samo tako...

.....sve se mijenja....pjevao je a pjeva i dalje Zdravko Čolić. Pjevam i ja....puno rijeđe nego prije ali ponekad pustim glas. Ponekad.
Do prije par mjeseci sam donekle držala konce u rukama i znala sam smoči snage za nasmijati se , zapjevati. Pustiti neku muziku i pokušati mrdat guzičetinom. Sada sve teže...nije to prirodan tijek nego natjeravanje same sebe.

Preseljenje u kvart koji ne volim ali nikak , uloga mačehe i boleščina najdražeg mi izbili su iz mene zadnje atome svega. Potresi su bili samo točka na I.
Moja glava je svjesna da smo dobro prošli , da su se kockice posložile same puno bolje nego bih ja to učinila i da mi je uloga dodjeljena s razlogom. Ili ono što ja stalno govorim " Bog ti da križ koji možeš nositi. Ne traži manji križ nego jača ramena". Glava kuži ali duša,tijelo...pa to otkazuje poslušnost sam tak. Večinu vremena pokušavam uskladiti jedno s drugim da mogu funkcionirati normalno ali toliko je skupljenog nezadovoljstva u meni da bum sam eksplodirala. A stvarno nemam zašto...neeemaaam.

Uglavnom , mogu reči da je sve ok. Ja zaradim tu i tam koju kunicu , Maleni je počeo raditi. Djeca su dobro i dobra. Stan treba još malčice izfrizirati ali čekat ćemo proljeće , ništa više ne forsiram. I sad da me netko pita kaj ti fali ne bi imala kaj reč. Ali fali!!! Dok ovo pišem shvatih da mi fali daska u glavi i dobar vritnjak u dupe da dođem k sebi. E tak...nek sam ja sama sebi rekla :)))

Moram priznati da me dodatno isfrustrira količina zločestoće što na fejsu što tu na blogu. Koliko ljudi , bez obzira na sve što se dešava mogu biti odvratni meni je nepojmljivo. Onda se malčice odmaknem , primim se knjige i tako u krug. Ak tak nastavim kružiti ne gine mi Vrapče..
Vrijeme je za mantranje kak bi istaknuti bloger rekao. Pa ajd mantrajte da nađem posao koji mogu raditi i koji mi se sviđa....

Za kraj ono najbitnije...Drži me ko kap vode na dlanu i trudi se koliko zna , iz petnih žila da mi udovolji i da budem sretna. Al što ga ja znam ukakati...nema mi ravne