25

ponedjeljak

veljača

2019

Nereprezentativni selfi

Nakon šta sam nastradala u frontalnom sudaru oko mi je bilo zatvoreno šest dana. Znači vidljivost nula bodova, jer mi je bilo zatvoreno zdravo oko, a na ovo drugo vidim otprilike ništa.

Pa nisam pojma imala kak ja uopće izgledam iza frakture nosa, maksilarnog sinusa i jagodične kosti plus napuknuće očne orbite. Svi koji su mi dolazili u posjete ponašali su se ko da najnormalnije izgledam, tak da pojma nisam imala na šta ja zapravo ličim.
Drugi il treći dan sjetila sam se pitat gdje je moja haljina i torba. Rekli su mi - pa tu kraj tebe, u nahtkaslu. Najviše me brinula torba, znate i sami šta sve ima po ženskim torbama, a moja je bila poglomazna i bilo je unutra brate mili čudesa svakakvih, od najlonkesa, tableta za bolove, rezervnih uložaka, papira od kartičnog plaćanja, bombona i papirića od bombona, banana ak mi padne kalij...ma nema šta nije bilo.
E kad se meni šesti dan konačno otvorilo oko, ustala ja iz kreveta i išla se navirit u torbu da vidim šta je sve preživjelo. Ne bi vjerovali, al sve je preživjelo; jedino je banana u papiratom škarniclu bila malo nagnjila al to sam odma bacila da ne naraste novi život iz nje dok krenem doma iz bolnice. Pa ispod torbe skužim svoju haljinu, razrezanu skroznaskroz, i razrezani Liscin grudnjak koji sam platila ko svetog Petra kajganu. Dakle bacila bananu i zgurala to sve nazad u ormarić. Pa kad mi se već otvorilo oko, odševrljaću ja do ogledala da se konačno pogledam. I bome sam imala šta vidjet. Gleda me neko iz špigla, a ja gledam tog nekog i mislim si - pa jesam to uopće ja?

I legnem u krevet, izvadim mobitel ( kojem bajdvej ništa nije bilo, ni ogrebo se nije, sve pohvale LG-ju kojeg sam tad imala ) i napravim si sličicu. Za sjećanje na drugi rođendan. Nije baš reprezentativna. Frizura je još uvijek bila onak postojana - ne od trovremenskog Tafta neg od stakla, lice neprepoznatljivo zbogporadi šljiva i staplera, nos možda trunčicu naheren od jebene frakture...Zanimljivo je i to da je moje lice potpuno povratilo svoj prvobitni izgled; uglavnom ljudi prokomentiraju da se ništa ne pozna.

Pa kad je god vidim, odma idem na fejsbuku riješit još neki test koji zapegla bore i poljepša me da izgledam ko Šeron Stoun. Iako me zapravo najviše raduje spoznaja da se i dalje mogu smijat, kao da se nikad ništa nije ni desilo.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.