Nostalgija

Gledam ja ovaj fantastični plesnjak na Prisavlju, koji te hoćeš – nećeš vrati u neka davna ljeta, u rasplesanu mladost.

Disko je preko ljeta selio na gradsko kupalište uz Kupu, još i danas postoji plesni podij na koji se silazilo stepenicama sa nasipa. Uvijek mi je bila panika silaziti dolje, mrakača a strme stepenice, i strah da se ne strmoglavim ko da nikad stepenica vidjela nisam.
Prvo je trebalo izmolit da se uopće dočepa diska. Da šta ćeš tamo, da jel idu i tvoji iz razreda, da ko sve ide. Onda moj tajo, moj superheroj, spašava situaciju i upetlja se u propitivanje uz komentar – pa šta je zajebavaš svaku subotu, daj nek se spremi i ode se isplesat sa curama. Mama smrtno uvrijeđena konstatira da nek idem, da je baš briga al nema kašnjenja, u pola dvanajst da sam doma. I tako svaku subotu ista emisija, al dobro – bilo mi je bitno da odem tamo i plešem, plešem, plešem. Govorimo o vremenu bez cajki i silikonjača, kada su top listama harali sjajni bendovi uz koje se moglo al dobrano isplesati.
Nikad nisam bila od nošenja haljina, u to sam vrijeme bila ubijeđena da imam najružnije noge koje je ijedna mater ikad porodila; bila sam visoka i tanka ko grančica, sve su moje školske kolegice imale puno jače noge. Tako da nisam imala nekih problema sa spremanjem – traperice na sebe, neku majicu, svežem rep i ajmo. Ni šminka me nije previše zanimala, tek sam negdje u trećem srednje počela koristit maskaru i ruževe, a i to samo ponekad.
I onda dođeš dolje među prvima, ne možeš čekat da dolje odeš u jedanajst kad već u pola dvanajst moraš bit doma. Al nije me bilo previše briga, bilo mi je bitno da barem malo uđem u taj čarobni svijet i vidim one za koje mi je zapinjalo oko i da plešem. Nikad nisam kasnila doma, to mi je bilo ultimativno pravilo broj jedan, tako da sam uspjela dobit produžetak za pola sata, pa onda i za sat, sat i pol. Ajme divote, ko da sam dobila da mogu ostat do rane zore.

Bilo je to puno drugačije vrijeme, bez mobitela, bez youtube-a, bez spremanja za izlazak u vrijeme kad sam se ja vraćala doma.
Pa ipak bi se tako rado vratila, samo jednu subotu, u to čudesno vrijeme rane mladosti, dok sam svijet još uvijek gledala kroz ružičaste naočale i plesala, plesala, plesala...