Drugi par postoli

četvrtak, 25.12.2014.

POŠTANSKI SANDUČIĆ

Nekad,prije recimo 15-20 godina poslati razglednicu ili čestitku poštom bila je sasvim normalna rutinska pojava.Kupiš fino razglednicu i marku,eventualno i kemisku,napišeš misao,zamotaš,zalijepiš i pluf…tutneš u onaj otvor žutog metalnog sandučića sa nacrtanom trubom i čekaš da pošta krene i stigne na odredište.
Danas ne trebaš nekome razglednicu ili pismo pošiljat,da bi nekome nešto opširno napisao ili jednostavno kratko samo čestitao rođendan,godišnjicu,blagdan ili sl,na onaj standardan način.Ako ne svatko,bar neka oderđrna večina ljudi kod kuće ili pri sebi ima mobitel,tablet,laptop ili PC,a ta pomagala suvremene tehnologije za razliku od onog standardnog načina slanja pošte je drugi par postoli…A tko zna šta će se i kako te komunikaciske novotarije suvremenog doba još u budućnosti nazivati i kako će izgledati. Dakle…ako smo se našli negdje u gradu a odlučili smo se na licu mjesta napisati neku razglednicu ili pismo i poslali ga nekoj dotičnoj osobi,najprije ćemo pretražiti po đepovima nemamo li neku olovku,ili kemisku…koju u datom trenutku većinom i nemamo pri sebi…pa si mislimo…ma šta ću vraga pisat razglednicu i trošit pare za kemisku kad ju mogu jednostavno poslat mailom,ili preko facebooka,vibera,twitera,skypea,massengera...itd…nasralo se tih Internet komunikatora ko drek i svakodnevno dolaze neki novi ,pa možeš birat.Pa kad je već to tako jednostavno,čemu se mučiti ?
Fino otvoriš svoj mobitel ili laptop ili šta već imaš i naravno po izboru jedan od navedenih komunikatora,napišeš nešto i jednim klikom ode…I već je na odredištu prije nego si rekao ´´gfćzvbazmfčklanza´´…Prosto ko pasulj,prava milina.Ma ko danas još šalje pisma poštom,kad je ovako puno jednostavnije i brže…odmah stigne,maltene isti tren…I još je prava gnjavaža ako si kod kuće,pa samo zbog toga moraš ići u grad i ubacit poštu u onaj sandučić…pa na kraju krajeva tih poštanskih sandučića više skoro da nigdje i nema.Još malo pa će se i zaboravit kako su zapravo i izgledali.Nekad ih je još i bilo na svakom kantunu…tu i tamo.A gdje ćeš ih sada tražit kad su ih skoro sve poskidali…Pa i pametno su napravili,jer šta bi se poštar brižan mučio ih otvarat i praznit,kad zna da su ionako prazni.Eventualno možda još neki zaostali neosviješteni papak šalje poštu na staromodan način,a da ni sam nezna da primatelj može poštu dobiti isti dan…minutu,sekundu čak.
I tako,kad sam se svih ovih godina od kad koristimo blagodati interneta i mobilne komunikacije ipak našao u situaciji da posegnem za staromodnim načinom slanja pošte.Jer ipak,jednom ti mora doći iz guzice u glavu da i takav način pored svojih mana ima svoje čari i draži….ali i prednosti.Pa kad si možeš zamisliti ono kako je to nekad bilo…recimo; vojnik na nekoj fronti dobije pismo od svoje ljubavnice ili svojih bližnjih…jer ipak je drukčiji osječaj kad ti čitaš rukopis,jer po njemu prepoznaješ tko ti ga je napisao…a još ako je pismo mirisalo po nekom parfemu kad ga otvoriš…mmmmmm!!! ma nema tu veće sreće i zadovoljstva.Danas kad dobiješ poštu mailom,sva su ti slova ista…nije isti onaj gušt čitanja,jer pri čitanju dugo zjapiš u onaj blještavi ekran.Zato nije ni čudo što svaki peti čovijek koji koristi Internet pati od konjuktivitisa.Pa sigurno da pati kad se nableji onog monitora po najmanje 5,6 sati dnevno, ali lako za to kad bi samo poštu pročitao,jer nemože naravno nakon toga jednostavno ugasit kompjuter…zanimaju ga i druge stvari, pa kad je pročitao mail,by the way baci se malo na Facebook,pa na neki forum,pa you tube,pa njuškalo,pa ebay,pa ga zanimaju razne novosti,ali ako je muškarac,najgore prođe kad baci oko na porno stranice…zableji se u one guzice i sise…a kad si na takvom mjestu niti ne skužiš kako vrijeme brzo leti…
