Portret žene u žutoj vesti

Konačno se danas krenem ofarbat. Ono, farba kupljena i samo čeka da se krene u realizaciju projekta ultrapepeljastoplavog friškog luka.

Pa jedva nađem farbu ( pala iza vešmašine kad su se prale deke pa je malo odskakivala ) i natrtrljim je na kosu, i sjednem na terasu otpit koji gutljaj ladne kave, navodno je dobra za ten, i malo ću preštračit po društvenim mrežama. Kadli će mi ponudit blog, engleskog podrijetla, koji bi ja manirima iskusnog prevodioca nazvala "Pa nije 50 tak jako staro". Ima žena četrdeset hiljada pratitelja; brže ću ja otvorit e da bi eventualno uvidjela gdje ja griješim kad nemam te puste hiljade. A ona samo mijenja košulje i majice - barbiroza, naglošareno, turbozeleno i tak, i onda opisuje s čime se te novokupljene prnje mogu sparit doma. I ljudi to čitaju, to je lajkova ko na filmu.
Za početak, ja imam po ormarima tolko prnja da više ne znam ni kud stavljam, ni zašto stavljam, ni kud sam stavila, pa svaki put ko mahnita kopam dok nađem ono šta mi treba. Znači ja se jedino mogu fotkat u tim komadima robe koje imam, s tim šta za neke uopće ne znam otkud mi i ko ih je zamajkubožju zguro u moj ormar. Ne znam jel to može bit zanimljivo, ono baš da stalno se naslikavam u staroj il novijoj robi, al mogu probat.
Pa sam, sve sa farbom na glavi, otvorila najkritičniji ormar iz kojeg se nakanjujem ko gladan srat bacit pedeset posto toga. Da potražim žutu vestu koju nikad nisam mogla nać kad sam je htjela obuć, i tak su prošle godine u nenošenju. Obukla je možda triput. Svaki put kad preslagujem ormar onda je nađem pa mi je žao bacit, jer eto možda je jednom ipak uspijem locirat kad mi dođe da naglo požutim. Kadli eto veste na najdonjoj polici, ko da je slutila da je došlo njenih petnajst sekundi slave. Nategla ja nju sve prek nafarbane glave, pa reko sad je red i ovjekovječit taj dirljivi trenutak kad sam konačno obukla vestu nakon tolikih godina.
Sad bi, za razliku od engleske kolegice koja samo kupuje i naslikava se u novom, ja trebala održat jedan ekspoze o tome kak ću ja ipak jednom al zaozbiljno na lomači u dvorištu spalit sve te prnjetine koje stoje u ormaru za
- ak mi bude trebalo nešta tamno
- ak mi bude trebalo nešta svijetlo
- ak mi bude trebalo nešta za u šupu
- ak mi bude trebalo nešta za prat iza krečenja
- ak mi bude trebalo nešta nagloskrozšareno
- ak mi ništa od toga ne bude trebalo al svejedno stoji

E pa dok se ne riješim svih tih divnih komada robe ( neki mogu proć ko artefakti ) možda da i ja s vremena na vrijeme nategnem na sebe nešta od svega toga.
Čisto da ugleda svjetlost dana.