Flašice su moja kob

Ko o čemu - ja o flašicama. Jebiga, nisam se znala dvaput il triput udavat pa da po tom pitanju uđem u Kuću slavnih, za naslikavat se polugola sam debelo prestara, staru robu iz ormara sam pobacala pa nemam više opcije "povratak u prošlost kroz prnje", i šta mi drugo preostaje nego prat flašice i punit ih koječime.

Krastavce nisam ni slikala, sad ne znam jel mi se to onda prizna pod napravljeno? Dobro da sam se sjetila papriku slikat prije nego šta sam je zašuškala u dekicu da joj ne bude zima. Čisto da se vidi da ne izmišljam i da ne perem flašice samo zato da bi ispalo da ko nešta radim.
Kažu - pa kupi kad ti se prijede. Pa gdje da kupim kad se probudim u pola dva ujutro i padne mi na pamet kisela paprika? Znači moram imat u špajzi za urgentne situacije, i najbolje da onda imam svoju papriku jer znam da ima više flašica i ne moram pazit jel treba il ne treba kupit novu flašicu.
E sad mi je panika gdje to sve složit? jer još treba napravit i ajvara za pod zub, biće flašica svačegnečeg, a složit na police pa riskirat da se to strmopizdi, pardon popada na pod...to ne dolazi u obzir. Šta znači da će mauzolej dobit dodatnu funkciju, zimnicu složenu u kutije na podu. Ništa mi drugo ne pada na pamet.

Svašta sam držala u mauzoleju ( i još uvijek držim, da ne nabrajam sad opet stavku po stavku, sjećate se valjda - kotlić za gulaš i pripadajući nogari, inoks rešetka za roštilj na kojoj se može prespavat i sve te alatljike ), al zimnicu nisam nikad. Za sve postoji prvi put.