Saga o pilećem paprikašu

Pileći paprikaš je često na mom jelovniku. Naravno onakav kakav je kuhala moja mama; gdje god sam ga probala jest nijedan mi nije bio ni nalik maminom paprikašu.

E sad...lako ga je sad kuhat. Nažmirećke ću ga napravit. Al kad sam tek počinjala čačkat po ranjglama...majkosvetabožja. Šta god krenem pitat, mama odgovori - ja ti to od oka stavljam. Kolko luka - od oka; kolko paprike - od oka; kolko mesa - od oka.
- Pa daj mi reci kolko luka da ogulim, evo gle šta ima od mesa.
Ona pogleda, kaže - oguli tri veće glavice i nareži pa ćemo vidjet. Pa ogulim, ona pogleda i kaže - još jednu srednju.
- A paprike?
- Nareži dvije pa ćemo vidjet.
Pa narežem, ona pogleda i kaže - ne treba više.
E onda sam za modulaciju počela gulit kožu sa piletine. Kad vidim kuvanu pileću kožu meni slabo dođe, a kamoli da je pojedem. To smo se odmah usaglasile da može, jer navodno ni ona nije volila kuvanu pileću kožu al joj se nije dalo gulit. Bitno da je jamrala kad bi ja odvajala kožu sa strane jer je ne bi pojela ni luda.
Pa stavljaj povrće dinstat, ne na prevruće ulje jer se još uvelike koristilo ono usrano emajlirano posuđe za koje se sve lijepilo ko šašavo. Pa miješaj, pa miješaj. Pa još miješaj. Ne puno vode podlijevat ( nikad nisam saznala zašto, al eto...tako me naučilo ). Pa još miješaj i miješaj dok ti duša ne uđe u nos od miješanja, jer od povrća na kraju priče o paprikašu ne smije se vidit ni p, treba dobit samo finu gustu juhu.
- Pa kolko još?
Ona pogleda, pa veli - dok ti ne kažem da je dobro. I onda u nekom trenu veli - e sad je dobro, stavi meso. Dalje je lako, opet ne puno podlijevat i miješat šta češće to bolje. Krumpir ni za živu glavu nikako ne drugačije narezat osim na kriške, na kockice ide samo u čušpajze; znači ja kad vidim paprikaš sa krumpirom narezanim na kocke odmah izgubim apetit. I kad konačno dođe vrijeme za stavit krumpir, onda si na konju. Mora na lagano kipit i konačno više nema miješaj pa miješaj. Rezultat koji ide u tanjur je fina, gusta juha puna mirisa i okusa i krumpir koji onda žlicom usitnjava ko voli, ja ga radije grizem sa žlice. Okus neopisiv. E to mogu jest svaki dan, isto ko sarmu.

Trebalo mi je pun kufer vremena da dođem u fazu od oka. Već dugo sam u fazi od oka, i nikad ne znam reć koliko nečeg stavljam jer sam s godinama dobila rentgenski vid i osjećaj za količinu, isto ko i moja mama. Našla sam i neke cake kak da se povrće prije raspadne al vam neću reć. I krumpir je i dalje na kriške, kocke samo u čušpajz.
S tim nema zajebancije.