Nisam umrla, niti sam čak bila bolesna. Događalo se jako puno toga, većina u mojoj glavi… ne nisam ni poludjela, sasvim sam normalna…valjda.
Uglavnom otuđila sam se od bloga, pa i od komentiranja jer jednostavno nisam imala vremena. Krajem trećeg mjeseca položila sam zadnji ispit! Juhuuuhuu! A onda me počeo prati umor, zaostatci stresa, pa proljetni umor. S obzirom koliko sam vremena provodila dnevno učeći postala sam autistična, nekako normalna stvar za mene, događa se redovito kada se zadubim u nešto što mi zahtjeva punu koncentraciju, a i lagala bih kada bih rekla da ne volim svoju autističnu fazu.
Onda je došlo na red pisanje diplomskog, što naravno iziskuje sate i sate piljenja u računalo i pokušavanja i razumijevanje jako puno stvari što su pametni ljudi izračunali i primijenili.
U nekom razdoblju sam imala ideja za pisati, slagala sam redovito priče u glavi, i sada su tu samo malo gledaju iz daljine, neka stoje, neću ih zaboraviti, uostalom neke od njih moraju sazrjeti.
Shvaćam da ne mogu pisati blog dok se bavim velikim stvarima, ili jednostavno ne želim,. Ne znam. Pisanje mi je zadovoljstvo, ne želim žvrljati samo da sam prisutna, vidljiva i da mi se ime nacrta tamo negdje. A možda ni sama sebi ne dajem priliku jer dosta toga dobroga je znalo izaći ispod prstiju kada bih odlučila nešto napisati, ipak ne toliko dobrog kada me ponijela ideja ili riječ.
Ima već neko duže vrijeme kako opet sanjam, ti moji snovi su kao jedna druga paralelna stvarnost, jako detaljni, živi, puni emocija i života, ali i smrti i na kraju ono što je najbitnije vode jer nekako meni voda znači sve. Ujutro kada se probudim kao da sam bila na putovanju i onda se vraćam računalu i brojevima. Ne, nije tlaka, jer još uvijek ne znam što volim više… u biti znam, brojeve. Kada završi sve ovo kreće jedno novo poglavlje u kojem ću se više baviti sobom, pa i zapisivati jedan dio sebe na ovo bespuće zvano web, a možda otići zaplivati u vodu s ove strane, plutati zatvorenih očiju i osjećati se kao da sam u svemiru.