Dijagnostika za koju moraš bit gladan

Već godinama kuburim sa bubrezima. Te pijesak, te kamenci...mogla bi možda u fušu i koristit pomenute materijale u nekim građevinskim radovima koji nisu onak baš zahtjevni.

I na preporuku specijaliste napraviću ja intravenoznu urografiju. Ne znajuć šta me čeka odem se naručit ( tad se nije čekalo po osam godina ko sad ) i usput dobijem opće naputke za pripremit se za snimanje.
- Dakle ovako. Dan prije pretrage poješćete za ručak tanjur žganaca, iza toga popit Koloklens sirup, a poslje osam navečer više ni pit ništa. Jel to jasno?
- Čekajte, iza tog tanjura žganaca ja ne smijem jest više ništa?! Do iza snimanja?
- E baš to. A poslje osam navečer ni pit.
Tu sam ja u problemu neviđenih razmjera; ajde šta ne smijem jest i pit, to ću nekak i preživit, al kak ću zamajkubožju ujutro bez kave otić do bolnice? I dočekat da je ikadnekad popijem kad jebeno snimanje bude gotovo?
Osvanuo dakle dan prije dana D. Ja svečano skuvala žgance i nažderala se kolko sam mogla, jer znam šta slijedi. Koloklens sirup koji će mi ižlemat crijeva, a iza toga nema jest do sutra poslije devet sati ujutro. Pa je usljedio cjelopopodnevni boravak u veceu zbog ušljivog sirupa. Pa je usljedila glad epskih razmjera; došlo mi je negdje oko jedanajst navečer da se nažderem ko divlja zvijer i da ne idem nikud; odustala sam jedino zato šta sam znala da ću morat ponovit postupak sa ispijanjem sirupa, kad - tad.
Jedva ja zaspala, krule crijeva od teške gladi. Cijelu jebenu noć ja kuvam i jedem i kuvam i jedem, u košmaru od sna. Probudila se mrtva gladna. Tu crijeva već tolko krule da se čuju ko vešmašina. Putem do bolnice kupim četri peciva i paštetu ( nisam smjela pomislit da mi reže salamu, jer bi progutala i papir i salamu one sekunde kad bi mi je dali u ruke ).
Dođem konačno do bolnice, kaže - vi ćete zadnji jer snimanje traje dvadeset minuta. Ja luda. Ljudi me gledaju ko osmo svjetsko čudo, jer moja crijeva i dalje krule ko bijesna. Tehničar se smije, pita oću izdržat dok ne završi cirkus Kolorado. Reko šta oću izdržat, da ne skočim pod autobus? Saću izdržat, jer za ovo ponovit trebala bi bit na rubu života.
Konačno ulazim unutra, prikopčaju mi infuziju i čekaju da kontrast stigne do mojih usranih bubrega. Još doktor pita da jesam se pridržavala uputa, jesam jela šta poslje sirupa. A moja crijeva u dreku na sam spomen jela. Kaže on - dobro je, čujem da niste.
I kreće snimanje, ja sva blažena jer ak uspijem ikad izać van odma u hodu vadim pecivo i paštetu i jedem. Već se vidim i uživam.
Kad eto neke bake, da jel bi moglo nju nabrzaka poslikat ( ko da za osobnu treba ) jer da će joj uteć autobus. Kaže tehničar - ne možemo nikako, gospođi snimanje traje još deset minuta. Baka mrtva ladna veli - jebalo je snimanje, kad je ta jutros došla kad nije stigla ni jest, eto dovde čujem da joj burglja po crijevima. Pa su baku, obzirom na humoristične sklonosti, poslikali na drugom rentgenu, a ja ostala kruljit još desetak minuta.

Pa kad sam se ja obukla i izišla u hodnik, pa izvadila pecivo i potegla poklopac od paštete...pa uburila pecivo u paštetu...pa raspalila jest. Ajme divote. Sjela na neku klupu vani i udri. Limenku nisam polizala, bilo me strah da ne porežem jezik. Al sam zato putem pojela još i burek, da popunim eventualne praznine u želucu gdje nije dosegla pašteta.