| < | kolovoz, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
It's not me, it's you
- 14:50 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (48) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Sedim tako pre neki dan sa svojom gejpederskom ekipom i, u sred milionitog trača, na drugoj strani ulice provalim svog bivšeg. U plemenitoj nameri da ga pokažem te dokažem da su svi moji frajeri lepi k'o naslikani, uzvikujem: "Oj, eno mi ga bivši dečko!" Oni se okreću ali namesto izraza spontanog divljenja počinje nekontrolisan smeh. "Ono ti je bivši dečko?!" "Da." "Nemoguće!" "Moguće!" "Nemoguće!" "Moguće!! A što nemoguće?!" "Pa to je najveći gejpeder grada Beograda!!!" "Nemoguće!" "Moguće!" "Nemoguće! Znala bih! Pa bili smo zajedno barem jedno 3 meseca... pre jedno 8 godina, ali ipak!" "Pre jedno 8 godina?! Aaah da, pa baš je u to vreme obznanio da je gejpeder. Otad je non-stop u prometu! Ne mogu da verujem da je sa njim bio neko iole pristojan!! Pa sa njim ideš samo kada stvarno nemaš s'kim, mada čujem da odlično puši!" O moj bože!!! Jebem ti gejdar kad ne radi!! Pa kako?! pa zašto?! zaštozaštozašto!? I to posle mene?! o!!!! O!!!! |
I tako dan za danom, pred kockastim ekranom ..
- 16:49 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (44) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Svako ko je ikad bio ozbiljno posvećen polaganju ispita zna da su ispitni rokovi idealno vreme za razne adikcije. Do otkrića bloga, u to sam se vreme najviše navlačila na televiziju, posebice serije kojih hvala bogu ima skoro svakih pola sata. Svakog dana bih imala isti raspored: ustajem tad-i-tad, do te-i-te serije učim, onda gledam seriju, onda nastavljam da učim, onda posle gledam neku drugu seriju, onda učim i tako sve do onog filma u 00:15 ... pogađate, gledanje televizije je bio moj odmor ali i neka vrsta "nagrade" za naporan rad. Naravno, u ovom "rasporedu" se ne ogleda činjenica da sam svojevremeno umela da pratim i po 6-7 serija dnevno i da sam na to obično trošila više vremena nego na učenje, no dobro, bitno je napomenuti da me je ta adikcija držala samo za vreme ispitnog roka i da nakon njega nisam osećala potrebu da se "nagrađujem" bilo kojom aktivnošću koja ne uključuje alkoholno piće i barem 2-3 prijatelja za istim stolom. Ipak, za vreme ispitnog roka, televizija je bila moj život. U svako doba dana i noći sam znala šta se na kom programu prikazuje i šta od toga pratim. Ne mali broj puta sam prijatelje ostavljala bez teksta skrušenim priznanjima da sam "navučena" na barem 20ak različitih programa i da mi na gledanje televizije često odlazi i po nekoliko sati dnevno. Nije da sam se toga nešto preterano stidela, ispitni rokovi podrazumevaju specijalno stanje uma u kojem bi vam se čak i poslovično-naporni Walker-teksaški rendžer činio kao svakodnevni must-see. Onda sam otkrila blogove. Ni sama ne znam kako bih preživela prošli ispitni rok da nije bilo tih spasonosnih klikova na meni drage stranice. Televizor je po ceo dan ostajao ugašen što je moje ukućane stavljalo pod veliki znak pitanja. Puno toga sam pročitala, puno prokomentarisala, puno vremena potrošila smejući se vašim dogodovštinama i razmišljajući o vašim dilemama. Onda se ispitni rok završio, ja sam otišla na dugačak i zaslužen odmor (kako od učenja, tako i od blogova) i sada sam tu, prepuna snage da ponovo zaposednem knjigu i meni omiljene adikcije. Prvo sam uz knjigu počela da se družim sa blogovima ali sam nakon par dana shvatila da je bloganje zarazno i da me ponekad potpuno odvlači od knjige pa sam rešila da se, za početak, ipak oslonim na svoju prvu adikciju kako ne bih došla u iskušenje da učenje baš potpuno oteram tamo gde sunce ne sija. I tako sam se vratila televiziji. Puna entuzijazma sam otvorila nedeljni program i zagledala šta je u ponudi: meksičke serije, reality programi, filmovi upitnog kvaliteta, holivudske sapunice, reprize, reprize, reprize ... Hm. Ok. Za početak je pala odluka da ću bez sumnje nastaviti da pratim svoju od-ranije-poznatu potihu strast u vidu španskog adolescentskog block-buster čuda zvanog "Un paso adelante" iliti "Korak napred" kojim nas B92 obraduje (ili "obraduje") svakog četvrtka uveče. Zatim je izbor pao i na HRT zvezdu "Tko živ, tko mrtav" koju nekim čudom nisam pratila u premijeri pa je sada hvatam po reprizama. Svečano sam se obavezala i da neću izostajati sa onih časova na kojima emituju BBC krimi-hitove: Inspektora Lynleya, Frosta, Moorsa, Barnaby-a i ostale srednovečne alkoholom-i-mudrošću ovenčane detektive iz Londona i šire okolice. Za kraj sam odlučila da ću se vratiti i BBC-home-makeover emisijama i da ću ostalu zabavu pokupiti usput. I onda sam krenula da gledam usput i maltene pala u nesvest videvši šta je u ponudi. Dovoljno je reći da ovom spisku još uvek nisam dodala niti jednu novu zabavu za svoje umorne oči. Na svim televizijama teku ne druge, već pedesete reprize serija kao što su Will and Grace, That 70s show ili Mad about you. Kunem se, budem li još jednom videla ceo serijal Men behaving badly, vrištaću! Ni sa filmovima ne stojim ništa bolje. Taman vidim neki film na HRT-u i 2 dana kasnije, whoops, eto ga na Pinku. I već za nedelju dana na RTSu. I onda odmah potom na OBN-u. Mislim da sam samo na Kate and Leopold naletela 4 puta u toku protekle sedmice, da ne pričam od Ed TV ... Ono što je ipak najočitije je najezda raznoraznih reality shows. Ne znam kako će u Srbiji proći prvi Big brother ali mi se nešto čini da ni ovi strani ne prolaze baš nešto spektakularno, kako li će to tek izgledati kad ih naša "produkcija" dodatno iskasapi? Verovatno će tek onda postati popularni. Poznato je da naš narod voli samo izopačene stvari. Ipak, da mi nismo jedini koji vole izopačenosti, dokazuju i neki reality trash "shows" na koje sam naletela u vrtlogu menjanja kanala. Prvo sam pre nekoliko sedmica naletela na reality show koji se prikazuje na MTV a zove se "Sweet sixteen". Pre nego što pomislite da se show bavi životom ocvalog Billy Idola, reći ću vam da grešite. Show se bavi nekom idiotkinjom koja je prvih 15 godina života provela u nekoj američkoj pripizdini da bi onda otkrila da joj je otac multimilioner i brzinom svetlosti iz opanaka uskočila u blistavi mercedes. Ceo show se bavi pripremama za njen 16ti rođendan: kupovinom preskupe haljine, organizacijom celog eventa koji će oca koštati nekoliko stotina hiljada dolara, tortom, vatrometom ... i sad, sigurno ćete se zapitati šta je mene koji kurac u tome toliko iznerviralo? Reći ću vam. Okosnica celog showa je to koga će ona, zaboga, da pozove na svoju zabavu. I tako ona kruži po školi sa svojim "popularnim" drugaricama, pozivnice deli onima koji su takođe "popularni", dok manje popularnu decu, siromašnije, alternativce itd. javno proziva i ponižava u isto vreme im smeštajući raznorazne zle "smicalice". Na samoj žurci ona, namesto da se zabavlja, celu žurku troši hodajući okolo sa obezbeđenjem i ustremljujući isto na one koji nisu pozvani. Obezbeđenje tu jadnu decu potom naglavačke izbacuje sa partija a ona to poniženje dodatno začinjava svojim dranjem i prozivanjem istih dok im je lice u kadru, bez sakrivanja identiteta. I sad, šta nam time MTV poručuje? Iskreno, ciljnoj grupi te emisije poručuje da je bogatima i popularnima sve dozvoljeno. Da je ponižavanje onih less fortunate sasvim ok i prihvatljivo. Da less fortunate nemaju pravo na zaštitu svog identiteta i dostojanstva, pa čak ni ako su maloletni. Da je baš super tu decu, koja su sigurno već dovoljno istraumirana svojim srednjoškolskim danima, odlično još malo isfrustrirati pokazujući njihovo poniženje na televiziji koju gledaju milioni širom sveta. Iskreno, what t'fuck were they thinking kada su pomislili da je to dobar reality show?! Hellloooouuuuu, EARTH-TO-MTV – odvratna nadrkana seljančica-turned-bogatašica nije cool za vidit!!! Iskreno sam se pomolila da svi oni koji su ovim show-om prozvani postanu bogati i slavni, naprave milionostruko bolju televiziju od MTV i da ovu kretenku pregaze svojim najnovijim Jaguarom dok vrti torbicu negde na Sunset bulevaru. Jebem ja njoj malo mater, nek se zna! Sada kada sam se smirila, reći ću da sam videla još malo izopačenih reality emisija. Recimo, The Bachelor – sva sreća te je nisam pratila od početka pa ne znam šta je poenta ali koliko sam shvatila iz ove jedne epizode koju sinoć odgledah – valjda su se neke žene okupile u nekoj kući kako bi u međusobnom natjecanju uspele da osvoje srce nekog klempavog kretenka koji pozira kao multimilioner i da bi se za njega, na kraju serijala, udale. Taj kretenko je totalno jadan i neduhovit, nešto se kao lomi oko toga koju će da izabere, one se kao lome da izabere baš njih i mislim zzZZZZzzzZZZZZZZZzzzz. Neko mi je kasnije rekao da se na kraju serijala otkrilo da tip nije multimilioner već neki konobar-povlaka-glumac i baš mi je drago. Svako ko na taj način i po tim kriterijumima traži partnera zaslužuje da ostatak svog bračnog života (cca 2 dana) provede grcajući u suzama i siromaštvu! Ipak, najizopačenije što sam dosad videla je nešto što TV OBN očigledno smatra vrednim prikazivanja. Da, pogodili ste - u pitanju su Cheaters. Okosnica Cheaters je – pogađate – da na poziv jednog partnera hvataju drugog u prevari. Scenario ide otprilike ovako. Vi ste debela amerikanka sa nekultivisanog jugozapada. Sa devetnaest godina već imate troje dece sa nekim ko ima dvadeset godina. On radi kao dostavljač i jede margarin kašikom. Ok, ovo poslednje sam ubacila ali you get the picture. Posle nekog vremena vi primećujete da on dolazi sve kasnije i normalno, počinjete da sumnjate da vas vara. Namesto da to sami proverite ne, vi zovete nacionalnu televiziju da to proveri za vas. Oni dolaze sa kamerama i ekipom, prvo malo ispitaju vas, vi iznesete svoje sumnje i oni onda kreću sa praćenjem tog debelog objekta vaše opsesije. Posle dva dana kamere hvataju vašeg partnera kako se 'vata sa debelom osobom broj tri ispred neke zgrade. Vaš partner i osoba broj tri ulaze u motel. U motelu su već postavljene male kamerice koje njega i nju hvataju in flagrante. Potom vas zovu kako bi vam saopštili: "Uhvatili smo ih, dođite tu-i-tu". Vi dolazite. Dok se vaš partner i osoba broj tri prevrću po krevetima, vama pokazuju snimak njihovog hopa cupa. Kroz snimak, voditelj provlači bombastična huškanja "Za ovo moraš da mu vratiš ... stvarno mi je žao što si ovo morala da vidiš ... o bože, vidi, sad mu puši kurac ... jooj, to mora da ti je teško da gledaš ... gle, gle, sad joj ga nabija u bulju ... joooj straaašnoooo! Ajd da mu jebemo kevu!" Zatim ekipa i vi provaljujete u sobu i kreću tuče, suze, čupanja za kosu i slično i sve to pred očima kamere. Halo? Halo? Sad ozbiljno. Ovo nije odglumljeno. Ovo je stvarno. Neki ljudi zaozbiljno žele da svojih vorholovskih 15 minuta slave potroše kako bi ovekovečili najgori trenutak svog života i njima nije problem što će njihovu bedu i poniženje gledati svi. Njima je samo bitno da njihovog partnera ceo svet vidi sa spuštenim gaćama, bez obzira na posledice. A posledica sigurno ima jer su u igri neretko i deca koju će sutra neki njihovi školski drugari vući za rukav zato što su rođeni u braku između dva totalna idiota. Ono što je još gore od onih koji nacionalnu televiziju zovu da bi im partnere hvatala u akciji jesu oni koje takve stvari na nacionalnoj televiziji gledaju. Milion sam se puta posramila što sam i ja posvedočila jednoj epizodi. Na drugom "prilogu" sam žustro promenila kanal i počela da gledam Men behaving badly. Oh, olakšanja, kako li su samo zabavni ovaj Gary i ... kako se zvaše? ... Sad razmišljam, da li da nastavim da gledam televiziju ili da se vratim blogovima? Bog sam zna. Zaključila sam da je za početak možda najbolje da se ipak vratim knjizi. Na kraju krajeva, od toga ću jedino i imati neke koristi, i to ne samo intelektualne već i lukrativne prirode. Ovim bih vam još poručila i da ću vas čitati. Možda ću manje pisati i komentarisati ali ću vas svakako čitati. Držite mi palčeve da izdržim jer su predamnom sati i sati ispraznog naklapanja o ovom i onom. Oh zabave, pitam se, imal' toga još? |
Miriše na jabuke, živi k'o podstanar
- 03:44 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (38) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Ovih dana sam u stravičnoj gužvi jer sam zapala u pakao izdavanja stana. Pri tom, pre nego što poskočite da mi kažete kako je traženje stana pravi pakao, reći ću vam da ni traženje stanara nije nikakav piknik. Naprotiv. Da vas malo uvedem u priču, pre jedno 30ak godina, moji su roditelji odlučili da malo saštede na mojoj ishrani i da ušteđeni novac vrlo pametno ulože u kupovinu dva stana. Jedan smo odmah zapišali svojim prisustvom dok je drugi, glede svoje neuseljivosti, pričekao dobrih 20ak godina da dobije stanare čiji se život nije protegao na tri prethodna veka. Za sada su tamo, pored sporadičnih nas, živele dve porodice: prijatelji naših rođaka i rođaci naših prijatelja. Nepotrebno je napomenuti da smo se u tim rođačkim varijantama i prvi i drugi put žestoko zajebali te da je naše opako rentijerstvo krajem pretprošle godine stavljeno pod veliki znak pitanja. Ipak, kako se u novcima baš ne kupamo pa nam stan zvrji prazan, odlučili smo da se bacimo u još jedan izdavački rizik pa šta bude. Poučeni prethodnim iskustvima, ovog smo puta postavili jasne uslove kojih se bespogovorno držimo i pored toga što smo zbog njih potencijalno izgubili barem par perspektivnih stanara. Inače, nije zgoreg napomenuti da u Beogradu vlada pravi rentijerski haos. Ne postoji nikakva standardizacija niti pravilo, tako da vam se lako može desiti da u dva dana za iste novce nađete adaptiranu garažu neke kuće na periferiji i odlično opremljen stan u centru grada. O lažnom oglašavanju ne treba trošiti reči – pod “trosobnim” stanom mnogi podrazumevaju stan koji ima jednu spavaću, jednu dnevnu sobu i kuhinju što govori da pod “sobama” podrazumevaju sve prostorije u kući a ne samo one u kojima se spava, što je inače običaj. Takođe, “odlični” stanovi su često najobičnije rupe prepune vlage i bubašvaba, “nov nameštaj” su često kredenci koje su babe i dede dobile kao svadbeni poklon a “sam centar” može da se protegne i na nekoliko desetina kilometara od glavnog trga i sve to po ceni od minimum 200 eura mesečno pa naviše. Pošto smo shvatili da je jedini način da zainteresujemo veći broj ljudi za okretanje našeg broja telefona taj, da cenu izdavanja ne izjednačimo sa cenom 200kvkm na Mesecu, odlučili smo da pre izdavanja stana krenemo u opsežna istraživanja drugih stanova iste ili slične kategorije te da, odnosu na njih, i mi istaknemo svoju (realnotržišnu) cenu. Tjekom okretanja raznih brojeva telefona iz oglasa smo došli do zaključka da je naš stan, u najmanju ruku, pravo malo nekretninsko blago te smo ga bez po brige oglasili i uredili za kritičko zagledavanje brojnih zainteresovanih okica. Da vam ukratko opišem na šta sam mislila pod “nekretninskim blagom”: stan je u samom centru grada, u lepoj zgradi i sa divnim pogledom na dve strane. Ima tri sobe od kojih su dve spavaće, kuhinju, kupatilo, WC i slatku terasu. Pored ovih uobičajenosti, ima i centralno grejanje, kablovsku TV i internet, nov nameštaj i svu moguću aparaturu. Prostran je i sveže renoviran, samim tim je na tržištu trebao da provede sveukupno 3:54 minute, pre nego što neko ubaci kofere unutra i vikne “Moj je!!!” Ali nije. Još uvek. Dok sedim i čekam da se nešto po tom pitanju promeni, opisaću vam kako proces izdavanja otprilike izgleda, čisto da ne ispadne da nemam novi post već više od nekoliko dana i da mi je blog skliznuo sa liste dnevnih prioriteta. Prvo, velika većina “interesentskih” poziva je upućena od strane nekakvih “agencija”. Mislim da me je do sada kontaktiralo barem 60ak istih što me tera da se zapitam kako one stižu da naprave bilo šta u stanju tolike konkurentnosti. U njihov rad ne bih ni ulazila, pozivi često dolaze sa mobilnih telefona, ako vas neko uhvati u nezgodnom trenutku pa ga nazovete nazad otkrijete da je “agencija” zapravo jedan čovek koji posao vodi iz svog stana a o njihovim “agentima” da i ne govorim. Mal’ juče nisam pala u nesvest kada mi je na vrata pokucala jedna jedva-punoletna agentkinja, svaka čast osamnaestogodišnjakinjama, ali šta ona zna o dobrim ili lošim stanovima i na koji način ona može biti korisna svojim klijentima sem uobičajenog “ovaj trosed je lep” ili “jaoj, baš su vam slatke ove pločice”. Mislim, sad stvarno? Sa druge strane, nešto manji broj poziva dolazi od potencijalnih stanara direktno. Razgovor uobičajeno teče ovako: “Dobardan, zovem zbog oglasa” “Da, izvolite?” “Pošto stan?” (vi izdeklamujete cenu i probate da objasnite šta u nju ulazi ali avaj) *tup* Veza se prekida, bez hvala, bez doviđenja. To me je uvek totalno izbacivalo iz takta. Često mi se dešava da neko pogreši broj i da onda, nakon mog vrlo ljubaznog “Ne, pogrešili ste”, momentalno spusti slušalicu. Nešto mi se ređe dešava da neke mamine prodavačice iz “Beteksa” ili wherever, ako je kojim slučajem ne uhvate kod kuće, postupe isto tako. To mi nikako nije jasno, zar je tako jebeno teško zahvaliti se i reći doviđenja? Znam da Srbija daleko od “bečke” škole ali ovo je stvarno malo previše. Drugi tip onih koji zovu su tzv. raspravljači. To su oni koji pokušavaju da vas ubede da, ionako prilično povoljnu cenu, snizite za još kojih 100tinjak evra, taman da se uklopi u njihov budžet. Raspravljači često koriste sledeći argument: “Evo baš smo sad videli sličan takav stan u toj-i-toj ulici, samo 200 evra!” Pa uzmite onda njega, jebote, šta čekate? Blagoslov? Treći tip nazivam “socijalna ustanova”. To su oni koji očekuju da će za vrlo malo para dobiti fenomenalan stan na savršenoj lokaciji. Ok, to su svi, ali ovi su specijalni po tome što u cilju ostvarenja svoje namere vole da vas detaljno upoznavaju sa svojom finansijskom situacijom. “Gospođice, koliko cenite stan?” “toliko-i-toliko” “Aaaa, mnogo je to za mene! Ja imam samo 250 evra za stan!” ”Pa dobro, kako ja mogu da vam pomognem sa tim?” “Pa jel može za 250 evra?!” “Errr .. pa ne” “A što?” “Pa zato što taj stan zaista vredi više” “Ali ja nemam više” “Pa ja vas gospođo iskreno razumem ali evo, i ja gledam oglase i imate barem 50 stanova za 250 evra, zašto ne pozovete njih?” “Pa oni nemaju tri sobe i nisu u centru … ” ”E pa, jebi ga, šta da vam kažem” “Ništa zvaću vas opet da vas pitam da li može za 250, ja stvarno nemam više a ovaj stan mi se čini kao nešto za šta bih eventualno bila zainteresovana!” “Dobro” (u sebi: Važi, ali ja nisam zainteresovana) E sad, pre nego što izvučete zaključak da sam ja jedna cold-hearted bitch koja ne razume podstanare, razmislite ponovo. Prvo, razumem ja podstanare i više nego dobro i svakog dana zahvaljujem svevišnjem što nisam jedna od njih. Drugo, i više nego dobro znam koliko je nekima, posebno studentima, teško da svakog meseca izdvoje 200-300 + eura za stan, plus režije. Treće, za razliku od mnogih psiho-šizofreničnih gazda, mi smo stvarno odlični i uvek puni razumevanja za naše stanare: nikad im ne seremo ako malo kasne sa računima i stanarinom, skoro nikad ne idemo u stan da proveravamo u kakvom je stanju, ne dosađujemo im, ne teramo komšiluk da ih špijunira … Najvažnije od svega, u momentu kada preuzmu ključeve, mogu da se opklade da je stan u bezgrešnom stanju. Kako smo do sada imali sve same podstanarske slučajeve, nakon svakog od njih smo stan skoro pa u potpunosti renovirali i eto, danas je good as new. Uprkos tome što ga možemo izdati za veće pare, mi smo ga ipak malo “potcenili” kako bismo poradi veće zainteresovanosti dobili priliku da budemo malčice “izbirljivi” - verujte da mi je milion puta bitnije da nađem nekog normalnog nego da zaradim 50 ili 100 evra više, u svakom slučaju. Ipak, i pored svog tog razumevanja, ja baš i ne trčim da ga izdam u bescenje. Prvo, zato što je u njega uloženo i previše da mi se sada ne bi baš nimalo isplatio. Drugo, zato što mnogo gori i skuplji stanovi pronalaze svoju klijentelu a poznato je da ne volim da ispadam “glupa u društvu” i da mi se ne da da izigravam Robin Hooda beogradskog rentijerskog miljea. Na kraju krajeva, jeftiniji stanovi postoje, možda nisu veliki kao moj, nisu u centru i nemaju sve moguće potrepštine ali su tu za sve one koji ne mogu da priušte više pa sad … svako prema svojim mogućnostima, zar ne? U svakom slučaju, stan je tek par dana na tržištu i već su ga zaposele raznorazne tete iz agencija i njihovi colourful klijenti. Iako mi na njih odleti ceo dan, ta su mi razgledavanja zapravo najzabavniji deo jer zaista možete da naučite puno o tome šta ljudi traže u stanovima: jedni traže svetlo, drugi izolaciju, treći dobro kupatilo, četvrti jak bračni krevet u spavaćoj sobi, peti da im iz rupica ne izleću nikakve bube … u svakom slučaju, drago mi je da se velikoj većini koji su ga videli izrazito svideo mada bi mi bilo još draže da se sutra jave i kažu da bi ga uzeli. I tako, dok ja ovde trabunjam, teta iz agencije javlja da je onaj-klijent-od-danas vrlo zainteresovan za stan i da bi sutra ujutru voleo da ga pokaže supruzi. Neverovatno, taman se raspisala a možda sutra mojim mukama dođe kraj. Ili one tek sa pronalaženjem stanara započinju? Ne znam, videćemo. U svakom slučaju, valjda me neće ovaj put. Jebem li ga, treća-sreća, vreme joj je. |
