Točka, točka, točkica

Jesam ja ono neki dan se farbala i iskopala iz ormara žutu vestu za poslikat se, i usput ustvrdila da nemam sirota mjesta u ormarima za novu robu jer se nemre ni čačkalica gurnut? E pa našla sam svejedno mjesta za još jednu haljinu. Sve se može kad se hoće.

Jer mogu možda tu i tamo se obuć u neki pretpotopni komad robe koji sam zadnji put nosila otprilike nikad, al eto kad mi je već zapelo ovo točkasto čudo za oko onda sam ga i kupila. Valjda će nekad doć i ljeto ove godine pa da se može haljina obuć. Doista morala sam je odnest u šnajderaj da malo stave neke ušitke jer nemam trbuha za popunit sav pripadajući materijal utrošen za šivanje haljine, al danas sam je donesla kući. Pa sam je odma išla obuć i poslikat se; britanska blogerica sa četrdeset hiljada pratitelja ima taj modus operandi - odma novu prnju na sebe i ajmo fotka i ajmo prezentacija.
Dakle dušu sam ispustila. Nisam još uvijek vična nariktat mobilni uređaj tak da sve ispadne savršeno. Ak se vide cipele - odreže mi glavu. Ak se vidi glava - nema jebenih cipela. Ak se vidi i glava i cipele - onda upadnu i vrata u kadar. Preznojila se trinajst puta dok sam nariktala stolce i sebe i opet nisam dobila ono šta sam htjela dobit. Pa sam sozula cipelu i stavila je na krilo, šta drugo napravit kad nemaš osam pipaka ko hobotnica da istovremeno sjediš, poriktavaš haljinu, stišćeš onaj jebeni gumb da te uslika i razmičeš višak stvari koji ulijeće u vidno polje a ne treba uopće tamo bit.
Uglavnom moram radit na svačemnečem vezano za postizanje vizualnog identiteta modnih detalja koje misim povremeno prezentirat. Dok god to ne uspijem biće ovakvih fotki.

Eto me ko one nekadašnje multipraktik emajlirane rajnglice.