Ali to na svu sreću nije tema ovog posta. Odlučila sam da vam napišem par reči o mom ovogodišnjem boravku u Hrvatskoj. Kako sam u Lijepoj Vašoj ove godine boravila samo jednom, pretpostavićete da se radi o onom boravku od pre par nedelja koji sam već nebrojeno puno puta spominjala u svim onim učestalim postovima iz meseca jula (oliti srpnja).
Prvo, da budem iskrena, nisam ni sama baš svesna toga kako sam se obrela u glavnom gradu susedne zemlje, 393 kilometara udaljenom od Beograda a da nije Budimpešta. Nakon par SMSova na temu «Ajd' dođi u Zagreb» i «Ajd', dolazim» ja sam se već ugodno klackala u autobusu razmišljajući o svim mestima koje ponovo želim da posetim i svim ljudima koje bi trebala da vidim (ili još bolje, upoznam). Da preskočim sad detaljne opise toga kako je moj kofer mogao da završi u Umagu jer sam, usled prevelikog uzbuđenja što vidim stare prijatelje, potpuno zaboravila da ga izvadim iz autobusa i toga koliko neverovatno mnogo reči mogu da proizvedem između dva zalogaja fantastičnog crnog rižota, već je tada bilo izvesno da ćemo narednog dana na Krk pa smo veče u Zagrebu ugodno potrošili na oblokavanje, izgovaranje pijanih tajni te lomljenje čaša (ja), prosipanje keksa marke Filbi po podu (ja) i trešenje nesretnog tepiha preko terase u 4 ujutru (moja zagrebačka domaćica – u daljem tekstu, MZD).
Na more smo trebali da idemo prvenstveno sa prijateljem iz Slovenije komada jedan i prijateljem iz Holandije (takođe komada jedan) ali smo u međuvremenu saznali da nam se na ovom putešestviju mogućno pridružuju još dva holanđanina koji u Zagreb pristižu negde u naredna 24 sata i čije pristizanje na Krk treba da izorganizujemo.
Organizacija? Reč, naslućujem, ne postoji u holandskom jeziku. Makoliko se trudili, do poslednjeg trenutka nismo mogli da utvrdimo kada i u kom broju stižu u Zagreb. Te neki bi došli u Zagreb, neki bi u Rijeku, neki bi u Split a neki na US Virgin Islands, te ne znaju kad bi došli, te ne znaju ko sve dolazi te ovo, te ono, kada smo ih na kraju primorali da se izjasne dobili smo SMS sledeće sadržine «I am in Zagreb at about 2:30 pm and then both of us will go with you to Krk». Odgovorili su nam u pizdine pizde pizdu ali smo ih u 2:30 ipak sačekali i da, na kraju ih je, namesto prvobitne trojice, došlo samo dvojica .
Dogovor je bio da se sa Slovencem nađemo u Delnicama pa da nas on odande preveze na krajnje odredište. Na naše planove vozač autobusa je odgovorio «Pa gdje ste našli Delnice, majku mu?». Pa ono ... na mapi Hrvatske? U svakom slučaju, Delnice su se pokazale kao pravi ugođaj. Kada smo u lokalnom restoranu postavili pitanje «Prodajete li sendviče?» odgovor je bio «Ma, naravno. Samo vi odite prekoputa da kupite kruha jer je nama ponestalo, donesite to ovdje i odmah ćemo vam napraviti par!»
Sjajno!
Nakon par sati jurcanja Slovenca po bespućima Hrvatske, BiH i Crne Gore, konačno smo se svi popakovali u auto i krenuli put Krka. Šta da vam kažem, ovaj vam je autoput sjajan, i pored svih kašnjenja smo uspeli da stignemo par minuta pre nego što Turistička organizacija Krka zatvori svoje kancelarije.
Drugim rečima, imali smo gde da spavamo.
A to gde smo spavali je već druga priča.
Ne znam kako mi uspe da u privatnom smeštaju uvek naletim na neki slučaj. Moji prijatelji se sa mora uvek vrate sa pričama kako su imali sjajne gazde, super smeštaj, pogled na more (...) ali ne i ja. Doduše, ne mogu reći da baš nikada nisam uspela da naletim na nekog normalnog jer jesam, ipak, prevagu odnose oni o kojima bih mogla da napišem jedno 30ak postova. Prvo sam mislila da je to samo tipično crnogorski problem zbog kojeg u Crnoj Gori nisam letovala još od davne 1996. ali ne – problem postoji i u Hrvatskoj. Doduše, oni u Crnoj Gori su mi samo išli na živce dok su ovi u Hrvatskoj barem bili pomalo zabavni - ovaj poslednji pogotovo. Zato ću njemu posvetiti posebnu pažnju.