Fun and sunshine, there's enough for everyone
- 01:52 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (40) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Danas sam pravila rođendanski roštilj u jednoj predivnoj gradskoj bašti u kojoj sam okupila skoro sve svoje najdraže prijatelje. Na meniju su bile pite sa sirom, punjena jaja, punjeni paradajiz, paprike, ajvar, ražnjići, krmenadle, ćevapi, kobasice, kolači, torta ... Znajući da bi neki od vas mogli biti gladni, odlučila sam da nešto od toga uslikam i ponudim vam kao posluženje. Pošto su me prijatelji naterali da im obećam da ih neću razotkrivati po blogovima, nažalost neću moći da vam "serviram" previše slika ali znam da će vas i ovo malo ponuđenih fotki naterati da zgrabite viljuške i noževe i povičete"GimmeGimmeGimme!". Ako još uvek sumnjate u činjenicu da je roštilj bio naprosto bez greške, pogledajte samo ovo savršenstvo i plačite: Ražnjići u oblaku dima  Fantastične salate i predjela  Mesni delight u sosu od crnog luka (ćevapčići su se, u strahu da na fotki ne ispadnu debeli, sakrili ispod krmenadli ali su svejedno tu pa se poslužite bez ustručavanja)  Ražnjići u krupnom planu ... pa zar ih ne biste naprosto proždrali, ovako, sa ekrana?  Ovde bi sad trebala da dođe i još koja fotografija fantastične torte i još boljih kolača - ipak, kako sam u tom trenutku već bila previše zauzeta pričanjem, smejanjem i pijuckanjem vinčine, moram da vam se izvinim i da vas zamolim da ih samo zamislite - na sam spomen Saher torte, ukus će vam nesumnjivo doći sam od sebe ... mljac :)  I sad, šta reći za kraj? Bilo je fantastično. Pravi užitak. Moraću više da se viđam sa svojim prijateljima jer su, uprkos tome što samo neki od njih čitaju moj blog i znaju koje knjige želim za rođendan, previše zabavni. A vi? Pa poslužite se, šta čekate! Nemojte da mi je neko ostao gladan. Čim uhvatim malo svežeg vazduha na ovom balkonu, dolazim da vam serviram piće.  A do tad uživajte u seckanju monitora i ljubi vas vaša nacrvcana Domaćica *cmok* |
(28), bez značajne imovine
- 00:36 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (40) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Mislim da je ovaj, od-Jezdimira-pozajmljen-naslov, najprikladniji za tekst o mom današnjem so-called rođendanu. Mislite da je baš ironično da sam rođena na isti dan kad i najpoznatiji haški zatvorenik? Tell me about it. Ta me je ironija koštala puno živaca u srednjoj školi a to je još bila i najmanja ironija od svih koje su me u mom životu izvolele zadesiti. U prigodnom tekstu vezanom za njen «roćkas», espadrila nas je pitala koliko su nam rođendani razlog za slavlje. Meni svakako jesu jer ja, po svim medicinskim predviđanjima, nisam trebala da doživim ni jedan. A opet jesam. Punih 28 and counting. Kao što ste naslutili moje rođenje nije prošlo baš glatko. Osim što mi povremeno nisu čuli otkucaje srca, kasnila sam punih 10 dana. Svoju sam majku do te mere izludela da je nosila lubenice uz i niz stepenice, samo da bi me isterala napolje. Nekako su me izvukli i davala sam znake života. Dva puta su mi promenili kompletnu krv u sistemu, oživljavali me, tralala. Usput sam pokupila i žuticu. Mami su rekli da je pravo čudo da sam još uvek živa i da je, ukoliko uopšte prevaziđem prvih mesec dana, sasvim moguće da ću ostati malo nerazvijena. A ja sam eto prevazišla prvih mesec dana. I razvila sam se sasvim dobro – možda čak i previše. I tako sam iz problematične bebe izrasla u sasvim neproblematičnu devojčicu, devojku, ženu. Nisam još sigurna za ovo «žena» jer sebi ne delujem tako a i ono «neproblematična» je pod znakom pitanja. Ipak, s obzirom da sam ovaj svet ugledala na sasvim neobičan način, roditelji su mi od malih nogu usadili stav da je svaka godina koju napunim razlog za slavlje jer obeležava moju malu pobedu nad svim onim obeshrabrujućim prognozama sa početka. I zato su moji rođendani iz godine u godinu bili posebni. Prvo su na njih roditelji za uši dovlačili mnogobrojnu rodbinu uvek željnu jednodnevnog izleta u glavni grad, potom su na rođendane počela da dolaze deca iz komšiluka pa deca iz razreda a jednom se tu zatekao i neki štreber iz muzičke škole. Uvek se vodilo računa o tome da sam najlepše obučena kako se nekom drugom slučajno ne bi omaklo da mi preotme spotlight. To, da je 20/8 «moj dan», su znale i ptičice na grani jer sam se hvalila kome sam stigla. Sećam se da su mom hvalisanju najviše pogodovale prepune prodavnice u kojima bi tata bezbrižno kupovao piće za proslavu a ja trčkala oko njega i vikala «Pa ne znam tata da li će to biti dosta, IPAK JE MENI DANAS ROĐENDAN» :)) Stvari se nisu mnogo promenile ni onda, kada je celokupna organizacija rođendana pala na mene. Ima nešto što o meni verovatno ne znate a to je da sam ja rođeni organizator. Nema tog događaja koji sam organizovala a da sve nije bilo pod konac. Dakle, organizacija mojih rođendana je potkraj osnovne, a posebno u srednjoj školi, bila jedan mukotrpan full-time posao. Poslastice i grickalice su se pekle i po nekoliko dana unapred, piće se kupovalo u hektolitrima, utvrđivale su se liste pozvanih, toalete, raspored nameštaja, DJ .. mislite da su vaše svadbe bile napor? Hah, :odmah rukom: ništa lakše. Sve sam ja to prošla nekoliko puta i, i dan danas se pitam, kako mi je uspevalo? Nije da žalim, svaka je žurka bila za pamćenje i svi su se (iz mog tada-jaaako-širokog kruga poznanika) trudili da ih ne propuste ali ipak, jebote, odakle mi energija? Broj pozvanih/nepozvanih je rastao iz godine u godinu tako da je, jednom prilikom, u moj stan od kojih 70ak kvadrata stalo preko 130 ljudi. Tada mi se to činilo jako cool, danas padnem u nesvest na samu pomisao da bi iza svih njih morala još i da čistim. I tako mi se jednog dana cela ta strka - organizacija, previše jednokratnih posetilaca, premeštanje nameštaja, cimanje, čišćenje – popela na kurac pa sam podvukla crtu i rekla «dosta». Sledeće sam godine odlučila da ću prestati da mislim na druge i da ću od rođendana ponovo napraviti «svoj» dan – dan koji bez stresa delim sa uskim krugom sebi dragih ljudi i koji u potpunosti posvećujem svom sebičnom uživanju – pijuckanju i druženju, bez brige da li svako ima piće, da li je neko nešto oborio, da li su komšije pozvale policiju ... U poslednjih par godina rođendani su mi sve manje pompezni. Pošto se, zahvaljujući čarima emigracije, i krug posetilaca smanjio, rođendane uglavnom provodim proizvodeći ogromne količine mesa i salate kako mi se neki gost kući slučajno ne bi vratio gladan. Uživam u tome da posedam svoj majušni krug prijatelja za sto i da onda toročemo, jedemo, pijemo i pevamo u viljuške i noževe. Ponekad poželim da taj krug ponovo dopunim nekim novim ljudima ali kako sad baš i nemam puno prilika za nova poznanstva, ostavljam to za neki budući posao i ceo onaj život koji će zasigurno početi jednom kada završim ove proklete studije. Kada već govorimo o budućnosti, pogledajmo kako sam zamišljala svoj život u 28-oj onda, kada sam imala upola manje godina: Brak sa poznatim pevačem (ime se menjalo svakih mesec dana ali su to uvek bili ili neki indie-boys ili neki namrgođeni alternativci): komada 1 Deca: komada 1 (ako mora, mislim da ni tad baš nisam bila luda za reprodukcijom) Diploma: komada 1 definitivno, komada 2 opcionalno Stanovi i kuće po poznatim svetskim metropolama i odmaralištima: komada nekoliko (vidi pod: brak sa poznatim pevačem) Kola: komada 2 minimum (jedna za dnevne aktivnosti i jedna za večernje partijanje) Karijera: komada 1 i svi mi se zbog nje dive (+ hobiji na kojima usput zarađujem milione) Naslovne stranice poznatih magazina: komada nekoliko (vidi pod: 1) brak sa poznatim pevačem i 2) karijera) Broj prijatelja: svi oni koji su mi tada bili prijatelji + još barem 100, 200 jet settera Broj frajera koji se potajno pale na mene zarad mog fantastičnog izgleda i uspešnosti: minimum 300, geografski pravilno raspoređenih Broj drugih obožavalaca: broji se milionima Broj kilograma: 55, zbog jakih mišića Procenat truda i odricanja da bi se ti kilogrami i mišići ostvarili: nula I da. You get the picture. U svojoj glavi sam sa famoznih 28 bila prelepa, uspešna, bogata i slavna. Da upotpunimo sliku koju sam imala sa 14, hajde da pogledamo kakva sam sa 28: Brak sa poznatim pevačem ili bilo kakav drugi brak: komada 0 Deca: komada 0 Ongoing duga veza: komada 1 Diploma: komada 0.5 Stan, kuća ili bilo šta što se može smatrati nekretninom: komada 1 Kola: komada 0.15 Karijera: komada 1 u prošlom vremenu, potencijalno komada 1 u budućnosti. Sadašnjost? Komada 0 Naslovne stranice: komada 0 Broj prijatelja: komada nekoliko od kojih barem pola od tih nekoliko ne živi u majčici Srbiji Broj frajera koji se potajno pali na mene: komada x (?! Pa potajno je, otkud bih ja znala?!) Broj drugih obožavalaca: StatCounter kaže 22275, a vi? Broj kilograma: khm, tralalalalala Procenat truda i odricanja da bi se ti kilogrami dobili: nula Procenat truda i odricanja da bi se ti kilogrami skinuli: značajan Mesto za pokazivanje toga koliko me boli dupe za ovakve patetične statistike: http://rijama.blog.hr Da, eto, čak i ja znam da život nije ono što se navodi u poreskoj prijavi. Sve ovo što sam nabrojala ne može ni izbliza da prikaže ko sam ja zapravo. Ne može da opiše ludorije iz detinjstva, vreme provedeno sa porodicom, društvo iz osnovne i srednje, izlaske u KST/Akademiju/Soulfood/whatever-came-next, prve ljubavi, prvog dečka, prvi put, prva razočaranja, prvi posao, prve tragedije, prvi put na Siciliji, Madeiri ili Laponiji, studentske muke, borbe sa teškim bolestima, prvi susret sa realnošću, prvi blog. A to sam više ja nego činjenica da nemam glupava kola, da imam višak kilograma ili da, draga moja M., imam tragičnih 28 i još uvek nemam diplomu. Stvarno STRAŠNO! Ipak, možda ćete se pitati, čemu se nadam i šta me plaši sada, kada sam skoro-pa- blizu velikom 3-0 u gostima? Nadam se da ću uspeti da sebi izgradim kvalitetan i ispunjen život, kakav sam imala i do sada. Plašim se teških bolesti. Smrti dragih ljudi. Nesreće, bola, patnje. Siromaštva. Bubašvaba. Nemoći. Koječega drugog. Osim tih strahova zajedničkih svima, plašim se upada u kolotečinu. Jer, makoliko ja mislila da mi je život malo u zastoju zato što sam sve snage uložila u to da što pre završim fakultet ostaje mali strah da se nakon toga neću tako lako vratiti u normalu, onu aktivnu normalu na koju sam navikla. Da ću odmah nakon fakulteta upasti u četvorougao poznatiji kao kancelarijski posao-brak-deca-rintačenje po kući. I da neću završiti magistarske. I da neću opet ludovati, barem delimično kao pre. I da neću putovati svetom, biti poznati humanitarac i živeti barem par godina van drage mi domovine. I da će mi cena domestosa postati važnija od cena na EXIT-u. I da ću konačno morati da počnem da živim/ponašam se u skladu sa svojim godinama, a to sam do sada tako vešto izbegavala. U svakom slučaju plašim se nekog života koji do sad nisam živela a o njemu ne znam ama baš ništa. Ko zna, možda je taj život i bolji od ovog koji priželjkujem? Neki od vas o tome znaju puno više pa vas molim da me prosvetlite. A do tada, uživajte u mojoj blogorođendanskoj proslavi i ŽIVELI! |
