Mislim da je ovaj, od-Jezdimira-pozajmljen-naslov, najprikladniji za tekst o mom današnjem so-called rođendanu. Mislite da je baš ironično da sam rođena na isti dan kad i najpoznatiji haški zatvorenik? Tell me about it. Ta me je ironija koštala puno živaca u srednjoj školi a to je još bila i najmanja ironija od svih koje su me u mom životu izvolele zadesiti.
U prigodnom tekstu vezanom za njen «roćkas», espadrila nas je pitala koliko su nam rođendani razlog za slavlje. Meni svakako jesu jer ja, po svim medicinskim predviđanjima, nisam trebala da doživim ni jedan. A opet jesam. Punih 28 and counting.
Kao što ste naslutili moje rođenje nije prošlo baš glatko. Osim što mi povremeno nisu čuli otkucaje srca, kasnila sam punih 10 dana. Svoju sam majku do te mere izludela da je nosila lubenice uz i niz stepenice, samo da bi me isterala napolje. Nekako su me izvukli i davala sam znake života. Dva puta su mi promenili kompletnu krv u sistemu, oživljavali me, tralala. Usput sam pokupila i žuticu. Mami su rekli da je pravo čudo da sam još uvek živa i da je, ukoliko uopšte prevaziđem prvih mesec dana, sasvim moguće da ću ostati malo nerazvijena. A ja sam eto prevazišla prvih mesec dana. I razvila sam se sasvim dobro – možda čak i previše.
I tako sam iz problematične bebe izrasla u sasvim neproblematičnu devojčicu, devojku, ženu. Nisam još sigurna za ovo «žena» jer sebi ne delujem tako a i ono «neproblematična» je pod znakom pitanja. Ipak, s obzirom da sam ovaj svet ugledala na sasvim neobičan način, roditelji su mi od malih nogu usadili stav da je svaka godina koju napunim razlog za slavlje jer obeležava moju malu pobedu nad svim onim obeshrabrujućim prognozama sa početka.
I zato su moji rođendani iz godine u godinu bili posebni. Prvo su na njih roditelji za uši dovlačili mnogobrojnu rodbinu uvek željnu jednodnevnog izleta u glavni grad, potom su na rođendane počela da dolaze deca iz komšiluka pa deca iz razreda a jednom se tu zatekao i neki štreber iz muzičke škole. Uvek se vodilo računa o tome da sam najlepše obučena kako se nekom drugom slučajno ne bi omaklo da mi preotme spotlight. To, da je 20/8 «moj dan», su znale i ptičice na grani jer sam se hvalila kome sam stigla. Sećam se da su mom hvalisanju najviše pogodovale prepune prodavnice u kojima bi tata bezbrižno kupovao piće za proslavu a ja trčkala oko njega i vikala «Pa ne znam tata da li će to biti dosta, IPAK JE MENI DANAS ROĐENDAN» :))
Stvari se nisu mnogo promenile ni onda, kada je celokupna organizacija rođendana pala na mene. Ima nešto što o meni verovatno ne znate a to je da sam ja rođeni organizator. Nema tog događaja koji sam organizovala a da sve nije bilo pod konac. Dakle, organizacija mojih rođendana je potkraj osnovne, a posebno u srednjoj školi, bila jedan mukotrpan full-time posao. Poslastice i grickalice su se pekle i po nekoliko dana unapred, piće se kupovalo u hektolitrima, utvrđivale su se liste pozvanih, toalete, raspored nameštaja, DJ .. mislite da su vaše svadbe bile napor? Hah, :odmah rukom: ništa lakše. Sve sam ja to prošla nekoliko puta i, i dan danas se pitam, kako mi je uspevalo? Nije da žalim, svaka je žurka bila za pamćenje i svi su se (iz mog tada-jaaako-širokog kruga poznanika) trudili da ih ne propuste ali ipak, jebote, odakle mi energija? Broj pozvanih/nepozvanih je rastao iz godine u godinu tako da je, jednom prilikom, u moj stan od kojih 70ak kvadrata stalo preko 130 ljudi. Tada mi se to činilo jako cool, danas padnem u nesvest na samu pomisao da bi iza svih njih morala još i da čistim.
I tako mi se jednog dana cela ta strka - organizacija, previše jednokratnih posetilaca, premeštanje nameštaja, cimanje, čišćenje – popela na kurac pa sam podvukla crtu i rekla «dosta». Sledeće sam godine odlučila da ću prestati da mislim na druge i da ću od rođendana ponovo napraviti «svoj» dan – dan koji bez stresa delim sa uskim krugom sebi dragih ljudi i koji u potpunosti posvećujem svom sebičnom uživanju – pijuckanju i druženju, bez brige da li svako ima piće, da li je neko nešto oborio, da li su komšije pozvale policiju ...
U poslednjih par godina rođendani su mi sve manje pompezni. Pošto se, zahvaljujući čarima emigracije, i krug posetilaca smanjio, rođendane uglavnom provodim proizvodeći ogromne količine mesa i salate kako mi se neki gost kući slučajno ne bi vratio gladan. Uživam u tome da posedam svoj majušni krug prijatelja za sto i da onda toročemo, jedemo, pijemo i pevamo u viljuške i noževe. Ponekad poželim da taj krug ponovo dopunim nekim novim ljudima ali kako sad baš i nemam puno prilika za nova poznanstva, ostavljam to za neki budući posao i ceo onaj život koji će zasigurno početi jednom kada završim ove proklete studije.
Kada već govorimo o budućnosti, pogledajmo kako sam zamišljala svoj život u 28-oj onda, kada sam imala upola manje godina: