Meni se ( ne ) spava

Tri noći zaredom imam manevre sa spavanjem.

Zaspim uz teve - ne valja, probudim se u dva. Zaspim bez tevea - ne valja, probudim se u tri. Pa mi smeta tišina. Pa taman pridrijemam - počne lajat susjedova kuja, ori cijela ulica. Eto ti kad mi smeta tišina, već se kuja pobrine za orkestraciju. Nataknem slušalice, nađem nešta ko za uspavljivanje...ne bi nariktala glasnoću al nikako. Ako stišam ne čujem ništa osim kuje, ako pojačam ne paše mi ritam njenog laveža uz mjuzu. Pa razmišljam bil se digla, šta da radim? Ko još normalan u tri ujutro rošta po kući? Treba ić radit, treba odfunkcionirat na poslu, a ja ko zombi. Pa mi smeta svjetlo od rutera. Pa gledam na sat svakih dvadeset minuta, zadnji put oko pet i deset. I budi me alarm u šest, a ja bi najrađe progutala mobitel al odustajem da mi ne vibrira po jednjaku, samo mi to još treba. Jer na mom mobitelu se alarm ponavlja do iznemoglosti, ko će durat još to treskanje po unutra.
I šta je najgore - evo sad mi se spava. Kapke nemrem držat otvorene. I sad ću zaspat, pa oko ponoći eto mene ko zvijezda Danica. E onda roknem šlaftabletu, pa uz malo sreće možda odrapim do tri, pola četri.

Osjećam se ko da me živu pojelo pa neprovarenu povratilo i ostavilo da zijevam.
Pa jel moguće da se ja više za života neću naspavat? Ono, u komadu odspavat noć ko sav normalan svijet? A podočnjaci samo rastu, ko sarme. ( I sad još sarmu spomenem...neka, imaću o čemu razmišljat kad se u tri probudim. )