Od kada sam počela pisati blog sve češće i češće se zateknem u situaciji da nakon što nešto pročitam poželim ostaviti komentar, a kad ono ne može, jer normalno nije sve podložno i napravljeno tako da bi se komentiralo. Taj poriv se javlja učestalije što sam duže u blogerskim vodama. Jednostavno ta navika kada pročitaš nečiji post i kažeš svoje mišljenje ili ostaviš svoj komentar time dajući do znanja da si prisutan u nečijem virtualnom prostoru.
E sada, redovito mi se događa da poželim komentirati i druge stvari na netu, ali tamo nema kućice "komentar" i onda dolazi do saplitanja u koracima, što sad, pa kako nema? Da se razumijemo, ne mislim da bi trebali biti svugdje otvoreni komentari jer u većini slučajeva ih koriste neki isfrustirani i zadrti ljudi koji komentiraju sve i svašta ili baljezgaju posve neovisno o temi kao na t-portalu, indexu i 24 sata...
A da me blogerska groznica komentiranja posve zahvatila shvatila sam jučer i to po drugi puta, samo me ovaj puta spoznaja opalila malo jače. Tražila sam rješenje zadatka na netu i naišla na stranicu jednog profesora koja me posve oduševila i naravno u maniri blogera htjela sam to i reći... i onda sam se zaustavila. Nigdje nije ostavljena mail adresa, niti bilo što slično, ali i da je ne bi li bilo krajnje čudno napisati: Profesore, oduševila me vaša stranica, mislim da ste napravili jako dobar posao i da takvim pristupom pomažete svojim učenicima u razvoju i učenju na način na koji to nažalost većina ne čini.
Istina, lijepo zvuči i svakome bi bilo drago čuti tako nešto, ali mislim da je tu granica i da treba stati. Koliko god smo naučili komentirati postove jedni drugih, članke u na novinskim stranicama, teme na forumima i slične stvari ipak se treba povući granicu jer nisu svi ljudi naviknuli na takav način obraćanja.
Morala sam zaustaviti svoj jezik u tipkovnom obliku i sačuvati ga za one sebi slične koji neće doživjeti šok kada vide komentar ili mail na ekranu od njima nepoznate osobe.