Time-thief
- 16:53 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (50) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Dragi dnevniče, Mal' me sad šlog nije strefio! Da se jutros nisam probudila u king-size krevetu kojeg tek što sam pazarila na kredit, pomislila bi da sam se probudila u 1995-oj a ne 2005-oj!! Aaargh, šok-horor! Sada ćeš sigurno pomisliti da sam upala u neku zono-sumračnu vremensku rupu ali jok. Sve što sam trebala da uradim da si priuštim ovaj retro gastritični eksces jeste da pogledam današnje vesti pa da mi se jučerašnja piletina direkt iz debelog creva vrati na usta. Da razbijem uobičajenu pretpostavku o mom preterivanju, u vestima ovih dana obično nailazim na sledeće: «Srbija uputila izričit zahtev Makedoniji: Oslobodite popa ili ćemo vam jebati majku majčinu!» «Slobodan Milošević, zatočenik i slavljenik: Rođendan ću proslaviti dostojanstveno i u krugu porodice» «Mirjana i Marko Milošević, kolumnistkinja i nosač gajbica: Vraćamo se u Srbiju da završimo započeto!» «Velja Ilić, ministar-kapitalac i ekspert-kriminolog: Marko Milošević ništa u životu nije uradio protivzakonito. Jedino što je šamarao Zorana Milovanovića. Nema smisla dalje komentarisati. » “Velja Ilić, PhD iz oblasti psihologije medija i ekspert za pitanja javnog mnenja: Gospodo sa B92, gde god odete napravite haos. Gde god dođete napravite provokaciju. Vi ste bolesni, vi ste za psihijatrijsku kliniku, vi treba da se lečite kolektivno. Vama treba tretman na Kopaoniku, napravićemo jedan centar za vas, da vas zbrinemo. To vam ja obećavam, evo pomoćiću vam, vašeg velikog stručnjaka Verana Matića da dovedete da ljudi gledaju poslednje idiote u Srbiji. Ja to otvoreno tvrdim. » «Velja Ilić, poznavalac match-making prilika: (obraćajući se novinarki B92) Vi samo pričate, vi ste toliko napadni, vi se takvi ne možete udati. Ja brinem za vas. Kako ćete, vas niko neće. Opustite se ovde, uživajte i budite dobri sa nama» «Petar Lazović, Veljin glasnogovornik, prijatelj, čovek-domaćin i stručnjak za PR i konsalting: Ja nisam rekao Veranu Matiću da ću ga ubiti, rekao sam mu samo da se nosi u tri lepe pičke materine» «Zoran Stojković, ministar pravde i zakleti Monteskjeovac: Izvršna vlast se samo ponekad meša u rad pravosuđa» «Milorad Vučelić, Miloševićeva desna ruka, medijski povratnik i poznati beogradski bonvivan: Nikada nisam koristio svoju poziciju da sebi pribavim bilo kakvu imovinsku korist.» «Nebojša Čović, uspešni pregovarač i svačiji čovek od poverenja: Ako se Kosovu da nezavisnost onda, po toj liniji, ista prava treba dati Srbima u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini» aaaaaaaaaaAAAAA?!?! Vidiš li sad na šta mislim, dragi moj dnevniče?! Šok-horor, lepo ti ja kažem! Ludilo ovih na vlasti prate i druge vrste ludila, takođe karakteristične za vreme koje napomenuh na početku. Recimo, namesto od gladi, pola nam je stanovništva nastradalo od nasumičnih napadaja orgazmične sreće izazvane činjenicom da će sledeće godine sabor trubača u Guči potrajati ni manje ni više nego mesec dana! Whoo-hooo! Hleba i igara! Republička Vlada, uvek ukoračena sa narodnim željama i potrebama, planira da u taj autohtoni srpski brend uloži bar pola državnog budžeta ako ne i više. Ne može baš sve, mora nešto da ostane i za all-inclusive četnički samit na Ravnoj Gori. Vreme između dve Guče, narod lahorno troši na grickanje mrvica sa poda i gledanje sada-već-svakodnevnih Zatočenica ljubavi, Madres Egoistas, Grand Parada, Zvezdica Granda, Venera Granda, Plutona Granda i slušanje zvezda City Recordsa i njihovih genijalnih uradaka such as najnoviji album od Đoganija sa naslovom za pamćenje – «Čekam te kod kolima» !!! Jeeeeej! Da ne pomisliš da sam i ja zglajznula – nisam. Možda sam se samo malo prejako setila te 1995: Miloševića, prebogatih, nepismenih i arogantnih šizofrenika u vladi, rata, siromaštva, medijskog mraka, meksičkih serija, turbo folka pa sam se okrenula i shvatila da se 2005. samo kozmetički to jest samo malčice razlikuje od svega toga. Skoro pa nimalo. I tako ti ja kažem, mal' me šlog nije strefio. I to ne samo zato što sam juče još jednog prijatelja ispratila na avion u jednom pravcu za bolje sutra. ... Pitaćeš se sad pa gde su svi ti ljudi koji se sigurno osećaju isto kao i ja, što se ne pokrenemo, što ne dižemo revoluciju?! Ne znam dragi moj dnevniče, stvarno ne znam. Imam utisak kao da se ovde više niko ne zanima za to šta se oko nas dešava. Imanje političkih stavova je odjednom postalo skoro pa neprihvatljivo. I to ne neprihvatljivo u onom smislu kao kad narodnjačku pevačicu pitaju za neki politički stav pa ona namesti facu kao da su je pitali «Jel ga ti primaš malo u bulju sestro, a?». Ne, ne tako. Pod tim podrazumevam sve veći broj pametnih i sposobnih ljudi koji apsolutno odbijaju da budu informisani, da diskutuju, da se angažuju. Shvatam ja da je njima dosta politike i da žele da se okrenu nekim drugim životno-važnim sadržajima ali mi nije jasno kako neko iole moždano-aktivan može da sedi mirno i drži oči širom zatvorene dok nam život kreiraju ranijespomenuti Velja i njegov buddy Bogoljub «zelena salata» Karić i da je to sad kao ok? I da je to sad kao «pah, štajatumogu?». Ne znam. Dodatno se uvek (ali uvek) iznerviram kad se nađe neko dovoljno pametan da kaže «E ljudi meni je ovih kretenčina pun kurac, dajte da nešto uradimo» i onda ga pola prostorije pogleda malo ispod oka sa nezaobilaznom pomisli «Jadan on, nikako da odraste». Pa baš zbog takvih no-route-to-host mozgova, ovi polupismenjaci i misle da mogu da rade šta hoće i rade šta hoće jer nema nikog da kaže «E vala sad je stvaaarno dosta. Go to your room!». I tako, moj dragi dnevniče, sve ti je otišlo u kurac krasni. To je nama naša borba dala. Ja sam još i kako-tako u fazonu da još nije kasno i da se treba angažovati pre nego što doteramo cara do duvara ali koga boli levo jaje za moja polu-revolucionarna razmišljanja kada valja zadirinčiti za pola 'leba i mleko? Nikog, ama baš nikog. I zato se danas obraćam tebi. Znam da ti jedini kapiraš da ja nisam baš skroz odlepila. I znam da ćeš mi jedini poverovati kada ti kažem da počinjem ozbiljno da razmišljam da pošaljem revoluciju tamo gde sunce ne sija, da se lepo spakujem i da odem. Nisam još sigurna kako bih to mogla da izvedem, ne znam šta bi mi ti preporučio, da li da idem preko onih kataloga za naručivanje mladenki ili da odem ovako, na slepo, pa da se ponadam da će se neki podbuli stranac do ušiju zacopati u moje neugledno ja? A? U svakom slučaju više nikad ne želim da prođem kroz 1995, niti kroz ijednu drugu devedesetu. Dosta mi je vala. Hoću nešto novo. Da li ću to novo naći ovde ili negde drugde videćemo. Znaš da ću te o tome u svakom slučaju obavestiti. Ostaj mi zdravo pa ti pišem neki drugi put. Šaljem ti puno poljubaca i cvetića da mi uvek budeš ovako lep i veseo! Puno te voli tvoja verna autorka, Domaćica iz anti-lustracionog pakla |
Kako je propao Rock Roll
- 22:55 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (57) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Za one sa jeftinijim ulaznicama: ovo je četvrti deo mojih hrvatskih avantura. Prvi je ovde, drugi onde dok je treći čak tamo. Ujutru smo ustali oko pola dva popodne. Osim holanđanina #1 koji je spavao čitavih 14 sati i therefore propustio sve avanture opisane u prethodna dva posta, svi smo bili malčice mamurni i nesposobni da u dogledno vreme osmislimo šta ćemo sa sobom, pa smo sedeli na terasi uskraćenoj za pogled na more i ždrali čekajući da nam neki plan padne sa neba a da to ne bude gospon M sa terase iznad. To je bio dan kada ću upoznati Rock Roll-a. Inače sam kojih mesec dana pre toga bila ubeđena da se nikada neću upoznati ni sa jednim blogerom. Ovakvo stanovište nije bilo inspirisano nekim posebnim razlozima, možda samo sumnjom da će gubitak kvazi-anonimnosti i virtuelnosti imati svoje posledice po moju “stvaralačku” slobodu i način komunikacije sa blog-svetom. Ipak, kako sam na EXIT-u doživela blogovatreno krštenje i to nije dovelo do rasparčavanja sveta na mikro-delove, odlučila sam da nešto slično ponovim i u Hrvatskoj pa kud puklo da puklo. I tako ponovo dođosmo do Rock Roll-a. Ono što prvo primetite u vezi osobe poznatije pod gorenavedenim pseudonimom jeste da on priča. To da on kolokvijalnosti daje jednu potpuno novu dimenziju shvatite već nakon “Rock, ti si? Domaćica ovde!”