Ovih dana sam u stravičnoj gužvi jer sam zapala u pakao izdavanja stana. Pri tom, pre nego što poskočite da mi kažete kako je traženje stana pravi pakao, reći ću vam da ni traženje stanara nije nikakav piknik.
Naprotiv.
Da vas malo uvedem u priču, pre jedno 30ak godina, moji su roditelji odlučili da malo saštede na mojoj ishrani i da ušteđeni novac vrlo pametno ulože u kupovinu dva stana. Jedan smo odmah zapišali svojim prisustvom dok je drugi, glede svoje neuseljivosti, pričekao dobrih 20ak godina da dobije stanare čiji se život nije protegao na tri prethodna veka.
Za sada su tamo, pored sporadičnih nas, živele dve porodice: prijatelji naših rođaka i rođaci naših prijatelja. Nepotrebno je napomenuti da smo se u tim rođačkim varijantama i prvi i drugi put žestoko zajebali te da je naše opako rentijerstvo krajem pretprošle godine stavljeno pod veliki znak pitanja. Ipak, kako se u novcima baš ne kupamo pa nam stan zvrji prazan, odlučili smo da se bacimo u još jedan izdavački rizik pa šta bude. Poučeni prethodnim iskustvima, ovog smo puta postavili jasne uslove kojih se bespogovorno držimo i pored toga što smo zbog njih potencijalno izgubili barem par perspektivnih stanara.
Inače, nije zgoreg napomenuti da u Beogradu vlada pravi rentijerski haos. Ne postoji nikakva standardizacija niti pravilo, tako da vam se lako može desiti da u dva dana za iste novce nađete adaptiranu garažu neke kuće na periferiji i odlično opremljen stan u centru grada. O lažnom oglašavanju ne treba trošiti reči – pod “trosobnim” stanom mnogi podrazumevaju stan koji ima jednu spavaću, jednu dnevnu sobu i kuhinju što govori da pod “sobama” podrazumevaju sve prostorije u kući a ne samo one u kojima se spava, što je inače običaj. Takođe, “odlični” stanovi su često najobičnije rupe prepune vlage i bubašvaba, “nov nameštaj” su često kredenci koje su babe i dede dobile kao svadbeni poklon a “sam centar” može da se protegne i na nekoliko desetina kilometara od glavnog trga i sve to po ceni od minimum 200 eura mesečno pa naviše.
Pošto smo shvatili da je jedini način da zainteresujemo veći broj ljudi za okretanje našeg broja telefona taj, da cenu izdavanja ne izjednačimo sa cenom 200kvkm na Mesecu, odlučili smo da pre izdavanja stana krenemo u opsežna istraživanja drugih stanova iste ili slične kategorije te da, odnosu na njih, i mi istaknemo svoju (realnotržišnu) cenu. Tjekom okretanja raznih brojeva telefona iz oglasa smo došli do zaključka da je naš stan, u najmanju ruku, pravo malo nekretninsko blago te smo ga bez po brige oglasili i uredili za kritičko zagledavanje brojnih zainteresovanih okica.
Da vam ukratko opišem na šta sam mislila pod “nekretninskim blagom”: stan je u samom centru grada, u lepoj zgradi i sa divnim pogledom na dve strane. Ima tri sobe od kojih su dve spavaće, kuhinju, kupatilo, WC i slatku terasu. Pored ovih uobičajenosti, ima i centralno grejanje, kablovsku TV i internet, nov nameštaj i svu moguću aparaturu. Prostran je i sveže renoviran, samim tim je na tržištu trebao da provede sveukupno 3:54 minute, pre nego što neko ubaci kofere unutra i vikne “Moj je!!!”
Ali nije.
Još uvek.
Dok sedim i čekam da se nešto po tom pitanju promeni, opisaću vam kako proces izdavanja otprilike izgleda, čisto da ne ispadne da nemam novi post već više od nekoliko dana i da mi je blog skliznuo sa liste dnevnih prioriteta.
Prvo, velika većina “interesentskih” poziva je upućena od strane nekakvih “agencija”. Mislim da me je do sada kontaktiralo barem 60ak istih što me tera da se zapitam kako one stižu da naprave bilo šta u stanju tolike konkurentnosti. U njihov rad ne bih ni ulazila, pozivi često dolaze sa mobilnih telefona, ako vas neko uhvati u nezgodnom trenutku pa ga nazovete nazad otkrijete da je “agencija” zapravo jedan čovek koji posao vodi iz svog stana a o njihovim “agentima” da i ne govorim. Mal’ juče nisam pala u nesvest kada mi je na vrata pokucala jedna jedva-punoletna agentkinja, svaka čast osamnaestogodišnjakinjama, ali šta ona zna o dobrim ili lošim stanovima i na koji način ona može biti korisna svojim klijentima sem uobičajenog “ovaj trosed je lep” ili “jaoj, baš su vam slatke ove pločice”.
Mislim, sad stvarno?
Sa druge strane, nešto manji broj poziva dolazi od potencijalnih stanara direktno. Razgovor uobičajeno teče ovako:
“Dobardan, zovem zbog oglasa”
“Da, izvolite?”
“Pošto stan?”
