Pik - pik

E jesam se jučer nasekirala, a sve bezveze.

Naime ja sam oduvijek mrzila cijepljenje. Nije mi bilo goreg nego kad učiteljica najavi da tad i tad dolaze u školu cijepit i da ponesemo zdravstvene knjižice. I onda ajmo u red po abecedi, i čekaj da dođe do tebe. Pa kad dođe do mene, ja u sedam nesvijesti padam. Počnem blejat još dok sestra ni vatu ne natopi alkoholom, a kad krene prema ramenu blejanje se pretvara u orkestraciju. U tom blejanju ni ne skužim da me cijepilo dok mi sestra ne kaže – ajde pekmezaro, gotova si, makni se da cijepimo dalje. U višim razredima sam već oguglala, a i bilo me sram blejat, pa sam stoički podnosila čekanje u redu i bavila cijepljenje.

Jučer sam imala primit prvu dozu cjepiva. Ne da sam izbjegavala cijepljenje, al ono – sve se nadaš da će ta kuga nestat sama od sebe. Pa sad više ne možeš ni u poštu ni kojekuda bez ausvajsa, i vidiš da nema druge nego ić pod iglu.
Dan prije isturpijala stopala i obrijala noge, odrezala nokte i sve te gluparije, ako mi nedajbože dođe slabo da sve bude po peesu. Šta ako se zanesvijestim, a noge neobrijane, jel tako. Ujutro uz kavu sastavilo me razmišljanje – a šta ako ovo, a šta ako ono; svašta čitaš i čuješ, pa mi prisjela i prva jutarnja kava. Obavila jutarnju higijenu, obukla majicu kratkih rukava ispod dolčevite da me lakše pikne i na poso. Cijepljenje u jedanajst, i treba doć doktor kojeg poznam i koji zna za moje probleme sa sinusima iza prometne, pa će me i pogledat prije pikanja. Jel možda trebam reć da nije došo on nego neka mlada doktorica? Tu mene malo hvata panika, al šta je – tu je. Došla na red, malo pojasnila šta me muči, a žena rikta iglu i uvlači fajzer u špricu, kaže – ništa ne brinite, samo opustite ruku. Pik, gotovo.
Sjedam malo dalje i iščekujem reakciju. Naravno da vidim najcrnje slike – hitnu pod rotirkom, oživljavaju me čim stignu, infuzija curi...sve to ja vidim, al se ništa ne dešava. Sjedim desetak minuta – ništa. Sve ko da se ni nisam cijepila. Dižem se, oblačim jaknu...sve normalno. Zaboravljam rotirku i infuziju, idem polako prema uredu i sva sam si važna. Kad sam počela osjećat glad negdje za sat vremena, znala sam da je sve ok. Čim mene glad muči, ništa od teških scenarija.

I da znate da mi je sad lakše. Jer kad primim drugu dozu moći ću uć u poštu i svaštanešta. A i manja je mogućnost da me sastavi ova kuga u najgorem obliku ( bar se nadam ).
Znači dala sam svoj doprinos imunitetu krda, pa možda baš ja prevagnem da ovo sranje od korone stane.