. Čovek je stvarno brbljivastičan! Osećam da će ga u skorije vreme regrutovati da studentima hrvatskog po inostranstvu posluži kao ultimativni konverzacijski test. Ko njega položi taj je stvarno tečan po svim pitanjima! Šalu na stranu, tog je dana trebalo upoznati Rocka a ja nisam bila u najboljem izdanju. On je sigurno očekivao da upozna nekog kome iz svake pore izbija buljuk mladalačkih šala ali ja nisam imala snage ni da kažem “Dodaj mi taj krem sir” a kamoli da pokažem svu silinu svoje uobičajene vrcavosti. Dugo sam se razmišljala kako da prevaziđem taj problem dok mi nije svanulo – pa on i ja ćemo se upoznati na plaži. I ja ću biti u kupaćem. I on će to videti. Pa jebote, ako ga taj prizor ne bude zasmejavao barem 4 sata, šta će? Dogovor je bio da se nađemo na plaži kampa u Baškoj u kojem je on provodio vikend sa prijateljima. Čim je Primož uzviknuo da zna gde je taj kamp, odmah smo se useruckali od straha. Kad je kamp koji dan kasnije pronađen, ostalo nam je samo da vidimo dal je Rock još tu. A on nas je čekao pored svog dvotočkaškog čeda negde na dnu puta. Kako smo se Rock i ja uvek utrkivali u tome ko će sebi da nadene više krezubo-kosmatih epiteta, uvek sam ga zamišljala kao jednog visokog, buckastog, proćelavog, ružnozubog lika prijatne unutrašnjosti. Iznenađenju nije bilo kraja kada se ispred mene pojavilo jedno, da se tako željkojoksimovićevski izrazim, lane tela vretenog. Kako mi je spoljašnjost preotela svo prijatno iznenađenje sa lagera, ostalo je samo da zaključim da je, na unutrašnjem planu, on i u realnosti zabavni kvazi-filozof idealista jer svako, sa kim spomenete Pareta i Kejnza već u trećoj rečenici, ne može da bude ništa manje od toga. On je mene zamišljao kao krompir na dve čačkalice sa previše kose i jebemliga, iznenadilo ga je to što ja baš i jesam takva. Lepo sam vam rekla da sam se realno opisala, šta se sad tu koji moj bunite? Plaža na kojoj se smestio sa svojim prijateljima je bila, blago rečeno, u pizdi lepoj materini. Znate one filmove gde je glavni junak veren sa razmaženom bogatom naslednicom koja stalno nešto zanoveta a onda u kadar uleti neka siromašna opuštena devojka i svi krenu da navijaju da se on oženi sa njom? E pa ja sam, hodajući do te plaže, bila ta razmažena bogata naslednica, samo bez bogata i bez naslednica. Te “jaoj”, te “koliko još”, te sam se udarila, te sam skliznula, te sam proklinjala svaki kamen na koji sam stala, te “Rock daj mi ruku”, te “uf, crkla sam”, te “ja ne smem tamo!!”, te ovo te ono. Čudo da me nisu bacili negde uz put, nije da nisam zaslužila. Čim smo stigli u “logor” odmah smo zaseli na rundu priče o blogu i blogerima. Malo smo vas ogovarali, malo smo vas dizali u nebesa, malo smo kukali za Cookie, sve u cilju bacanja i jednog i drugog ne-“glogerskog” društva u tamnice dosade. Ja sam bezuspešno pokušavala da ga nasmejem svojim doskočicama ali mi nije išlo pa sam pribegla planu B – skidanju u kupaći. Jebem li ga, ni taj mi plan nije uspeo jer smo sedeli na nudističkoj plaži na kojoj su svi “golaći” imali šestostruko odvratnija tela od mene (dakle, stvarno odvratna) pa sam ja, u toj konstalaciji, delovala kao da sam upravo sišla sa naslovne stranice Sports Illustrated. Plan C nisam imala pa sam se bacila na jedenje i pijenje njihovih nutritivnih dvodnevnih zaliha što je izazvalo pravu malu paniku među Rockovim prijateljima. Kako su signali za uzbunu postali toliko očiti da bi ih i Stevie Wonder zamjetio, Rock nije imao gde no da me stidljivo priupita “Domaćice, oćeš malo da plivamo?”. Time je ubio 2 muve jednim potezom: em me je sklonio podalje od mesnog nareska koji samo što sam zapazila, em više nije morao da me gleda od vrata nadole. Malo smo plivali i zezali se da bi nakon 2 minuta 46 sekundi provedenih u moru Rock rekao “Čuj domaćice, sunce je sad u zenitu što znači da od sad nepobitno zalazi, možda bi bilo bolje da krenete pre nego što se za kojih pet-šest sati smrkne?”. Ko ne bi poslušao tog starog morskog vuka, čim smo se prosušili, sa brda se opet čulo “joj”, “koliko još?”, “dajte mi ruku!”, “uf, crkla sam” … I tako sam nepovratno izgubila barem jednog blog-obožavatelja. Na povratku do kola se nije desilo ama baš ništa zanimljivo osim što je Primož rekao da do njih možemo i nekim drugim putem što je rezultiralo time da smo šetali pet kilometara da bi se on potom četiri i po kilometara vraćao kako bi ih dovezao do mesta gde smo večerali i jeli sladoled. U apartman nismo pošteno ni ušli a za nama je već trčkao niko drugi do gospon M. Posle uobičajenog “gde ste bili-šta ste radili-sa kim ste se videli-šta ste jeli-jel ste piškili u more il ste išli u WC” seta pitanja, usledilo je i uobičajeno: “Djeco, idete li što u grad večeras ili …?” “Ma ne gospon M, već je ponoć, malo ćemo da sedimo u sobi pa ćemo na spavanje!” “Kaj, nećete van? Baš sam si mislio ..” “Ma ne gospon M, ostaćemo ovde, obećavamo da se nećemo drati, drugim rečima, bićemo tihi!” “Dobro dobro, ak vi tako kažete … nego, štel sam vam reć neš drugo. Pošto sutra idete, apartman morate napustiti najkasnije do 10” “Do 10? To je malo prerano zar ne? Uobičajeno je barem do 11” reče Primož, stari poznavalac apartmanskih prilika “Do 11? A ne. Ne. Pa tako vam je, uostalom, po zakonu” MZD se namrgodila “Po zakonu? Po kom zakonu?” “Pa po … Zakonu o privatnom smještaju!” “Čekajte, čekajte” insistirala je ona “vi meni želite reć da Hrvatska, kojoj inače nedostaju i mnogo važniji zakoni, ima Zakon o privatnom smještaju u kome eksplicitno piše da se sobe moraju napustiti do 10?!” “Da, da, ima taj zakon, da. U zakonu piše da se sobe moraju napustiti do 10 da bi se potom namjestile za nove goste koji dolaze u 12” *smeh* “Stvarno, to piše? Pa kako smo mi onda došli u 9 navečer a apartman nije bio ni S od spreman?” nastavlja MZD “Ah pa” nije se dao zbuniti “to su bili samo završni radovi” No dobro. Možete zaključiti da se nismo raspravljali zato što smo bili suviše lenji da izađemo u deset nego zato što nam je dosadilo da ono gospon M bude skraćenica za gospon Minhauzen. Ovaj stari je naprosto preterano seruckao a nama se poslednje veče jednostavno diglo da se malo zajebavamo na tu temu. U pola noći, Primož je morao da vozi inače-na-blogu-veoma-retko-spomenutog holanđanina#1 na autobus za Trst pa je ujutru bio sav pospan i skenjan. Ja sam ga nekoliko puta budila al se nije dao, ustao je tek kad sam mu rekla ono ultimativno “Ne bi ja ali znaš kakvi su hrvatski zakoni!” Izašli smo u 11 i normalno da nam apsolutno niko nije seruckao zbog toga. Štaviše, gazdarica je blejala po dvorištu i izgledalo je kako taj apartman neće biti počišćen još dugo, dugo .. Odlučili smo da dan provedemo u Malinskoj i tokom njega se, osim kupanja i sunčanja, nije desilo ništa interesantno sem rasprave na temu “Koja pesma od Roxette govori o oralnom seksu”. Ako vam se da, možete i vi da presudite da li se radi o pesmi: 1) Joyride 2) Sitting in my car 3) It must have been love Na povratku za Zagreb nam se takođe nije desilo ama baš ništa interesantno sem što smo pola sata igrali “Ko prvi vidi kola sa SCG tablicama” ali i ona jedna jedina kolca koja smo spazili nam nisu dugo potrajala jerbo im je već koji kilometarčić dalje pukla guma pa ostadosmo okruženi uobičajenim hrvatima, slovencima, mađarima … I tako smo kojih 2 sata kasnije stigli u Zagreb. A on? Zapadam u gadno iskušenje da počnem sa detaljnim opisivanjem svog odmora u Zagrebu ali KAMAN, nepuna 3 dana Krka sam opisivala kroz 4 posta, šta će tek biti sa pet dana Zagreba? Knjiga? Ne, ne brinite, kontrolisaću se. Pretpostavljam da vas najviše zanimaju blogeri koje sam upoznala pa ću manje više početi i završiti sa njima. Ima ih samo dvojica, dakle, još samo četiri – pet strana teksta i tu je kraj. Zajebavam se. A možda se i ne zajebavam. Hronološki ali ne i abecedno, prvo sam upoznala promatrača. Da se ne lažemo, on je jedan od onih ljudi kroz čija se pisanija osećaš kao da se poznajete već 100 godina. U realnosti se nije desilo ništa manje od toga - MZD, holanđanin#2, promatrač i ja smo se odlično zezali, prvo u Grapperii a onda u Melinu, i to bi mi veče sigurno ostalo u najdražem sećanju da sam samo bila u stanju da ga se posle toga setim :) Meni jednostavno prijaju optimistični, komunikativni i opušteni ljudi a promatrač je sve to pa na kvadrat. Šteta samo što ja nisam takva *uzdah*. Nekoliko večeri kasnije sam imala priliku da upoznam i promatračicu mu i – da razotkrijem – njih dvoje će za koju nedelju stajati na ludom kamenu! Da ne bude da sam ovo razotkrila samo trača & razonode radi, molim da ovom prilikom priložite koju kunu, lošu sliku, kič lampu, peglu ili toster kako bismo im to sve lepo i na vreme dostavili na dan venčanja. Kad smo već krenuli u razotkrivanja, promatračica je sve što i promatrač, samo na kvadrat. To je onaj tip ljudi sa kojima bi se jako, puno i mnogo družila da smo samo u istom gradu. Mada ne vidim zašto bi nas daljina u nečemu sprečila, anyway. Da prekinem ovu Odu radosti, reći ću vam par reči i o juropu. Prvo, kupusice, opraštam ti što nisi došla, druženje je druženje a partija je partija! Iako se jurop nigde nije opisao, u realnosti je bio skoro isti onakav kakvim sam ga zamišljala. Scary, isn’t it? Da se ne gubim sada u onim “on je osoba sa kojom vam nikada neće biti dosadno” opisima, pored njega sam se osećala kao da sam konačno dobila prijatelja sa faksa kojeg nikad nisam imala. Kao osobu koja sokove razlikuje samo po tome da li su gazirani ili ne, potpuno me je zabezeknula količina energije koju taj čovek može da utroši u nameri da u kafiću dobije taj, baš taj i samo taj tonik. Dodatno, brbljali smo bez prestanka: o politici, cenama, mestima za odmor, partijanje, pijenje vina i slušanje vojne muzike – ukratko? O svemu. Ako vam ikad zatreba nezaobilazno društvo za kafenisanje, jurop je taj. Nemojte samo da ga čačkate sa golim građevinskim radnicima u UK, inače … Da ne bude da sam propustila da spomenem, tokom boravka u Zagrebu sam upoznala i neke druge drage mi čitaoce ali nisam sigurna da bi im ovakva vrsta publiciteta prijala pa ih ovom prilikom samo toplo pozdravljam. Kako na temu Krka, Zagreba, blogera, toga zašto su mi oni super a ja njima dosadna i obična nemam više šta da dodam, ovim tekstom bi ujedno stavila tačku na opise mojih hrvatskih avantura. Sledeći put se javljam sa nekom novom temom koja neće imati ama baš nikakve veze sa putovanjima i mojim ličnim doživljajima istih. Kraljevčani, čujem li ja to uzdah olakšanja ili ...? |
Hunting high and low
