Vozačko-veterinarska posla

Dok sam radila u Zagrebu, putovala sam svako jutro busom koji je kretao deset do šest. I kak to obično biva, strefi se vrlo hladno jutro a busa niotkuda. Čeka nas dvadesetak, među ostalima i jedna starija Romkinja onak fino obučena, kosa uredno složena u pundžu, i pali jednu na drugu i kašlje ko da će joj pluća zakazat svakog trena. Šest i petnaest, busa još nema, sad su već svi nervozni jer je očito da ćemo debelo zakasnit kud ko već ide. Eto busa; doveze se vozač brzinom koje se ne bi posramila ni formula jedan. Vozač nabrijan sam tak, objašnjava prometniku:
- Kasnim, jebiga, cijelu noć telim kravu, napatili smo se dozlaboga, ni kavu nisam stigo popit, jedva ruke opro i presvuko se...
Kad će Romkinja, koja je u tih pol sata kašnjenja popušila brat bratu barem pet komada, pa je i glas ko iz groba, dublji tri oktave od muškog:
- Majstore, jesil' ti šofer il vetrenar?
Ljudi popadali od smijeha.
Kaže majstor:
- Daj odjebi, reci dokle ideš da naplatim, samo mi fali da me neko zajebava ovak umornog.
- E majstore sad da ti ja kažem da te jebem u kulturu, i šofersku i vetrenarsku. Sram te bilo. Jel' tako ti sa putnicima razgovaraš? Ajde ljudi recite i vi, jel' to kulturno da se kasni pa je još bezobrazan skroz? Dokle idem? Pa ne valjda do Berlina, nismo na 'erodrom. Do Zagreba, sad ne stižem više, a jedva namolila gospon doktor da me primi. Jedino ako ti možda i ljude ne lečiš. Sram te bilo.
Trebam li uopće reći da smo se do Zagreba dovezli na jednom kotaču, u rekordnom vremenu, i da smo zamirali od smijeha ženi koja je svojim basovskim glasom cijelim putem nabrajala kako je šofer fulo zanat i sa'će da je ubije jer vozi ko lud.
Uljepšala nam je dan, bez obzira na kašnjenje.