Dao bi sto Amerika

10. svibnja Ljeta Gospodnjeg 1497. Amerigo Vespucci je s teškim uzdahom uzeo spakirane stvari i krenuo put Novog svijeta. I sve bi bilo dobro da nije počeo gubit živce već pri samom polasku.
Ajmo zamislit da je živio sa ženom koju je najmanje zanimao njegov istraživački duh.

žena: Pa jel ti već krećeš? Ajde pričekaj još pola sata, biće gotova pita s jabukama.
Amerigo: Nemrem čekat ni sekunde dalje. Šta nisi ranije spekla pitu, znala si kad krećem.
žena: Nisam stigla, jebiga. Ti ne pitaš ko je, uz sav ostali poso, skuvo da jedeš lagano prije puta da ti se ne povraća i opro sve te tvoje prnje i složio ih. Kad smo već kod prnja, zašto nisi ponio još gaća?
Amerigo: Reko sam ti već ne znam kolko puta. Ko će mi ih na brodu prat i krpat?
žena: Ja znam ko neće. A nećeš bome ni ti. Pa ima mornara, nek rifljaju. Nemoj mi samo reć da ćeš idućih ko zna kolko godina bit bez gaća?!
Amerigo: Ajde smanji doživljaj s gaćama, ja ne znam ni kud plovim, ni kak ću tam stić, ni oće me tamo ljudožderi u kotlu za gulaš zdinstat, a tebe pate gaće. Pa ja nemrem vjerovat.
žena: Znaš i sam kolko te pate hemeroidi. Ne budeš li se redovito prao i mijenjo gaće, biće tak veliki da će se i ljudožderima zgadit život. Zbilja, jesi ponio onu kremu za hemeroide?
Amerigo: Jesam, jebemu mater, u torbi je. I mogla si metnut neku manju posudu, zauzela mi je pol torbe.
žena: Pa kad ne znaš kolko ćeš se zadržat. A ak te sastavi a nemaš kreme, šta ćeš onda?
Amerigo: Piću s dečkima na palubi. Rum sve liječi. Šta ja znam šta ću.
žena: Jesi ti siguran da ćeš uopće pogodit tam kud trebaš plovit? Na koju stranu uopće ideš?
Amerigo ( vidno živčan ): Za nosom idem, jebala te više strana, moram krenut. Daj da se pozdravimo pa idem.

Poljube se na vratima, on otvara vrata i kreće niz ulicu. Ona s neodobravanjem maše glavom, pa se sjeti i vikne za njim:
- Oćeš mi pisat odande?
On se u nevjerici okreće, gleda u nju i odgovara:
- A čime da ti pošaljem pisma, gusko? I šta ti vrijede kad slabo znaš čitat, navodno pišem ko nogom? I mislim da ti gori ona pita s jabukama, ide neki dim iz kuhinje.
Ona bezglavo trči u kuhinju; on nastavlja put niz ulicu i mrmlja sam sebi u bradu:
- Da pisat pisma...ajme luđakinje. Meni se o glavi radi, a ona bi da joj pišem iz Nedođije. Fala cijelom katoličkom kalendaru pa me sad neće bit par godina. Uz malo sreće, možda je satare kuga dok se ikad nekad vratim.