- 22:09 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (29) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Za one koji su se tek sad uključili ovo je treći deo. Prvi je ovde, dok je drugi onde. Dok se gospon M na putu do auta teturao uz stepenice, osetila sam potrebu da mu nadenem par epiteta za pamćenje. Imala sam nameru da svoju sposobnost deskripcije podelim sa MZD i holanđaninom #2 ali avaj – dok sam preturala prve misli preko jezika njih dvoje su jezike već upotrebljavali u druge svrhe. Drugim rečima – ljubili su se. Kad pre, pitaćete se a pitala sam se i ja. Mislila sam da će im do tog stadijuma trebati još barem par rakija ali su mi oni dokazali da se ovakve stvari mogu desiti i bez preterane alkoholne intervencije čime su celi moj let's-kiss policy stavili pod fundamentalnu reviziju. U svakom slučaju, situacija nije obećavala: njihov novootkriveni DNK odnos je značio samo da se naša knjiga svela na dva slova i da je jedno od ta dva slova malo nakrivo. Ma šta nakrivo, eno, već se srušilo tamo negde ispred muškog toaleta. Inače, kada se napije, Primož ima jedan uobičajeni refleks a to je da mu se peva i da tokom pevanja najbolje voli da me grabi za vrat, pozivajući me da mu se pridružim. On naravno peva glasno i bez trunčice sluha čime bih dodatno naglasila ono «glasno». Ako želite da znate koja je pesma ovoga puta bila žrtva njegove(a)muzikalne kasapnice, pročitajte naslov i plačite. Sto mu vikinških gromova, i ja kažem. Digresija: za tu pesmu je inače vezana jedna posebna priča. Tokom našeg prošlogodišnjeg boravka u Malmeu, Primož i ja smo se onako malo napili. I onda smo počeli da pevamo. I onda smo shvatili da oboje volimo tu pesmu. I da ja znam da je pevam, sa sluhom - skoro pa i bolje od onog iz A-HA. I onda smo hteli još alkohola ali njega nije bilo. Digresija na digresiju: pošto je bio praznik, državne prodavnice alkohola u Švedskoj nisu radile pa smo po isti morali u Kopenhagen. Kraj digresije na digresiju. Kad smo shvatili da su flaše prazne a srca još uvek puna, sjurili smo se na recepciju. Molili smo recepcionere švedskog podrijetla da nam daju da pijemo. Ja sam im čak i otpevala jednu pesmu od ABBA-e ali se nisu dali. Rekli su – ne može. Sutra smo se na to požalili dnevnom recepcioneru, inače iz Bosne. Njegov odgovor na to je glasio «Jebemliga, sad znate zašto mi ne daju da radim noćnu». Teška nepravda. Taj momenat i dan danas teško prevazilazimo iako on nema neke preterane veze sa gorenapomenutom pesmom, sem što je od nje sve počelo (i na njoj se manje-više i završilo). I dok su drugo dvoje odlazili u osamu, ja sam malčice proklinjala sudbinu što je briga o pijanom slovencu marke «Primož» pala isključivo na moja poprilično velika ali ipak nejaka pleća. Inače mislim da se o odraslim osobama ne treba brinuti ali kada ste trezni, neko do koga vam je stalo je pored vas i jako je pijan a vi ste žensko, neminovno vas pogodi onaj nikad-pronađeni majčinski instinkt koji se ogleda u mešavini brige i lagane živčanosti naspram objekta vaše brige. Naravno da sam sebi obećala da me ovoga puta njegova pre-komunikativna pijanost neće iznervirati i da ću biti maksimalno tolerantna sve dok nam «prolaz» u naš de luxe apartman ne bude ponovo prohodan. Lepo su to naši u vihoru-strasti-izgubljeni golupčići osmislili, a realizacija? Pa recimo da u obzir nisu uzeli činjenicu da će se kafić u kojem su nas ostavili ubrzo zatvoriti. I da ćemo i Primož i ja ostati bez ikakvog alkohola. I da će se Primož i dalje drati kao sotona. I da ću ja sad actually morati da osmislim šta ćemo raditi narednih sad-dva (tri? O ne.) Dok sam ja smišljala šta bismo mogli da radimo (Da ga udavim? Da se udavim? Da na prepunom trgu viknem da sam iz Srbije pa da se potom zabavimo bežanjem od razularenih kroato-tinejdžera?) Primožu je na pamet palo sledeće: Haj'mo do mojih kola da malo pijuckamo votku iz gepeka i slušamo 80s mjuzu, a, šta kažeš? To je bila prva smislena stvar koju je rekao za tih par sati. Sada ćete vi reći da smo o istom trošku mogli da se prijavimo i u dom za stare i nemoćne ali verujte da je u tom trenutku to bila najpametnija moguća ideja. Ostalo je još samo da do kola stignemo. A kola su bila ispred naše kuće. A kuća je u centru periferije Krka. A ja ne znam put. A Primož kao zna. A on je pijan. I ima sjeban osećaj za orijentaciju. Jako. Nismo hodali ni 2 minuta pre nego što je prvi put stao. «Domaćice, vidiš ovaj beli olenander?» «Errrm da?» «E vidiš ... tu ti je beli oleander ... a tamo je roze oleander. Kako su samo lepi. Jel razumeš sad to?» «Šta?» «Pa njih ... kao koncept. Beli oleander, roze oleander, jedno pored drugog. Kao ti i ja.» «Ti, domaćica iz pakla iz Beograda i ja ... Primož iz Slovenije ... beli oleander i roze oleander. Jedno pored drugog. « O ne, pomislih, ovo će biti gore od onog «Ko je ukrao sve zvezde i stavio ih u tvoje oči» «I sad, kada bi nas ovde videla moja baka koja živi u jednom selu u Alpima ...» U tom trenutku sam primetila da nam se približava grupa od oko 12 veoma pijanih klinaca od kojih barem jedan nosi majicu u stilu «Hvala ti Bože što sam Hrvat» «Moja baka» nastavio je Primož prilično glasno «Ona bi isto videla da je to što si ti iz Beograda i što sam ja iz Slovenije, nešto krajnje konceptualno. Kao ovaj oleander. Jedan je beo, jedan roze. Kao Srbija i Slovenija. Ti i ja. Ti iz Beograda ... « «... e Primož sori ali preterano kenjuckaš. A nama se približavaju ovi klinci. A meni se sad kao stvarno ide. « «Ma šta klinci? Oni ionako ne shvataju te koncepte. Oni ni ne znaju gde je Beograd ... oni nemaju pojma da je Beograd baš cool. Ono Srbija je cool. Ono ... » «Jaoj Primož daj sad stvarno idemo.» Taman kada su klinci bili kojih desetak koraka od nas, povukla sam ga za ruku i nastavili smo dalje. «Primož, imaš li ti ikakvog pojma gde mi idemo?» upitala sam nakon kojih 10ak minuta hodanja. «Da, da ... tu sa leve strane treba negde da budu stepenice. Onda levo pa levo pa pravo pa onda desno pa desno. Nego, hajde da pevamo nešto.» I ja sam, u skladu sa obećanjem prethodno datim prvenstveno sebi, počela da pevam. Prvo, zato što mi je bolje da slušam sebe nego njega. Drugo zato što je i njemu bolje da sluša mene nego sebe. Uostalom, dok me sluša ima tendenciju da se manje dernja i sveukupno je manje ekscesan nego inače. Pevali smo sve – od A-HA do Human League. Sve čega smo se setili a da je iz 80tih i da je malo trashy. A toga je u 80im bilo, samo mi nismo znali reči. Dvadesetak minuta kasnije sam stala na kraju nekog puta i rekla «Primož ja se ne sećam da smo u dolasku ovim putem ovoliko išli. Znaš gde treba da skrenemo?» «Pa ja sam pre jedno desetak minuta primetio da smo možda promašili ali nisam hteo da te prekidam dok pevaš» «!%#&&/#%»#$%&$ i gde sad?» «Pa ajmo gore ... mislim, ništa nas ne košta, vratićemo se od tamo na pravi put» Gore smo se popeli preko nekih ograda i kućnih dvorišta. Krenuli smo nazad. Primož je ponovo počeo da se dernja pa je morala da nastupi volume control akcija. Pridružila sam mu se. Hodali smo tako jedno 15ak minuta uzbrdo-nizbrdo-levo-desno ali od našeg puta ni traga. Dok sam pokušavala da zaboravim koliko mi je hladno i da se skoncentrišem na nalaženje pravog puta, Primož se koncentrisao na pevanje reči koje Kaja Goo Goo nikad nisu spravili uz muziku koju su Kaja Goo Goo definitivno spravili. «Primož» prekinula sam ga «da li se sećaš ove ulice? Možda da skrenemo u nju?» «Ne sećam je se ali daj da skrenemo u nju, čisto da vidimo kakve su kuće i tako-to, znaš ono, zezanje» Dvadesetak minuta kasnije smo upali u mrkli mrak. «Primož, sad stvarno, imaš li ti pojma gde idemo?» «Ma da, da, tu sad pređemo mostić i ono, kod kuće smo» «Ali ovde nema nikakvog mostića. Nema ni kuća. Nema ni uličnog svetla.» «A? Pa onda sam se verovatno zajebao.» Nadalje su naše besciljno hodanje prekidale samo njegove stanke za-prisetit-se-koju-bismo-pesmu-mogli-da-pevamo-sledeće. Ja sam morala da pribegavam i ucenama u stilu «Pevaću ti ceo best of WHAM! samo se seti gde treba da idemo, plizplizpliz!» «Što, jel ti hladno? Pa ugrejat' će te ona flaša votke u mom gepeku» «Pa da, ali mi prvo treba da stignemo do tvog gepeka a čini mi se da se to neće baš dogoditi tako skoro» «Ma hoće, hoće, taman da ovi naši malo završe ono svoje hopa cupa aa? Al sam smislio!» «Ma odličan si .. (para iz ušiju) ... nego, čekaj tu da odem da proverim da li kroz ovu ulicu možemo da prođemo bez preskakanja ograda i terasa» Nisam prošla ni polovinu ulice kada se iz pravca Primoža čulo neko arlaukanje na slovenačkom. Dotrčala sam i imam šta da vidim: Primož se dere na auto. Da, na auto. Ne na auto u pokretu, ne na vozača, nego na parkiran auto. Čuju se reči kao što su «nešto nešto jebem ti nešto», «nešto nešto pička na nosu nešto» i «nešto nešto kurac nešto nešto». Primož stoji ispred jednog auta ljubljanske registracije i dva auta mariborske, svi su parkirani ispred jedne kuće. «Primož, šta ti je?!» «Ma u PIČKU LEPU MATERINU gledaj ovu sramotu, ovaj iz Ljubljane došao ovim kurčićem od kola a ovi iz Maribora, seljačine odvratne joooj utamanio bi ih sve na mestu, oni su došli ovim dobrim kolima, pizda li im materina seljačka mariborska, mamicu da im njihovu jebem» Joj, nit manje zemlje nit više antagonizama. «I čekaj, tvoj je problem sad što je ovaj iz Ljubljane došao lošijim kolima nego ovi iz Maribora?» «Ma jebem li ga, em došao lošijim kolima em sa njima spava u istoj kući, ne znaš šta je gore» «A šta tebe boli dupe, mislim, ti nisi ni iz Ljubljane ni iz Maribora?» «Ma ne znam ni sam šta me boli dupe, ovi iz Maribora su ti takve jedne seljačine, joj, kad vidim ovakvu sliku da nisam tako ateističan, sad bi se krstio!» «Jebote čoveče, koje ti probleme u životu imaš, stvarno. Ajmo sad dalje, pevaću ti nešto, samo se makni da neko ne izađe da nas ne ubije bejzbol palicom or something» Jedva sam ga pokrenula. Pola sata kasnije: «Primož, zar nismo već prošli ovaj restoran pre deset minuta?» 