Muuuuuuuuu :)

Danas sam bila na izletu u Lidlu ( više za vas ), i doživjela dosad nedoživljeno – pokrstilo me u kravu. Ma moram vam to ispričat.

Još uvijek ne hodočastim previše po dućanima, moja forma nije najsjajnija pa ispaćeni životni supatnik zbavlja šopinge, al htjela sam izabrat sama one plastične paprike za filanje i pogledat taj nekakav stalak za kupaonu od bambusa.
I idem ja prema spomenutim paprikama, pa kod vitrine sa pecivima vidim faraona spremljenog u adidas od glave do pete; osim adidas prnja nije baš sportski tip, možda mu je jedino glava ko kopačka, a po načinu na koji priča sa nekom ženom vidim da mu je glava i priprazna. Jer on njoj na sav glas objašnjava da nek mužu kupi tamo neko pecivo koje sadrži nešta za potenciju, pa se smije svojoj šaljivosti. Žena ga bržebolje pozdravlja i bježi glavom bez obzira, da izbjegne daljnje šaljive savjete za kupnju, a vezane za potenciju njenog muža.

Dolazim do spomenutih paprika, prilično su krupne pa ovakva traljava pokušavam šta je najbrže moguće pronać par manjih paprika za filanje. Sa mnom je još jedna gospođa koja isto ko i ja traži sitnije paprike, samo iz druge kutije. Kadli eto faraona ravno na mene. Čujem kako diše koliko je blizu. A ja sam silno alergična na puhanje u vrat i facu, pa mu kažem:
-Molim vas, odmaknite se samo malo.
Pa tako dva, tri puta. Ne zarezuje on mene, šta će njemu neko govorit da se odmiče. Pa ja opet ponovim – oćete se molim vas maknut? Kad će on krenut u deračinu:
-A šta kopaš ti po tim paprikama ko da ima zlatnih lančića ispod? Šta ruješ? I još se raširila da se nemre prić.
Ja se počela smijat; neš ti moga širenja, zamislite samo kad se žena od pedeset i sitno kila raširi. Stavljam paprike u vrećicu i smijem se, i kažem mu – baš krasno razgovarate sa ženama.
-Ti ćeš me valjda naučit kako se priča, kravo jedna.
Ja taman završila sa paprikama, nasmijem se i kažem:
-Izgleda da ste preskočili terapiju, gospodine. Ne ić među ljude dok ne popijete svoje tablete.
Odlazim potražit supatnika koji je nesto u pravcu sladoleda, a adidasov maneken osto nabrajat da kakve sve krave hodaju po dućanima.

Stao iza nas i na blagajni, pa kad je vidio da nisam sama malo se uzvrpoljio; lako je samoj ženi reć da je krava, al ako je neko s njom e jebiga – može doć do problema. Ima on sreću pa nisam baš sklona radit rusvaj; rekla sam mu šta sam imala u četri oka, čemu radit incident i tužakat da me neko nazvo kravom.

A došlo mi je – kad smo pokupili stvari i platili pa pozdravili blagajnicu – da mu kažem: Gospodine, muuuuuuu.
Odustala sam. Bilo mi je dovoljno gledat kako se živčano vrpolji iza mene, ne znajuć hoću li spominjat verbalni delikt.

Uostalom ne moraju još i supatnik i blagajnica znat da sam krava, jel tako.