Lomi ga, bejbe

Subota je dan ko stvoren za sve leđere. Kavu piješ kolko ti srce želi, razvlačiš se u pidžami ko tijesto za štrudl ( ono koje sam osobno bacila preko nekoliko puta jer mu ne mogu ništa ko ni žaba lješnjaku ), i onda se sjetiš da bi mogla odnest pevece flaše i limenke u Lidl, jer je vreća dupke puna.

Nekad je iza Lidla bila malena kućica za otkup ambalaže, pa dotegliš vrećetinu i žena je istrese i prebroji ambalažu, dobiješ račun i šibaj dalje. E nema toga više. Sad je na ulazu u Lidl stavljen automat ( dapače dva ) u koji sam guraš ambalažu. Nije da mi se ne da gurat limenke i flaše. Al šta taj automat jebe u mozak, pa to je prestrašno.
Meni jutros non stop vraćalo ambalažu van, piše - automat ne podržava ovu vrstu ambalaže ( moš mislit, a prošlo flaša od Pepsija dvanajst već unutra; pa okreći, pa zakreći, pa iz osmog puta prođe ). Pa piše - izvadite ruke iz automata i pokušajte ponovo; ono, ko da imam ruke dugačke dva metra pa pipam šta ima s druge strane, i nemam pametnijeg posla neg gurat ruke kojekuda ). Pa se na kraju balade i ugasio, uz poruku na ekranu - ispričavamo se za neugodnost, pozovite osoblje. Ima tu i neko zvono, koje sam onakva bijesna stisla valjda četrdeset puta ( biće je zato i osoblje došlo bijesno kroz par minuta; da pogled može ubit iznijeli bi me sa nogama naprijed na subotnje sunce ).
Al šta su neko dvoje imali šouprogram na ovom drugom aparatu...mogla sam promatrat jer sam čekala da se pojavi osoblje i otkloni smetnje s moga aparata. Znači svaku su flašu il limenku gurali barem po pet puta. Prvo gurne on, pa vrati. Pa ona kaže:
- Rekla sam ti da okreneš etiketu prema gore - pa ona okreće etiketu i gura, pa im opet izbaci van.
- Reko sam ti da etiketa nema veze s tim, treba okrenut dno prema unutra - pa okreće dno prema unutra, pa im opet izbaci van.
- Rekla sam ti da okreneš prvo grljak unutra - pa okreće grljak prema unutra, pa im opet izbaci van.
Pa tako sedam - osam puta za svaku flašu il limenku.
Pa mu ispadne limenka od red bula na pločice, meni pod noge. Kad me nije srušio da je uvati, biće se prepo da ću je ja zaplijenit i zgurat u svoj aparat ak ikad proradi. Pa me uvati za starku ( mislim na tenisicu, da ne bi bilo.... ), pa skuži da je to moja šlapa, pa brže rukom prema limenki od red bula. Pa ispočetka.
- Rekla sam ti da okreneš etiketu prema gore - pa im opet izbaci van.
- Ovo nema etiketu, limenka je - pa im opet izbaci van.

Uto je došlo već spomenuto osoblje, koje je bijesno otvorilo moj automat nekim ključem i stislo nešta unutra, zatvorilo automat i drmnulo vratima pri odlasku da me čudi da automat nije eksplodiro. Nabrzaka ja zgurala ostatak svojih flaša i dobila račun i svečanim korakom odmarširala u dućan.

Ovo dvoje su se pojavili u dućanu kad sam već bila pri kraju sa kupovinom, crveni ko dvije maškare, znojni ko da su boksali i neznatno smućeni od stalnog saginjanja po flaše na pločicama. Dala bi se kladit da neće tak skoro nosit pevece flaše i limenke u automat. Srećom nisu imali staklenih flaša, sasjeklo bi ih staklo dok bi flaše ispadale van iz automata do te mjere da bi otkup ambalaže bio onemogućen dok bijesno osoblje ne opere krv sa zidova.

( e ovakve mišeke moram napravit za neko cvijeće :) foto by dd-restaurant.ru )