Zaustavi se, vjetre

E pa kad me ovaj vikend nije dotuko, ništa me dotuć neće. Pa ja sam zapravo neuništiva, mene nemre dotuć ni glogov kolac a da bi me dotuklo trodnevlje zvano duga mračna noć.

Otisnula sam se sa kućnog praga u petak, u dva popodne, nakrcana kiselim zeljem i repićima, masna do lakata i natovarena prnjama, ledenim čajem, intonativnim pripravcima, kobasicama i sirom. Stigla s voljom i na vrijeme na Knežiju, susrela divne poznate i nepoznate ljude, uživala u sjajnih sat vremena metafizičkog opuštanja i otišla ubit oko kod poznanice do tri ujutro, kad je bio sazvan pokret za Beč. Jedva dočekala šengensku granicu da mogu izać napušit se ko krepatil i onda popit šlaftablete, da odspavam barem od pet do osam ujutro. E onda se stiglo u Beč, pa nas istovarilo u srcu velegrada, na milost i nemilost sjevercu koji me baco od zida do zida; sve me bilo strah da se ne strmoglavim pod konjska kopita il pod kakvu bembaru, da ne završim na najbližoj kirurgiji umjesto na koncertu.Pa onda znate kak to ide na jurišnom razgledavanju - taman se nariktam pred Diorovim izlogom za slikanje, brže leti za grupom da se ne izgubim. Pa tak pred Šanelovim izlogom, pa se više ni ne slikam jer sam im jedva ušla u trag iza Šanela.
Spustili se u kripte kapucinske crkve, da izbliza vidimo relikvije relikvijorum habsburške dinastije. Pa kad sam vidjela u čemu počiva Marija Terezija...e to ja zovem počivalište. Znači nema čega nema - kraljevska kruna, topovi i topovske kugle, anđeli, čuda neviđena. Kvadrature jednosobnog stana, divno nešta za vidjet. Ja bi recimo to rado imala za sebe, jednog dana kad dođe vrijeme za korištenje takve nastambe. Komotno, luksuzno i onak...baš kraljevski.
Pa se smjestili u hotel, pa onda još malo glavinjali do lijepog plavog Dunava, gdje me labud sa fotke skoro ućipio za nos, valjda bio ljut šta mu nisam ponesla nešta za jest. Onda lagano koncert pa večera i konačno krevet. Zaspala sam skoro još ispod tuša, jedva pogodila u krevet od umora.
Ujutro juriš sa kavom pred hotel pušit, a vani vjetar jedva dočeko da ima čime mlatit; prolila pola kave po klupi dok sam palila prvu cigaretu, s drugom je već išlo puno lakše. Lagani doručak ( jaja, kobasice, kroasani, med i maslac za grlo, šalica čaja ) i još jedan nastup. Opet malo jela, pa razgledavanje Šenbruna pod naletima vjetra koji bi prevrno nosač aviona. Ja se još uvijek čudim kak me nije odnijelo na krov, da me vatrogasci uz zvuke sirena skidaju sa šenbrunskog crijepa. Zaleđena ušla u bus, pa jela, pa pila mineralnu, pa jela, pa se malo krebečila, pa pila mineralnu i pokušavala zaspat al nsam uspjela, pa sam se još malo krebečila. Stigla kući sinoć točno u ponoć, sve me bilo strah da ne dođe do neželjene preobrazbe ( lako ak me baci na Pepeljugu, al ako me baci na Drakulu...eto krvnih delikata širokog spektra ).

Jutros alarm zvoni, a meni sve dolazi da progutam mobilni uređaj il ga bacim kroz prozor. Pa na arbajt, pa ravno u Komarevo pjevat misu. I više uopće ne znam jesam pošla il sam došla. Kad ja sad popijem šlaftablete i konačno legnem u normalno vrijeme...koja Marija Terezija, koji bakrači.
Raširim se ko lepeza i spavam ko Trnoružica, bez vretena i baktanja s ručnim radom. Divno je putovat, al doma je ipak najljepše.

( i da - znam da je počivalište Marije Terezije i labud naopako, okretala sam devet puta i opet izlaze naopako...radite šta znate da ih vidite kak treba )