Kasica - prasica

Jeste i vi imali kasice - prasice dok ste bili klinci ?

Jedna od mojih najdražih kasica - prasica bila je tamnoplava, sa krasnim crvenim cvjetićima. Dobila je mama u banci, pa uglavila meni ko prvoškolki da se naučim štednji. Ono, kad dobiješ od tete ili strica ili ujaka neku paru trpaj u kasicu - prasicu, pa ćeš imat za svaštanešta kupit. Neku bebu po izboru, ili slikovnicu ili tak nešta.
Stajala je na ormaru u maminom šlafcimeru, nemojte mene pitat zašto. Digla ju je gore, valjda da izbjegne svaku mogućnost da dođem u napast čeprkat po donjem plastičnom dijelu i vadit pare ( šta i nema veze s mozgom, jer sam bila premala da bi kupovala kojekakve bjesove, al ko me pito; prase je stajalo na ormaru i basta, skidalo se samo kad se trebalo stavit pare unutra ).
I tako ja ostala popodne sama doma, svi se razbježali - neko u školu, neko na posao. Ja napisala zadaću, malo se poigrala, i dosadno mi al dozlaboga. Pa ću malo njuškat po maminom ormaru, probala lihtblau šlafrok koji je mama dobila od tete iz Austrije, probala naflajbat usta maminim ružom koji je osto na psihi ( za neupućene - tu riječ se kod nas koristi za ogledalo sa pripadajućim niskopodnim ormarićima ), sve mi to nešta pa i bezveze. Pa ugledam kasicu - prasicu na ormaru, dovučem stolac iz kuhinje i pripnem se da je onak malo uzmem u ruke, čisto da provjerim jel teška i da usput zamislim šta ću sve kupit za te puste pare koje leže unutra. I jedva je nekak dobavim, stolac se malo sam od sebe uzjebe i opla - pade meni kasica - prasica iz nejakih ruku na parket, i ode u paramparčad. Parket pun siće, ima nešta i papirnate love, ima i siće ispod ormara, odletilo usljed ateriranja praseta na parket. Al ne brine mene sad više lova ni šta mogu kupit za to, ja već imam drugu viziju - mamu kojoj je nemoguća misija objasnit koju sam vražju mater imala uopće dirat kasicu - prasicu i kak mi je uspjela past na pod i pretvorit se u krhotine.
Sabrala ja pare, ono pod ormarom nisam uspjela pola dobavit, sabrala ja i krljke od plavog praseta i bacila u smeće i čekam zlu kob koja će me snać kad moja ispaćena roditeljica dođe kući. Eto nje predvečer, pita šta sam radila. Pa pisala sam zadaću i igrala se i razbila sam kasicu.
Koju kasicu, pita ona ( ko da ih je bilo petnajst, pa sad koja je fasovala ).
Pa onu tamnoplavu na ormaru šta je stajala.
Pa kak si je dohvatila.
Pa popela se na stolac, da kak sam je dohvatila.
Pa jesi normalna, mogla si past i sva se slomit, bleso jedna. Jesi se srezala.
Na šta.
Pa na krljke od prasice.
Ma nisam, pazila sam. Sve sam pokupila i bacila u smeće. Jedino novaca još ima pod ormarom, nisam mogla sve pokupit.
E pa ni nećeš, da znaš. Smatraj da nisi ni štedila, ak sam rekla da se kasica ne dira onda ne znam na kom sam jeziku govorila kad si svejedno išla dirat.

Ja tužna ko tužna vrba, ode moj san o novoj bebi i svačemnečem. Srećom je tata ko zakleti zagovornik neštednje, a čim ga je upoznala s mojim nedjelom, momentalno odokativnom metodom procijenio o kojoj se svoti žute siće radi i pribrojio još one papirnate i izjavio da već sutra idemo kupovat potrepštine tipa nove bebe i nešta slatkiša. I najstrože zabranio neko buduće metanje neke buduće kasice na ormar, da mezimica ne ulomi vrat u pokušaju procjene težine ušteđevine. ( Odvezo me ujutro u grad na Rogovom biciklu, kupili najljepšu bebu koju smo uspjeli nać i tovar slatkiša u Bombonjeri u centru grada. Naru je on platio od svojih novaca. )

( photo by DM trgovina, ne držim više kasice na ormaru )