Trebao je biti samo komentar…
Ovo je trebao biti samo komentar za „Smriku“ pod predhodnim postom… ali na kraju je ispao cijeli post….
Bravo Smrika…
Mogu se mijenjati sistemi, ali se ne može promijeniti mentalitet ljudi, ili se mijenja jako sporo.
Premda su nam usta često puna demokracije, nažalost sve se svodi na uobičajene fraze…
„Mi smo za demokraciju“…
Što to uopće znači?
Mi smo za slobodu govora?
Naravno, ali samo ako se govori ono što svi govore…misli onako kako svi misle… radi sve onako kako drugi rade…“ kad pušemo u isti rog“…
Opasno je imati svoje mišljenje… svoj pogled na svijet… svoj komentar… jer mi smo onda protiv nekoga?
Ja bi volio da se Dizdari od pokojne babe Ćeze vrate na samo jednu godinu…ili na samo jedan mjesec u Prominu… a onda na kraju kažu da li se nešto promijenilo u Promini-Hrvatskoj od njihova odlaska????
U postu sam naveo komentar u kojem se može pročitati:
„Malo je ljudi danas u Promini koji su SLOBODNI, kad kazem slobodni to zanci da mogu javno i argumentirano reci sto misle i da time budu shvaceni i prihvacene od strane kriticne mase ljudi koji zive od svog rada i koji su takodjer slobodni. Nazalost politka cistih racuna stavlja ih na "crne liste" kao i '47, te se time s njima obracunava po istim metodama (ali s drugim oruđima prisile) kao sto su to svojedobno radili "PULAC, Stevo Perica, i cijeli niz političkih komesara/jugoslaveskih dusobriznika tog doba“doba".
Koliko je nas zapravo SLOBODNO (u smislu u kojem je navedeno u komentaru), to je dobro pitanje?
Koliko smo mi spremni prihvatiti razmišljanja drugačija od naših?
Da li opravdavamo nered i nepravdu, krađe, krivotvorenja dokumenata… ako se oni rade u „ime naše stranke“?
Koliko smo daleko spremni ići „u ime stranke“?
Da li su neki spremni pomoći ljudima tek ako se uključe u njihovu stranku?
Da li se posao dobiva po stranačkom ključu?
Da li smijete komentirati postove na primina.blog.hr-u?
Najbolje je ne odgovoriti na niti jedno pitanje javno, nego samo sebi u bradu… da Vas nitko ne čuje… da se ne zamirite nekomu… samo što put nezamjeranja vodi u upitnom smjeru…..
A što ako na kraju rečete svoje mišljenje?
Hoće li Vas ubiti nečija mržnja, jer ste rekli samo općepoznate istine?
Koja su Vaša iskustva iz situacija u kojima ste rekli istinu onomu koga se tiče?
Hoće te li jedno moje iskustvo?
Često sam bio na sastancima na kojima sam predstavljao i branio prava radnika pogona u kojem radim.
Odlazio sam u Split na sastanak na koji je dolazilo još osam predstavnika radnika drugi pogona i cijele Dalmacije.
Sastajali smo se sa direktorom koji je iznad direktora svih naših pogona i iznosili probleme s kojima se susrećemo na svojim radnim mjestima- odnosno problema na koje upozoravaju radnici koje mi zastupamo.
Od nas devet… ispostavilo bi se na svakom sastanku da samo moj pogon ima problema…
Kad bi nešto pitao… svi bi me „kuckali“ nogom pod stolom da „to“- „ne smijem pitati“.
Čak je i taj direktor kolutao očima kad bi došao red na mene…
Jednom mu je „pukao film“ i onda me počeo „pilati“ da očekujem da se neki problemi prebrzo riješe… da za sve treba vrijeme…novca..Bolje rečeno da bi bilo bolje da ušutim..
Rakao sam tada direktoru: „Ako želite da na sastanak dolazim kao i ostali i samo Vas hvalim, onda me na ove sastanke više ne morate pozivati… Ja sam izabran da štitim prava svojih kolega… i dok je tako ja ću pitati ono što moram… a vi radite ono što morate…
Zastao je… i rekao… „u pravu ste kolega… Vi samo radite svoj posao… a za taj posao su Vas na kraju kolege i izabrale“…
Taj direktor je sada u Upravi moje firme…
Kad je stupio na tu funkciju, nakon nekoliko dana došao je u „moj“ pogon.
Ušao je u pogon zajedno sa čovjekom koji je trebao preuzeti „njegovu fotelju“, i još nekoliko kolega.
Pružio mi je ruku i pozdravio me imenom i prezimenom, te me nakon toga predstavio i ostaloj delegaciji. „Gospodo ovo Vam je X Y… radi na tim i tim poslovima, i on je predstavnik radnika za „ta i ta“ prava…“.
Njegov zamjenik je upitao što je tu tako važno, to što sam predstavnik radnika?
Član uprave se samo nasmijao na tu njegovu reakciju… pružio mi još jednom ruku i rekao: „Svaka čast kolega… nastavite se boriti za radnike kao i do sada“.
Eto, čovjek je shvatio da smo bili ( i ostali) na dvije „suprotne strane“, ali to ne znači da se moramo mrziti, nego da moramo zajedno raditi da bi nam svima bilo bolje… jer za poboljšanja nekad i nije potrebno toliko novca, koliko se sve svodi na dobru volju?
A što mislite kako je prošlo mojih osam kolega-ljudi koje su oni zastupali?
Njih direktor nije zapamtio ni po riječima, ni po djelima, ni po imenu ni prezimenu, a ljudi koje su oni predstavljali nisu dobili ništa?
Ja sam ipak na kraju zadovoljan jer su „moji ljudi“ dobili što su tražili… jer sam uspio riješiti njihove probleme…
Da li sam to skupo platio?
Nisam.
Radio sam pošteno svoj posao i imam čistu savjest…
Ali nije direktor iz priče jedini koji mi je pružio ruku…
Bilo je tu i onih o kojima sam pisao na Blogu pa su se zbog toga bili „žestoko naljutili“ na mene…ali to su već druge priče…
Oznake: Život u Promini
|
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
