10. svibnja Ljeta Gospodnjeg 1497. Amerigo Vespucci je s teškim uzdahom uzeo spakirane stvari i krenuo put Novog svijeta. I sve bi bilo dobro da nije počeo gubit živce već pri samom polasku.
Ajmo zamislit da je živio sa ženom koju je najmanje zanimao njegov istraživački duh.
žena: Pa jel ti već krećeš? Ajde pričekaj još pola sata, biće gotova pita s jabukama.
Amerigo: Nemrem čekat ni sekunde dalje. Šta nisi ranije spekla pitu, znala si kad krećem.
žena: Nisam stigla, jebiga. Ti ne pitaš ko je, uz sav ostali poso, skuvo da jedeš lagano prije puta da ti se ne povraća i opro sve te tvoje prnje i složio ih. Kad smo već kod prnja, zašto nisi ponio još gaća?
Amerigo: Reko sam ti već ne znam kolko puta. Ko će mi ih na brodu prat i krpat?
žena: Ja znam ko neće. A nećeš bome ni ti. Pa ima mornara, nek rifljaju. Nemoj mi samo reć da ćeš idućih ko zna kolko godina bit bez gaća?!
Amerigo: Ajde smanji doživljaj s gaćama, ja ne znam ni kud plovim, ni kak ću tam stić, ni oće me tamo ljudožderi u kotlu za gulaš zdinstat, a tebe pate gaće. Pa ja nemrem vjerovat.
žena: Znaš i sam kolko te pate hemeroidi. Ne budeš li se redovito prao i mijenjo gaće, biće tak veliki da će se i ljudožderima zgadit život. Zbilja, jesi ponio onu kremu za hemeroide?
Amerigo: Jesam, jebemu mater, u torbi je. I mogla si metnut neku manju posudu, zauzela mi je pol torbe.
žena: Pa kad ne znaš kolko ćeš se zadržat. A ak te sastavi a nemaš kreme, šta ćeš onda?
Amerigo: Piću s dečkima na palubi. Rum sve liječi. Šta ja znam šta ću.
žena: Jesi ti siguran da ćeš uopće pogodit tam kud trebaš plovit? Na koju stranu uopće ideš?
Amerigo ( vidno živčan ): Za nosom idem, jebala te više strana, moram krenut. Daj da se pozdravimo pa idem.
Poljube se na vratima, on otvara vrata i kreće niz ulicu. Ona s neodobravanjem maše glavom, pa se sjeti i vikne za njim:
- Oćeš mi pisat odande?
On se u nevjerici okreće, gleda u nju i odgovara:
- A čime da ti pošaljem pisma, gusko? I šta ti vrijede kad slabo znaš čitat, navodno pišem ko nogom? I mislim da ti gori ona pita s jabukama, ide neki dim iz kuhinje.
Ona bezglavo trči u kuhinju; on nastavlja put niz ulicu i mrmlja sam sebi u bradu:
- Da pisat pisma...ajme luđakinje. Meni se o glavi radi, a ona bi da joj pišem iz Nedođije. Fala cijelom katoličkom kalendaru pa me sad neće bit par godina. Uz malo sreće, možda je satare kuga dok se ikad nekad vratim.
Post je objavljen 11.05.2018. u 07:22 sati.