(vi izdeklamujete cenu i probate da objasnite šta u nju ulazi ali avaj)
*tup*
Veza se prekida, bez hvala, bez doviđenja. To me je uvek totalno izbacivalo iz takta. Često mi se dešava da neko pogreši broj i da onda, nakon mog vrlo ljubaznog “Ne, pogrešili ste”, momentalno spusti slušalicu. Nešto mi se ređe dešava da neke mamine prodavačice iz “Beteksa” ili wherever, ako je kojim slučajem ne uhvate kod kuće, postupe isto tako. To mi nikako nije jasno, zar je tako jebeno teško zahvaliti se i reći doviđenja? Znam da Srbija daleko od “bečke” škole ali ovo je stvarno malo previše.
Drugi tip onih koji zovu su tzv. raspravljači. To su oni koji pokušavaju da vas ubede da, ionako prilično povoljnu cenu, snizite za još kojih 100tinjak evra, taman da se uklopi u njihov budžet. Raspravljači često koriste sledeći argument: “Evo baš smo sad videli sličan takav stan u toj-i-toj ulici, samo 200 evra!”
Pa uzmite onda njega, jebote, šta čekate? Blagoslov?
Treći tip nazivam “socijalna ustanova”. To su oni koji očekuju da će za vrlo malo para dobiti fenomenalan stan na savršenoj lokaciji. Ok, to su svi, ali ovi su specijalni po tome što u cilju ostvarenja svoje namere vole da vas detaljno upoznavaju sa svojom finansijskom situacijom.
“Gospođice, koliko cenite stan?”
“toliko-i-toliko”
“Aaaa, mnogo je to za mene! Ja imam samo 250 evra za stan!”
”Pa dobro, kako ja mogu da vam pomognem sa tim?”
“Pa jel može za 250 evra?!”
“Errr .. pa ne”
“A što?”
“Pa zato što taj stan zaista vredi više”
“Ali ja nemam više”
“Pa ja vas gospođo iskreno razumem ali evo, i ja gledam oglase i imate barem 50 stanova za 250 evra, zašto ne pozovete njih?”
“Pa oni nemaju tri sobe i nisu u centru … ”
”E pa, jebi ga, šta da vam kažem”
“Ništa zvaću vas opet da vas pitam da li može za 250, ja stvarno nemam više a ovaj stan mi se čini kao nešto za šta bih eventualno bila zainteresovana!”
“Dobro” (u sebi: Važi, ali ja nisam zainteresovana)
E sad, pre nego što izvučete zaključak da sam ja jedna cold-hearted bitch koja ne razume podstanare, razmislite ponovo. Prvo, razumem ja podstanare i više nego dobro i svakog dana zahvaljujem svevišnjem što nisam jedna od njih. Drugo, i više nego dobro znam koliko je nekima, posebno studentima, teško da svakog meseca izdvoje 200-300 + eura za stan, plus režije. Treće, za razliku od mnogih psiho-šizofreničnih gazda, mi smo stvarno odlični i uvek puni razumevanja za naše stanare: nikad im ne seremo ako malo kasne sa računima i stanarinom, skoro nikad ne idemo u stan da proveravamo u kakvom je stanju, ne dosađujemo im, ne teramo komšiluk da ih špijunira …
Najvažnije od svega, u momentu kada preuzmu ključeve, mogu da se opklade da je stan u bezgrešnom stanju. Kako smo do sada imali sve same podstanarske slučajeve, nakon svakog od njih smo stan skoro pa u potpunosti renovirali i eto, danas je good as new. Uprkos tome što ga možemo izdati za veće pare, mi smo ga ipak malo “potcenili” kako bismo poradi veće zainteresovanosti dobili priliku da budemo malčice “izbirljivi” - verujte da mi je milion puta bitnije da nađem nekog normalnog nego da zaradim 50 ili 100 evra više, u svakom slučaju.
Ipak, i pored svog tog razumevanja, ja baš i ne trčim da ga izdam u bescenje. Prvo, zato što je u njega uloženo i previše da mi se sada ne bi baš nimalo isplatio. Drugo, zato što mnogo gori i skuplji stanovi pronalaze svoju klijentelu a poznato je da ne volim da ispadam “glupa u društvu” i da mi se ne da da izigravam Robin Hooda beogradskog rentijerskog miljea. Na kraju krajeva, jeftiniji stanovi postoje, možda nisu veliki kao moj, nisu u centru i nemaju sve moguće potrepštine ali su tu za sve one koji ne mogu da priušte više pa sad … svako prema svojim mogućnostima, zar ne?
U svakom slučaju, stan je tek par dana na tržištu i već su ga zaposele raznorazne tete iz agencija i njihovi colourful klijenti. Iako mi na njih odleti ceo dan, ta su mi razgledavanja zapravo najzabavniji deo jer zaista možete da naučite puno o tome šta ljudi traže u stanovima: jedni traže svetlo, drugi izolaciju, treći dobro kupatilo, četvrti jak bračni krevet u spavaćoj sobi, peti da im iz rupica ne izleću nikakve bube … u svakom slučaju, drago mi je da se velikoj većini koji su ga videli izrazito svideo mada bi mi bilo još draže da se sutra jave i kažu da bi ga uzeli.
I tako, dok ja ovde trabunjam, teta iz agencije javlja da je onaj-klijent-od-danas vrlo zainteresovan za stan i da bi sutra ujutru voleo da ga pokaže supruzi.
Neverovatno, taman se raspisala a možda sutra mojim mukama dođe kraj. Ili one tek sa pronalaženjem stanara započinju? Ne znam, videćemo.
U svakom slučaju, valjda me neće ovaj put. Jebem li ga, treća-sreća, vreme joj je.
Post je objavljen 25.08.2005. u 03:44 sati.