Narikače

Vidiš ti kako se portal koji piše o mirovinama sjetio narikača, evo danas izašo članak. Šta su htjeli postić – e to ne znam, ili skrenut pozornost da postoji mogućnost honorarne zarade ( obzirom da su narikače uglavnom žene starije dobi ) ili podsjetit da bi bilo zgodno kad neko umre da ga se isprati jaukom iz sve glave.

Kome se da, nek čita članak; piše da narikača ima posvuda po svijetu, a one plaćene idu sa cijenom do petsto dolara po satu. Šta sve uključuje usluga od petsto dolara – to ne piše, možda onemogućavanje ukopa il skakanje u raku da bol dođe do maksimalnog izražaja ( ono, kad je već tamo i plaćena je pa nek se i potrudi za petsto dolara, da ne stoji ko torta sa strane ).

Mene je automatski vratilo na nekih par događaja vezanih za naricanje.
Na prvom sam bila nazočna, kad je prije dosta godina umrla strina moje mame. Bila sirota jako stara i bolesna, pa i nije bilo toliko naricanja. Sve dok nije došla njena druga, njena vršnjakinja. U svetačnoj opravi, sa novim svilenim fertunom i buketićem poljskog cvijeća došla se oprostit od pokojnice. Sve se zbiva na selu, i ona polako ide prema sobi gdje je ležala pokojnica i nariče – e drugo moja, ode ti meni, s kim ću sada koju progovoriti ( tekst nije bitan ) i u tom naricanju zapne za prag, poleti prema naprijed i opali glavom od lijes. Iskočila frućka i to velika na glavi, par njih je sirotu pridiglo i izvelo van da joj metnu ladan oblog na glavu. E kad se malo dobila, sjetila se da usljed pada nije drugu ni vidjela. Pa se vratila u sobu, ovaj put pazeć na prag, al je stala preblizu svijeći koja je gorjela pored odra i plano njezin novi svileni fertun, jedva ga ugasili. Puna soba dima, svi kašlju, a s njom van jer ko zna šta bi bilo treće po redu.

Druga situacija desila se kad je, isto negdje na selu, umrla neka bakica. Znate već kako to ide – skupe se žene koje kuvaju za karmine i sve pririktaju dok se ljudi ne vrate sa sprovoda. I kaže njima snaha od pokojnice – žene, ja sad popijem jednu il dvije ( rakije, naravno ) i moram ić gore jaukat, ljudi se skupljaju. A za jedno desetak minuta nek dođe neka od vas po mene da me odvede od odra, znate već šta ćete reć – nemoj, bila je bolesna i sve to. Ode ona gore, a kuvarice se dogovore da nema ić po nju, nek jauče dok ne promukne. Čuju one nju, ori cijelo dvorište. Nikad kraja nabrajanju. Pa tako jedno petnajst, dvadeset minuta. Eto nje, sva znojna i zajapurena, pita – pa šta sam ja vama rekla, ja se sve obazirem a vas ni za lijek? Kuvarice kažu – pa bilo nam te žao prekidat, odlično si jaukala, nek čuje selo kako to treba izgledat.

A kako tek zvuči kad si plaćen...pa to mora bit ravno Betovenovoj Devetoj simfoniji.

( naslov by mirovina hr )