10 minuta i 5000 koraka kasnije «Da, definitivno smo bili kod ovog restorana malopre, ajmo sad u nekom drugom pravcu.» Hodajući tako jednom od mnogobrojnih pogrešnih ulica, susreli smo 3 mladića sa gitarom. Ja sam mislila da ćemo ih samo proći ali avaj. Primož, lupkajući jednog za rame «Eeeeheheheeeej prijatelji, gde ste krenuli?». Njih trojica ga okružuju. O-O, ovo ne smrdi na dobro. Ulećem i ja, da ne napravi neko sranje. On se i dalje dernja. «Gde ste krenuli A PRIJATELJI?! A???» «No kroejšijan. Ingliš pliz» «Aaaaa engleski pričate!! Pitam, gde-ste-krenuli-sa-tom-gitarom?!» «Beach – hotel Dražica, you know?» «Yes, yes I know. But do you know? Do you reaaaalllyy know? HA?» (ja ulećem) «Have a nice time boys!» (vučem Primoža koji ovog jednog i dalje lupka po ramenu) «Ajmo Primož sad lepo kući. Sorry boys, he's a bit drunk» «Ok, ok» Raspuštaju obruč napravljen oko Primoža. Ja ga malo psujem iako znam da je to uzalud – on u tom stanju više ne uviđa da se njegova komunikativnost može pobrkati sa agresivnošću. Neverovatno. Samo što smo utekli češko-slovačkim-smth-smth tinejdžerima, u pozadini ponovo čujem one klince sa početka priče. Umorna i pomalo nervozna jer –totalno- nemam pojma gde smo, počinjem da hodam malo brže i totalno pizduckam na Primoža. On se šetka i pevucka kao da sutra ne postoji i uopšteno nije uznemiren zbog činjenice da smo celo ostrvo propešačili jedno 20ak puta i da još uvek nismo ni blizu kući. «Čuj Primož. Cenim to što ti je sa mnom zabavno ali sam se ja sad smrzla i piški mi se i stvarno bih kući» «Ma vodim te ja kući nego, šta misliš, da li su oni naši završili ono njihovo hopa cupa a?» «Vala, iskreno, sad me baš briga za to. Imali su vremena da se obrnu jedno 10 puta ja hoću samo da pišam i da legnem» «A nećeš sa mnom da sediš u kolima?» «Pa dobro, dovedi me do kuće i možda hoću» «A hoćemo li da pijemo?» «Verovatno, meni sad stvarno treba piće.» «Znači, nećeš samo da pišaš i da legneš nego ćemo i malo da se zezamo između?» «Zezaćemo se, ajd samo da stignemo do kuće» Za nepoverovati, kojih 20ak minuta kasnije smo stvarno bili kući. Ne pitajte kako, ne pitajte zašto, snašli smo se. Na satu je bilo 5:07 što znači da smo hodali više od 2,5 sata. Primož se odmah bacio na cirkanje a ja sam malo blejala, čekajući da golupčići finally shvate da smo tu pa da izvršim invaziju na zajedničku nam sobu. Nakon što smo pijuckali-pijuckali i nakašljavali se-nakašljavali konačno su shvatili pa smo ušli. Ja sam se odmah strovalila na krevet i natakla svoj mp3 na uši misleći da će golupčići da nastave. Primož je i dalje pijuckao i smejao se sam sa sobom (ili sam sebi, svejedno). U nekon trenutku je uleteo u sobu i pitao me «Ej, šta to slušaš?» «Ma ništa, neku mjuzu. Oš ti malo?» «DA!!!» reče on i spremno se baci na moj krevet. Rekoh, krevet? Mislila sam na sunđer. Lepo sam vam rekla da apartman nije prvobitno dizajniran za petoro! Vrteli smo tako pesmu po pesmu i pevušili. Bilo je tu i komičnih trenutaka. Recimo, tražeći pesmu često bi naleteo na pesmu koju smo tek čuli. Potom bi uzviknuo «Jeeebote, al je ovo dobra pesma!» «Pa da, sad smo je čuli» «Stvarno? Ne sećam se» Ili slušamo pesmu i on uzvikuje «Domaćice, slušaj sad ovaj deo ... totalno je savršen a plus je i na francuskom» «Pa ono, cela pesma je na francuskom.» «Stvarno? Nisam provalio.» Šaleći se tako, kako to samo umeju mladi, došli smo i do THE pesme. Njegove pesme. Naglo se ućutao i počeo tiho da pevuši. Konačno se smirio pa sam i ja sklopila oči. Odjednom sam osetila neku ruku na stomaku. «Primož JEBOTE šta to radiš» odskočila sam «Koji ti je kurac?» «Šta ... šta radim?» zbunio se «... a, misliš ovo, sa rukom? Hahaha, ma ne brini čoveče, nije to namenjeno tebi ... mislim, ti si mi kao neki model a fantaziram o nekom drugom.» Hmmm. To nije bilo taktično. «Hahaha, šta, demonstriraš na meni a misliš na nekog drugog? Hohoho ... ajd sad idi.» «Pa jel mogu barem da čujem pesmu do kraja?» «Dobro, ajd.» «A jel mogu da ti stavim ruku na stomak?» «Ne.» «A da te zagrlim?» «Ne!» «A da ti pipkam vrat?» «NE!!!» «A što? Jel to zbog domaćina? Mislim ako je zbog domaćina, sad ću mu poslati SMS da ga pitam ...» Zamišljam šta bi moj dečko mislio da u 6 ujutru dobije SMS u kojem ga Primož pita da li sme da me pipka jer kroz to fantazira o nekom drugom. «Abso-fuckin-lutely NOT. Primož, ti si pijan a meni se spava. Ajd napolje» «Ok, Ok idem. Nego ... nećeš valjda da se posle oko ovog sprdaš sa mnom na onom tvom GLOGU?» «Hahahaha, neću, ali samo idi.» «Ok, ajd laka ti noć» Dok je zatvarao vrata, videla sam da je MZD zbunjeno podigla glavu i pogledala me sa upitnim izrazom lica. Znam da je gorela od želje da me odvuče negde i sazna koji mu je kurac bio. Ko zna šta je mislila, imajući u vidu da je od svega mogla da vidi samo naša stopala i čuje glasove. «Objasniću joj sutra» pomislila sam «sada stvarno moram da ... zzzzZZZZzzzzz» To be continued. |
Pozovi M radi ubistva
- 22:51 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (30) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Podrazumeva se da čitanju ovog teksta treba da prethodi čitanje onog teksta, uglavnom zbog toka priče ali i zbog bespotrebnog titranja mom kvazi-stvaralačkom egu, zašto da ne. Grad Krk ne obiluje nekim bogznakakvim plažama ali smo za noćno kupanje našli jednu, prste da poližeš. Slovenac je za tu priliku u gepeku svog auta spravio litar bacardi-cole, tek da se nađe. Malo smo pijuckali, malo smo se više kupali a onda smo osetili glad (tačnije: ja sam osetila glad) pa smo onako mokri i raščupani krenuli ka obližnjem restoranu. Dogovor je bio da slovenac i jedan od holanđana odnesu peškire i mokre kostime kući a da nas troje (MZD, drugi holanđanin i ja) uđemo u restoran, naručimo klopu i sačekamo da nam se dvojac bez kormilara naknadno pridruži. Da vam dam jedan blaži uvid u slovenački smisao za orijentaciju prenosim događaje od narednih sat i po: 30 minuta ... klopa je već stigla, od njih dvojice ni traga. 40 minuta ... Slovenac šalje SMS «Gde ste?» 50 minuta ... nakon što smo mu objasnili da smo u onom restoranu na koji smo u procesu rastajanja maltene pokazali prstom, stiže novi SMS: «Ne mogu da ga nađem» 60 minuta ... Dajemo ime restorana i detaljni opis puta do istog (Znaš gde smo se rastali? E pa pet metara dalje tim putem, ime restorana je zapisano ogromnim neonskim slovima) 70 minuta ... Slovenac odgovara: «Ne znam, ne mogu da nađem taj restoran, čekam vas u tom-i-tom kafiću» 90 minuta ... restoran se zatvara i mi laganica krećemo u kafić u kojem nas on čeka. Kafić je (nepotrebno napomenuti) udaljen kojih 20ak koraka od mesta koje on «nikako nije uspeo da vidi». Ulazimo u kafić i imamo šta da vidimo. Veliki sto a za njim sede: 1. Duh holanđanina #1 jer je on već otišao na spavanje 2. gospon M koji, očiju polusklopljenih od alkohola, hrabro pijucka 'ladno pivce 3. Slovenac koji NEVEROVATNO pijan, pijucka nešto što liči na rakiju a nije voda Znam da ćete mi sad reći «Pa jebote Slovenci ... oni se napiju od mehurića u kiseloj vodi» ali ne. Ovaj Slovenac, kojeg ćemo zbog procesa personalizacije od sad zvati recimo Primož, nije od te fele. Domaćica je posvedočila mnogim hotelskosobnim žurkama u kojima je Primož cugao finskim stilom i ostajao na nogama do ranih jutarnjih sati. Potom bi se u kasnim jutarnjim satima domaćici malčice pentrao na živčane stanice svojim konferencijskim pametovanjima no i to mu je u procesu sukcesije nekako oprošteno. U svakom slučaju, Primož je jedan od onih koji mogu da popiju i kojima treba dosta da se ne napiju. A ja ga u svih ovih 7 godina koliko se poznajemo nikada nisam videla ovoliko pijanog a videla sam ga svakakvog, da se zna. Štagod da mu je uradio, gospon M-u je za rukom pošlo ono što generacijama pre njega nije. Primoža je obeznanio do one mere u kojoj sam mu ja postala «najbolja prijateljica» i najbolje i najzgodnije stvorenje na svetu an general. Nakon što smo i mi sebi upriličili nekoliko čaša zavodljivih alkoholnih stimulansa, počela je i konverzacija. Primož, zapletenim jezikom «Gospon' M, da ja vas upoznam ... ovo je moja prijateljica, Domaćica iz Pakla iz Beograda» Domaćica:  Gospon M, hladno: «Znam, video sam joj putovnicu» Primož: «Ona je moja naaajjjbolja prijateljica iz Beograda!!» Domaćica: «A šta bi sa onom drugom na-mom-blogu-poznatijom-kao-druga-žena-i-po?» Primož: «Aaaaaa!!! E, ona mi je stvarno najbolja! Gospon M, ovo mi je druga najbolja prijateljica iz Beograda!! Divna jedna osoba, vidite samo kako je slatka!!» Gospon M, i dalje hladno: «Da, onšonte. Nego, oš' ti još šta pit'?» Primož: «Može još jedna rakija. Vala, dobra je.» Gospon M: «Ja ću jedan bitter lemon. Moram da popijem jedan, vozim, a policajci su ovde strogi» Jebote, dajte meni taj bitter lemon koji me nakon litra rakije čini treznom. Ako će ga to sa 3 promila vratiti na 0.0 onda, stvarno. Primož «Nego, gospon M, vidim ja da vama baš nije drago što je ona iz Beograda. Ali mi, znate, među nama ovde, ne pravimo takve razlike. Eto, ja sam Slovenac, MZD je iz Zagreba a Domaćica je iz Beograda, mi se svi družimo i tako ... znate, kao u vreme Tita!!» Gospon M, malo iznervirano «E djeco, nemojte mi sad govorit' o njemu!» A ja baš mislila da mu prezentujem onaj govor što sam spremala jedno tri dana. Primož: «Tito je men' bog. Ja sam rođen 1975. i meni je Tito bio sve. Ono, sve.» Gospon M: «Rekoh da neću pričat' o Titu!» Primož: «Ali što? Tito je bio baš ono, zakon. Mislim kad je umro bio sam baš ono, tužan» :molim se: I know I was never really religious but please, Superman, if you're out there, save me! Gospon M: «Čuj Primož, ja živim u Francuskoj, tamo je demokratija» Wow. Wow. «Ne želim slušat' o Titu. Demokratija znači da ne moraš slušat' ono što ti se ne sluša» Eto, konačno i meni neko da definiše tu demokratiju. «Mislim, ti pričaj ako ti se da. Ali ja neću slušat'. Neću. Eto, neću.» «Uostalom, moram sad ić'. Sutra moram rano ustat' neš pojest' a ja pre toga moram pribavit' malo vina i rakije» Za uz cornfleks, pretpostavljam. «Umoran sam više i od tog alkohola. Ovdje vam se stalno neš pije» Stvarno? Po vama nikad ne bismo pretpostavili. «Ja inače ne pijem. Samo možda jednu čašicu, uz ručak.» A-ha. «Prije nego što odem, moram vas na neš upozoriti. Ako ćete pjevat' i drat' se, ostanite na plaži. Nemojte u kući. Ne zbog mene je meni ne smeta, nego ... susjedi su nešto ljubomorni pa jedva čekaju da kod nas neko napravi neka sranja da zovu policiju. Stvarno, nije zbog mene. Nego zbog njih. Nemojte se drat'. Drugim riječima, bud'te tihi» Da, shvatili smo. I bez previše sinonima. «Jesmo li se razumjeli? Samo tiho i ne previše glasno! Ajd djeco, ljep provod vam želim! Kad ustajete ujutru? Jel se vidimo?» Aaargh. Ne? «Doći ću ja do vas onda. Lijepo spavajte. Au revoir!» I tako je gospon M završio veče, a mi? Nama je ono očito tek počelo. Sada grickate nokte pitajući se šta se sve desilo jel'? Strpite se, napisaću za koji dan. Konačno sam i ja naučila da ne treba sve trpati u jedan post. Ili me pak samo mrzi da pišem? Biće da je to. U svakom slučaju, stay tuned. Ko zna, možda nam se u daljem toku priče nešto i desi. |
Gde piše da ja uvek moram da budem dobro raspoložena? Nigde.
