neko drugo vrijeme, nama je tam bilo svakodnevno ali – popiti kavu pa idemo dalje, nismo spikali o glazbi, i mislim nisu baš svi koji su tam dolazili spikali o glazbi. A fakat je bilo svega i šljakera u mandurama i onih teta u godinama koje se ne mire s godinama, koje su misle da su još stare 22 godine i neodoljive, ali nekak nije bilo komentara i prijekih pogleda, danas nemreš u Trnskom otići Kod džezve da se nekog ne izdebatira.

Bitno je bilo kaj nije bilo ni telefona, i to sam zahvalna jednom od intervjuiranih, tak da se o mobitelima ni moglo ni sanjati, i ak si se s nekim u gradu mimoišel iz bilo kojeg razloga, otišel si u Zvečku i neko od škvadre je došel u nekom pristojnom roku. Pa se javilo mojoj ili Dubravkinoj mami di se dalje namjerava i tak se izlazilo van. Zvečka – Trefpunkt.

Kad sam zaradila svoju prvu plaću, bilo je grozno vruće ljeto sedamdeset i neke i nikog od škvadre nije bilo u Zagrebu, a oni koji su bili, čuvali su slatku malu decu i nisu mogli doći. Pa sam otišla u Zvečku jer sam znala da ću neko poznato lice naći, makar u to skroz levo doba dana. Naime, ni moj stari nije htel proslaviti s menom moju prvu plaću: prezrivo je punhul kad sam ga pozvala na večeru van, nikad mi to nebu jasno, zakaj takva reakcija.

U to vreme sam prekinula svoju prvu, dugu, debelo natrulu vezu i mogla sam slobodno popiti kavu sama al mi je nekak bilo u tom kontekstu tada, baš šugavo. Pa sam tam ipak srela poznata lica (pozdravljali smo se, dosta nas, uredno, ali nismo niš znali jedni od drugima, najmanje imena) komada dva, ko je normalan u Zvečki bil u pol 4, i pozvala piće, da nek biraju. Kak su on i ona već debelo bili pod gasom u pol 4, popili kavu, a tak je bilo, odbili su sve osim kave; čovek s bradom je nekaj trljekal o svojoj knjizi poezije koja je navodno bila razgrabljena, i sama sam dobila primjerak sa sasvim nečitkom posvetom, a mladi komad s njim, tak je bila smešna, tak se trudila ostaviti dojam manje podgašene osobe, osjećala je kak mi je trulo u duši, i obećala da bumo se opet vidli i tak.

Ak si pogodil vreme, onaj prozor kaj je gledal na Masarykovu bil je najbolja pozicija u Zvečki, imal si di metnut torbu (u izlog, ha, a iznutra) i komentirati prolaznike. Nisam to ustvari volila, ali Dubravka, prva od 4 Grgine žene, on je bil tada faca, diskđokej u Jabuci, pita moje dete kaj ti to je stara??? - alzo, bila je Dubravka bezobrazna i beskrupulozna uz što i šarmantna i duhovita i ponesla je komentarima sve oko sebe. A ovi vani su i tak bili samo u prolazu. Pa popustiš. Nikom nije smetalo naguravanje, a nije bilo ni neke opasne nervoze. Ak bi prošel Potočnjak, dušu bi mi vadila, a ja sam crvenila. Jednom se, gledajući kroz mene, nasmiješil sugovorniku, još se sećam kak je bil obučen (a kak! - u traperice i traper jaknu), aaah. I najvjerojatnije je završil u Blatu na šanku s gosponom Pipom, naime, i u Blato smo znali otići, ne bi li Žarko ipak ustanovil da ja postojim. Ništa, nula bodova.

I moj prijatelj Ivica mi je konačno objasnil: stara, to ti je zato kaj si ti beba i osim kad je veselica, zdržiš samo do 11 navečer, a kad ljudi koji ružiju ko Potočnjak, mladi rokeri i buduće poznate glazbene face (viš, on je predvidil ono kaj ja nisam, a sad je veterinar i veze nema s glazbom) kak ti njega misliš sresti u njegovo aktivno doba dana?

Zvečku su zaprli u vrijeme kad sam prešla živjeti na more, i bila sam nemalo iznenađena zbog toga. U međuvremenu to malo kaj sam dolazila u Zagreb vidla sam da je preuređena i da je izgubila onu patinu i šarm. Zgledala je ko loše obnovljena kupaonica i niš mi nije više bilo simpa. Konobarice su već odavno bile što u penziji što na nebu, tak da se nisam tam osjećala nikak. Čini mi se da su u međuvremenu morali WC otvoriti. Što smo prije obavljali u Kavkazu, ono, napraviš krug, kao nekog tražiš, neko ostane (Dubravka, ko bi) negdi sedit i čuva ti torbu dok ti pičiš u WC, tak da ne ispadne da nisi gost i da si uletil samo ispraznit mjehur.

Sreća da je Tonko napravil i emisiju o Trnskom. Tu imamo 4 birtije, jedino to i imamo, i meni je savršeno svejedno u koju idem popit kavu, važno mi je s kim sam. Žarkeca tu nisam vidla. Izgubila sam svaku nadu, ali li želju, ha, ha, živ bio.