Upoznajte gospon M. – le gastajbateur originelle de Paris.
Na njega smo naleteli već u Turističkoj organizaciji. Naravno, odmah je uzviknuo da on ima «savršen apartman za petoro» i to «u samom centru Krka». Ovo «sam centar Krka» čitajte kao «sam centar periferije Krka» a «savršen apartman za petoro» čitajte kao «savršen apartman za troje u koji, protivno svim zakonima fizike ali ipak, uvek može da stane petoro». Da smo ostajali više dana možda bismo se i zahvalili na gostoprimstvu i nastavili da tražimo dalje ali ovako, u varijanti «3 dana i boli me kurac za spavanje» bilo nam je sasvim svejedno.
Dok je naš apartman bio u pripremi (note: bilo je oko 9 naveče, a shvatićete zašto to napominjem negde u daljem toku priče) moinseur M. je već doneo rakiju, vince, mineralnu i sve ostale gedžete neophodne za (njegovu?) dobru zabavu. MZD je imala tu dužnost da predstavi ko smo, odakle smo i ko je sa kim u vezi, ali i pre nego što je stigla do toga da sam ja vlasnica državljanstva te susedne, prijateljske ali i pomalo neprijateljske države on je već uzvikivao da smo svi braća (a propos Slovenca) te da su dvojica holandeza «njihovi» a nas troje smo «naši». Nepotrebno je napominjati da su se ta stanovišta malčice izmenila kada sam ja zamahala svojim pasošem boje neba u noći punog meseca no o tom potom. Da se mi vratimo na njegov život.
O kojem nema šta puno da se kaže jer ga sat, od sat i po koliko je mleo, uopšte nisam slušala.
Dakle, čovek je nasipao i nasipao rakije i mleo i mleo. Imala sam utisak kao da su odvezali usta nakon 60ak godina života u ćutnji. Pošto je on, kao i svaki pravi domaćin, želeo da svi budemo upućeni u njegov život i priključenija, monolog se nije odvijao na hrvatskom nego na francuskom.
Onom gastarbajterskom francuskom. Onom francuskom koji samo kompletno jezički izazvani ne mogu da razumeju.
Žabit a Pariz pur karant an. Mon fij e a Pariz, 200 metre de Pariz. Mon fis e a Ženeve. Madam e an aršitekt. Že svis an (u građevinarstvu radim, jelte) inžener sivil. Šak ane, žabit a Franse pur 6 mes e 1 žur e a Kroaci pur 5 mes e 30 žur. Purkua? Parsk žave la nasionalite franceze e la nasionalite de Kroacia ... (ovde ponestaje sposobnosti za objasnit' situaciju na francuskom) ... Francuski zakoni zahtjevaju da tamo provedem barem jedan dan više no u Hrvatskoj jer inače gubim državljanstvo, kompron? ... a znate kako je, ako bi napravio neko sranje u Hrvatskoj, Hrvati bi me tretirali kao Hrvata ali bi mogao da se obratim Veleposlanstvu Francuske za pomoć ... blablablablablabla.
Ne slušam, ne slušam ne slušam.
Nakon što smo po milioniti put objasnili da možemo sami i da sada, kada je soba spremna (bila, već jedno sat vremena) želimo samo da se presvučemo i da odemo na noćno kupanje on je poskočio i uzviknuo:
«Želite na kupanje?! Pa nema problema, ja ću vas svugdje odvjest'!! Prvo idemo na plažu pa ću vam onda pokazat' gdje možete izać' ovak navečer ...»
«Ma ne, ne, gospon M. možemo mi i sami ... »
« ... Ma nije to meni nikakav problem, samo me sačekajte jedno petnaest minuta pa ću vam sve pokazati»
«Ma ne, ne ...»
«Ma djeco, nije to meni nikakav problem, dolazim za 15 minuta, bud'te tu!»
Nepotrebno napomenuti da smo u tih 15 minuta pobegli glavom bez obzira.
I sad, mislili ste da je to kraj M. za to veče?
Jok.
Ali bi nastavak priče zahtevao da zađem i u temu pijanog Slovenca a to može da potraje zato rađe kratim ovde pa nastavljam drugi put. Drugim rečima, avgust će biti mnogo plodotvorniji po pitanju postova. Biće ih sigurno barem četiri, ako ne i pet.
Malo li je na ovu skupoću?
Post je objavljen 02.08.2005. u 18:23 sati.