Kad ja proštrikam...

Sinoć na jedvite jade odgledam meni negledljive "Zvijezde pjevaju" ( fali mi "A strana" subotom, šta da krijem ) pa ću malo pogledat film o Aleksandru Makedonskom; dobri glumci, povijesna tematika, ko stvoreno za uljuljat se šta prije u san.

Izvršim sve pripreme zvane pidžama, šlaftablete s cedevitom, jabuka koja navodno isto uspavljuje i sve neophodno da kad mi se prispava samo pređem u spavaću sobu. I konačno kreće epopeja. Aleksandar ukroti svog Bukefala, raste u sjeni grozomornog oca sve dok ne naraste dovoljno velik da krene u pohod na Perzijsko carstvo. Ja ležim na svom trosjedu i dok se oni mlave a krv šprica na sve strane skužim ja da se meni kapci počinju sklapat. Pustim još malo da kapci padaju, i za desetak minuta vidim da ću zaspat na trosjedu ak ne krenem ( a to onda dovede do buđenja nakon sat vremena, i iza toga nema spavanja do ko zna kad ).
Bez naglih pokreta gasim teve da mi ne uflekaju tepih i namještaj tom silnom krvčugom koja šiklja na sve strane, gasim svjetlo, ušuškam se i zaspim ko klada. Budim se, vidim da je vani mrkli mrak. Okrenem se jedno četrnajst puta, pa u tom okretanju sam naglo žedna. Ništa, dignem se popit vode pa ću usput pogledat kolko ima sati. Ono petnajst do dva. Odma mi dođe slabo, vidim već po žeđi da ću morat ić i jest i pušit i šta sve ne. Pa da skratim proceduru pojedem odma malo pekmeza od šljiva, izdimim jednu i zalijem još vode, da spriječim eventualni nalet žeđi. Legnem. Okrenem se još jedno četrnajst puta; ništa. Sjetim se da sam gledala neku reklamu da i magnezij uspavljuje, a imam nekih šumećih sa magnezijem ( nije onaj magnezij noć ko u reklami al daj šta daš ). Dignem se, nađem jebene šumeće, čekam da jedna odšumi u vodi pa poločem i to. Odem na vece da spriječim eventualni nalet potrebe za korištenjem istog. Legnem. Okrenem se još jedno četrnajst puta; ništa. Pa razmišljam jel ima kakvog raspoloživog alkohola, da drmnem nešta pa da konačno zaspim. Pa razmišljam šta bi mogla skuhat za ručak. Pa se nemrem sjetit kak je Bukefal skončo. I u tim moždanim aktivnostima i silnom prevrtanju uspijem zaspat u ko zna kolko sati.

I onda u dvadeset do šest počne drndat jebeni alarm koji sam zaboravila poništit da se ne uključuje vikendom, a koji me i jučer ujutro probudio. A mobitel je naravno na stolu u dnevnom boravku. Pa se dignem, ugasim ga, i počinjem se bavit mišlju da zbilja konačno naučim štrikat, pa da nariktam lampu uz jebeni krevet i štrikam dok ne obučem sve koje poznam u veste i kape i šalove. Jer meni krevet uopće ne služi za spavanje neg za mučenje oko spavanja; nek ima bar neke koristi od njega.