Dobar paso, mali paso

Kad smo se vratili u Petrinju nakon završetka rata, zvalo mene sa zavoda za zapošljavanje da budem polovica dvočlane komisije, čija je dužnost bila obić sve kuće ili stanove u određenom dijelu grada i evidentirat tko je u stambenom objektu i u kakvom je stanju ( objekt, ne stanari ).

I ono šta je mene snašlo u jednom od dvorišta moglo je valjda snać samo mene. Zvono ima na vratima od dvorišta, al je prekeljeno trakom na kojoj piše "ne radi". Ajde ući ću ja u dvorište, jer sandučića za poštu naravno nema na vratima a moram ostavit obavijest da se jave u gradsku upravu jer ih nije bilo doma. Druga polovica komisije ostala pušit pred jebenim vratima, na ulici.
Znači ja ispunjavam cedulju pred vratima od kuće, kadli čujem iza leđa neko grepkanje po betonu. Okrenem glavu, a meni iza leđa stoji Hund, dakle prekrasan njemački ovčar. Gledamo se u nevjerici, on pogledom pita - šta radiš ti u mom dvorištu, a ja pitam - jel ti nisi mogo i dalje spavat i zašto na ogradi nema znaka tipa - pazi, oštar pas. Tu ja šutim jedno minutu dvije, pa ću mu se obratit vrlo umilno - ma ko je to meni došo, ko je jako zgodan pas, ko će meni otić nazad iza kuće? On maše repom, ja sva sretna, znači ne da mu se grist, fala nebesima. Eto njega k meni, daje šapu. Kako ja neću uzet šapu, pogotovo jer sam na tuđem terenu? Tu će on malo i skočit na mene, al ne da napada nego igralo bi se pašče. I najednom otrči iza kuće. Ja bris prema vratima od dvorišta, taman da ću za kvaku, kad eto njega; vodi još jednog Nijemca, ovaj put boksera. Meni duša u nosu. Bokser nosi gumenu lopticu pa je spušta pred mene i njuška mi čizme i šuta mi lopticu mlateć veselo onim batrljkom od repa. Zafitiljim ja lopticu prema prolazu nebil pogodila šta dalje da uspijem klisnut van, al nikako dobit da obadva odu za lopticom. Tu se ja počela i znojit, skinula jaknu napol i bacam lopticu ko Joe DiMaggio, nema mi druge jer su dečki željni loptanja. I konačno pogodim kak treba bacit, oni se sjebu i odjapare obadva za lopticom u prolaz iza kuće, a ja uspijem takva preznojena zdimit na ulicu. Oni se vraćaju, Hund nosi lopticu i obojica gledaju za mnom sa neizmjernom tugom u svojim psećim okicama.

Palim cigaretu i brišem znoj sa čela, a druga polovica komisije, zakocenjena od smijanja, kaže meni - pa daj se vrati u dvorište, gle kak su žalosni. Imala je ludu sreću šta je bila znatno teža od mene; da nije, prebacila bi je prek ograde i uživala u pogledu na nju i Hundove u ugodnoj miroljubivoj koegzistenciji.
U dvorišta više nisam ulazila. Ne bi, pa da se Clooney ukazo na prozoru.