Ubrzani kurs mi treba

Eto šta se sada dešava, a bilo je i za očekivat. Ko će platit rušenje artefakata zaostalih iz rata, tipa Kulmerovih dvora koji stoje kraj moje kuće?

Trideset jebenih godina tu se odlagalo stare madrace, vreće sa smećem, pa onda komunalac odveze. Pa ljude pritisne kad idu u grad il iz grada, pa obave to šta ih već pritisne. Pa dječurlija ide u koji komad noći kući iz diska, pa slupaju i koju flašu, nek se zna da hadžije prolaze.Jedno me jutro, dok još dvori nisu bili ograđeni, neki gelipter pito da jel imam cigaretu. Znači petnajst do šest ujutro, ja se digla za na poso, a on bi pušio. Reko evo saću ja i kavu skuvat i cigaru dovatit, ajde bježi dok te nisam zadavila.
Valjda bi ga ja trebala platit, pa meni će past na krov il me ubit ko zeca dok pokušavam spavat. Uostalom ko mi je kriv šta imam kuću na krivoj lokaciji, u krivom gradu. Jer da imam nekretninu na Tajlandu gledala bi one pješčane plaže i lokala one koktelčiće sa kišobranima i ne bi mi sigurno zaklanjo pogled zid visine cecea jedanajst metara kojeg je dosad zdrmalo osamstočetrdesetpet potresa.
Pa dok se svi pitaju ko će to platit ( a zna se ko će platit ), mene više muči na koju će stranu past zid ako mu padnu na pamet suicidalne namjere nakon tridesetogodišnjeg stajanja pa se srokači na moj krov i moje zidove.
Kud nisam završila barem kurs za bagerista. Sad sam mogla ko gospođa obilazit isključivo te artefakte, stare trideset godina jer kraj jednog takvog živim, pa ih nježnim pokretima skrvat do crne zemlje, jer mi je moj artefakt do sada popio barem sedamsto litara krvi. A kak stvari stoje, popiće mi još sedamsto.

Pa tako to sve uzimam u razmatranje i bavim se mišlju da zbilja odem u tri vražje matere, na Tajland il nekud.
Samo kakve sam sreće, za par dana bi bubno cunami od kojeg se Tajland ne bi oporavio idućih tristo godina.
A i ne daju koristit duhanske proizvode u avionu, tak da bi me izbacili čim bi podskrivećke u zahodu povukla dva tri dima usljed nikotinske krize.
Ne znam jel mi sad kasno krenut na kurs?