Jaja ( takorekuć podni uzgoj )

Nekoć davno pridržavalo se ustaljenih običaja, nije se ko sad radilo kad se šta stigne. Pa su se jaja farbala na veliku subotu, uglavnom u ljusci od luka, znate onu šemu s nekim cvjetićem il djetelinom, lagani kip da ne popucaju, pa kad se ohlade premaz špekom do visokog sjaja i u košaricu.

I jedna moja susjeda obavila jajčanu djelatnost, treba eto još stolnjak stavit pa gotovo. Eto druge susjede na popodnevnu kavu, nosi i narcise, malo za ukrasit stol.
Jesi zgotovila, jesam, evo sam da stolnjak metnem, na ti jaja pa metni na kredenc dok ja riješim stol. Pruži ova druga ruku, uzme košaricu, krene prema kredencu, saplete se nekako na štokrl (nekadašnji stolac bez naslona, iz kamenog doba) i košarica u brišućem letu završi na vinas pločicama, jaja visokog sjaja satrvena. Moš jedino povadit ljuske i ić ih pojest.
Njih obadvije u šoku. Šta sad? Ljuski od luka više nema nijedna, pokuvale farbajuć uskršnji obligatni ukras. S jajima isto slabe, peklo se kolača, pa treba ostavit i za uz šunku...
Ništa, ova šta je razbila jaja ode u samoposlugu, kupi jaja i nađe tek otrovnonaglozelenu boju, druge se farbe prodale, i one vodene preslikače. Dođe doma, navrat nanos skuva i ofarba jaja i uspije nekak pofafuljat one sličice (nije žena time baratala pa su zečevi i pilići bili trunčicu defektni, al daj šta daš, bolje defektni neg nikakvi).
Donese susjedi, ova u vrisak - pa kaka su to jaja, oćeš da mi djeca obnevide od te farbe, ko još takvu farbu ima na pisanicama, šta sebi nisi pofarbala u tu stravu. Ova grakne - šta si mi davala košaru, šta sama nisi nosila na kredenc, bilo je samo još te farbe u trgovini, šta me napadaš.... Skoro se one počepušale oko pisanica. Razišle se uz visokofrekventne tonove i pozdrave neprikladne duhu Uskrsa.

Al na sam Uskrs došle k sebi, čestitale jedna drugoj, razmijenile po tanjur kolača, jedino jajima nisu prilazile. Ni gledale u njih.