- 18:23 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (35) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Ali to na svu sreću nije tema ovog posta. Odlučila sam da vam napišem par reči o mom ovogodišnjem boravku u Hrvatskoj. Kako sam u Lijepoj Vašoj ove godine boravila samo jednom, pretpostavićete da se radi o onom boravku od pre par nedelja koji sam već nebrojeno puno puta spominjala u svim onim učestalim postovima iz meseca jula (oliti srpnja). Prvo, da budem iskrena, nisam ni sama baš svesna toga kako sam se obrela u glavnom gradu susedne zemlje, 393 kilometara udaljenom od Beograda a da nije Budimpešta. Nakon par SMSova na temu «Ajd' dođi u Zagreb» i «Ajd', dolazim» ja sam se već ugodno klackala u autobusu razmišljajući o svim mestima koje ponovo želim da posetim i svim ljudima koje bi trebala da vidim (ili još bolje, upoznam). Da preskočim sad detaljne opise toga kako je moj kofer mogao da završi u Umagu jer sam, usled prevelikog uzbuđenja što vidim stare prijatelje, potpuno zaboravila da ga izvadim iz autobusa i toga koliko neverovatno mnogo reči mogu da proizvedem između dva zalogaja fantastičnog crnog rižota, već je tada bilo izvesno da ćemo narednog dana na Krk pa smo veče u Zagrebu ugodno potrošili na oblokavanje, izgovaranje pijanih tajni te lomljenje čaša (ja), prosipanje keksa marke Filbi po podu (ja) i trešenje nesretnog tepiha preko terase u 4 ujutru (moja zagrebačka domaćica – u daljem tekstu, MZD). Na more smo trebali da idemo prvenstveno sa prijateljem iz Slovenije komada jedan i prijateljem iz Holandije (takođe komada jedan) ali smo u međuvremenu saznali da nam se na ovom putešestviju mogućno pridružuju još dva holanđanina koji u Zagreb pristižu negde u naredna 24 sata i čije pristizanje na Krk treba da izorganizujemo. Organizacija? Reč, naslućujem, ne postoji u holandskom jeziku. Makoliko se trudili, do poslednjeg trenutka nismo mogli da utvrdimo kada i u kom broju stižu u Zagreb. Te neki bi došli u Zagreb, neki bi u Rijeku, neki bi u Split a neki na US Virgin Islands, te ne znaju kad bi došli, te ne znaju ko sve dolazi te ovo, te ono, kada smo ih na kraju primorali da se izjasne dobili smo SMS sledeće sadržine «I am in Zagreb at about 2:30 pm and then both of us will go with you to Krk». Odgovorili su nam u pizdine pizde pizdu ali smo ih u 2:30 ipak sačekali i da, na kraju ih je, namesto prvobitne trojice, došlo samo dvojica . Dogovor je bio da se sa Slovencem nađemo u Delnicama pa da nas on odande preveze na krajnje odredište. Na naše planove vozač autobusa je odgovorio «Pa gdje ste našli Delnice, majku mu?». Pa ono ... na mapi Hrvatske? U svakom slučaju, Delnice su se pokazale kao pravi ugođaj. Kada smo u lokalnom restoranu postavili pitanje «Prodajete li sendviče?» odgovor je bio «Ma, naravno. Samo vi odite prekoputa da kupite kruha jer je nama ponestalo, donesite to ovdje i odmah ćemo vam napraviti par!» Sjajno! Nakon par sati jurcanja Slovenca po bespućima Hrvatske, BiH i Crne Gore, konačno smo se svi popakovali u auto i krenuli put Krka. Šta da vam kažem, ovaj vam je autoput sjajan, i pored svih kašnjenja smo uspeli da stignemo par minuta pre nego što Turistička organizacija Krka zatvori svoje kancelarije. Drugim rečima, imali smo gde da spavamo. A to gde smo spavali je već druga priča. Ne znam kako mi uspe da u privatnom smeštaju uvek naletim na neki slučaj. Moji prijatelji se sa mora uvek vrate sa pričama kako su imali sjajne gazde, super smeštaj, pogled na more (...) ali ne i ja. Doduše, ne mogu reći da baš nikada nisam uspela da naletim na nekog normalnog jer jesam, ipak, prevagu odnose oni o kojima bih mogla da napišem jedno 30ak postova. Prvo sam mislila da je to samo tipično crnogorski problem zbog kojeg u Crnoj Gori nisam letovala još od davne 1996. ali ne – problem postoji i u Hrvatskoj. Doduše, oni u Crnoj Gori su mi samo išli na živce dok su ovi u Hrvatskoj barem bili pomalo zabavni - ovaj poslednji pogotovo. Zato ću njemu posvetiti posebnu pažnju. Upoznajte gospon M. – le gastajbateur originelle de Paris. Na njega smo naleteli već u Turističkoj organizaciji. Naravno, odmah je uzviknuo da on ima «savršen apartman za petoro» i to «u samom centru Krka». Ovo «sam centar Krka» čitajte kao «sam centar periferije Krka» a «savršen apartman za petoro» čitajte kao «savršen apartman za troje u koji, protivno svim zakonima fizike ali ipak, uvek može da stane petoro». Da smo ostajali više dana možda bismo se i zahvalili na gostoprimstvu i nastavili da tražimo dalje ali ovako, u varijanti «3 dana i boli me kurac za spavanje» bilo nam je sasvim svejedno. Dok je naš apartman bio u pripremi (note: bilo je oko 9 naveče, a shvatićete zašto to napominjem negde u daljem toku priče) moinseur M. je već doneo rakiju, vince, mineralnu i sve ostale gedžete neophodne za (njegovu?) dobru zabavu. MZD je imala tu dužnost da predstavi ko smo, odakle smo i ko je sa kim u vezi, ali i pre nego što je stigla do toga da sam ja vlasnica državljanstva te susedne, prijateljske ali i pomalo neprijateljske države on je već uzvikivao da smo svi braća (a propos Slovenca) te da su dvojica holandeza «njihovi» a nas troje smo «naši». Nepotrebno je napominjati da su se ta stanovišta malčice izmenila kada sam ja zamahala svojim pasošem boje neba u noći punog meseca no o tom potom. Da se mi vratimo na njegov život. O kojem nema šta puno da se kaže jer ga sat, od sat i po koliko je mleo, uopšte nisam slušala. Dakle, čovek je nasipao i nasipao rakije i mleo i mleo. Imala sam utisak kao da su odvezali usta nakon 60ak godina života u ćutnji. Pošto je on, kao i svaki pravi domaćin, želeo da svi budemo upućeni u njegov život i priključenija, monolog se nije odvijao na hrvatskom nego na francuskom. Onom gastarbajterskom francuskom. Onom francuskom koji samo kompletno jezički izazvani ne mogu da razumeju. Žabit a Pariz pur karant an. Mon fij e a Pariz, 200 metre de Pariz. Mon fis e a Ženeve. Madam e an aršitekt. Že svis an (u građevinarstvu radim, jelte) inžener sivil. Šak ane, žabit a Franse pur 6 mes e 1 žur e a Kroaci pur 5 mes e 30 žur. Purkua? Parsk žave la nasionalite franceze e la nasionalite de Kroacia ... (ovde ponestaje sposobnosti za objasnit' situaciju na francuskom) ... Francuski zakoni zahtjevaju da tamo provedem barem jedan dan više no u Hrvatskoj jer inače gubim državljanstvo, kompron? ... a znate kako je, ako bi napravio neko sranje u Hrvatskoj, Hrvati bi me tretirali kao Hrvata ali bi mogao da se obratim Veleposlanstvu Francuske za pomoć ... blablablablablabla. Ne slušam, ne slušam ne slušam. Nakon što smo po milioniti put objasnili da možemo sami i da sada, kada je soba spremna (bila, već jedno sat vremena) želimo samo da se presvučemo i da odemo na noćno kupanje on je poskočio i uzviknuo: «Želite na kupanje?! Pa nema problema, ja ću vas svugdje odvjest'!! Prvo idemo na plažu pa ću vam onda pokazat' gdje možete izać' ovak navečer ...» «Ma ne, ne, gospon M. možemo mi i sami ... » « ... Ma nije to meni nikakav problem, samo me sačekajte jedno petnaest minuta pa ću vam sve pokazati» «Ma ne, ne ...» «Ma djeco, nije to meni nikakav problem, dolazim za 15 minuta, bud'te tu!» Nepotrebno napomenuti da smo u tih 15 minuta pobegli glavom bez obzira. I sad, mislili ste da je to kraj M. za to veče? Jok. Ali bi nastavak priče zahtevao da zađem i u temu pijanog Slovenca a to može da potraje zato rađe kratim ovde pa nastavljam drugi put. Drugim rečima, avgust će biti mnogo plodotvorniji po pitanju postova. Biće ih sigurno barem četiri, ako ne i pet. Malo li je na ovu skupoću? |