Pa na kraju krajeva pomislih,ako smo svi mi u školi učili pisati…u biti to nije isto, poslao ti pismo ili poruku preko maila ili konvencionalno poštom.Evo u čemu je razlika…Mi koji znamo čitati,mi prepoznajemo slova na onoj tastaturi,pa ih ne trebamo pisati,nego samo utipkati,pa iz toga proizlazi da ćemo mi u nekoj skorijoj budućnosti,ako budemo tipkali,znati slova samo čitati i tipkati,ali ne i pisati….U biti rukopis če nam biti ko mačja črčkarija,jer već niti danas rukopis nije tako lijep kao što je to nekad bio…Danas se praktički više niti ne koristi krasopis ili kaligrafija…možda samo u nekim rijetkim slučajevima…ali to je tema za neku drugu priču
Ali dobro…da ne skrećem previše s teme…došli su nam i ovi Božićni i Novogodišnji blagdani pred vrata…Vrijeme je čestitanja i darivanja…zaželiti dobre želje svakome.
Jedne večeri našao sam se u gradu i šećem pored kioska i uhvati me misao da bi nekome morao čestitat Božić…nekome meni važnom,pa reko..ajde da kupim Božićnu čestitku….sigurno će joj biti drago.Izaberem jednu meni najlijepšu,kupim i marku pa odem kući.Po dolasku malo kasnije napisao sam čestitku i makar je bila već skoro ponoć,krenem pješke nazad u grad da ju ubacim u sandučić.Normalno,nakad je bilo tih poštanskih sandučića na više punktova,kao šta sam prije naveo,pa se sjetim da ne moram ići u grad,budući da je bilo i malo daleko,jer bi najbliži poštanski sandučić trebao biti nekoliko ulica niže.Kad ono dođem tamo a njega nema,ustvari na zidu je ostao samo njegov obris.Dobro,pomislih pri tom,možda tu u naselju i nije bio potreban,pa su ga skinuli i tako krenem dalje prema gradu.Budući da nisam dugo ubacivao poštu,prisjećao sam se uz put gdje su obično bili punktovi sa sandučićima,mađutim kako sa dolazio od jednog do drugog mjesta,primjetio sam da su svi sandučići poskidani…..PA KOJI JE TO KRETEN POSKIDAO TE SANDUČIĆE….DANAS ČOVIJEK NE MOŽE POŠTENO NITI POŠTU POSLAT…PA ŠTA SU MORALI BAŠ SVE POSKIDAT….ZNAM DA NIJE VRIJEME KAO NEKAD,ALI BOŽIĆ JE I NETKO BI UNUTRA SIGURNO NEŠTO UBACIO…A ONI POŠTARI,LIJENIJIH LJUDI U ŽIVOTU NISAM VIDIO.ONI KAD VEĆ RAZNOSE POŠTU OKOLO,KO DA BI IM RUKE I NOGE OTPALE DA OTVORE ONAJ SANDUČIĆ I VIDE ŠTA IMA UNUTRA,PA KAD VEĆ DONESU POŠTU,MOGLI BI JU I ODNEST…SIGURNO BI SE UVIJEK NEŠTO SKUPILO,PA MAKAR JEDNA KUVERTA…OVAKO NAJBOLJE JE SVE POKUPIT,SVE POSKIDAT,PA NEK NAROD NOSI DIREKTNO POŠTU U POŠTU…KO DA SU TI SANDUČIĆI NEKOME SMETALI….GAMAD JEDNA…Gunđao sam sebi u bradu cijelo vrijeme,jer nisam imao drugog izbora nego otići skroz do pošte.Kad dođem tamo a pored ulaznih vrata stoji veliki metalni žuti sanduk.Kroz onaj prorez ubacim pismo unutra i tako gunđajući sebi u bradu odem doma…SRETAN BOŽIĆ SVIMA

Oznake: Osobno mišljenje

- 00:28 - Komentari (4) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Dijeli pod istim uvjetima.