Cvilojeb samo takav

Dajte da vam danas predstavim jedan od najkrvavijih cvilojeba ikad napisanih. Naprosto moram, jer je autor stihova muškarac koji i izvodi pjesmu. ( Doista, napiso je cvilojeb puno mlađi, točnije sa tridesetpet, a po stihovima bi reć da je bio zatelebačen prek glave ).

Zanimljiv je taj muški svijet. Glume frajere veće od kipa slobode, a kad krenu pisat pjesme onda je to takva duševna bol da ti dođe da im odma ideš u apoteku po Prozak il Ksanaks il te neke praške za betonažu protiv živaca. Ovaj recimo kreće sa - sam samcijat sam, al s tobom u mislima i poljubio sam te u snovima hiljadu puta. Pa te vidim kak hodaš kraj moje kuće, jel mene tražiš. Ti si sve šta sam ikad želio i eto me raširenih ruku. Jer ti znaš šta trebaš reć i šta trebaš napravit, i silno ti oću reć da te volim.
Pa onda malo čezne za sunčevim sjajem u kosi od te tamo šta se u nju zatelebačio, i ponavljo bi joj da mu je stalo, i onda ko šlag na tortu nju pita kak da dopre do njenog srca jer on nema blagog pojma kak da to napravi pa će eto započet sa volim te.
Šta na to sve reć? Da je prolupo, eto šta. Da je naletio na nagaznu minu. Da ne vidi dalje od nosa. Da ne jede, ne pije i diše na škrge i da će tu tamo u koju se zatelebačio još malo počet vrebat ko Petrarca svoju veliku ljubav, iz grmlja i bašči. I sve izdaleka, ne usudi se prić ko da se zatelebačio u Nosferatua a ne u ženu. Ono, da ga ne podere noktima u paramparčad.

E zato ja ne pišem ljubavne pjesme. To su bolovi, to je determinirani kaos po glavi, to se ne zna jesi pošo il si došo. Lakše mi je uzet nečije već gotovo pa malo vidjet koja je gradacija boli u pitanju i pravit se pametna kad ne boli mene.
( Kraju zajebancija, gadno je kad se zatelebačiš do te mjere da ne znaš ni koji je dan u tjednu. Fala nebesima pa su te faze ostale daleko iza mene. A Lionel Richie danas slavi 71. rođendan i sigurno ne bi bio presretan da pročita kak sam se pozabavila stihovima koje su uvrstili među jedne od najljepših posvećene ljubavi. Srećom nema vremena, gasi svijeće na torti ).