O-da životu!

Maja: „Znaš da je danas Zlatokosa na televiziji?“
Ja: „Ajmeeee, u koliko sati?“
Maja. „Mislim da u osam:“
Ja: „Ma jooooj, već je devet, dok dođemo kući, bit će i deset.
Ne možemo biti na dva mjesta u isto vrijeme.“
Maja: “Da, ali da se prepolovimo, mogli smo biti i ovdje i tamo.
Imale bi pola tijela i pola mozga.
To je nemoguće! Umrle bi da nas netko prepolovi.“
Ja: „Da i da imamo pola mozga, ne bi bile ovako pametne.“
Maja: „Hahaha. Da! I to!"
„Znaš, moja prijateljica Anja mi je jednom pričala da kad je jela pizzu da su joj gljive plesale po pizzi.
I onda da je ona plesala s njima...i onda je pala sa stolice na pod. Ja mislim da Anja laže.“
Ja: „Nemam pojma, možda joj se to i dogodilo. Iako još nisam nikad čula da gljive plešu.“
Maja: „Znaš, u kući su nam pčele napravile rupu i dolaze. Puno ih je.“
Ja: „Šta se ti bojiš pčela?“
Maja: „Da jer one bodu.“
Ja: „ Nemoj ih se bojati jer one osjete kad ih se bojiš pa će te tada i ubosti jer se i one boje tebe.“
Maja: „Ali opasno je kad si alergičan pa te ubodu, možeš se ugušiti.“
Ja: „Šta si ti alergična?“
Maja: "Ne, ja nisam.“
Ja: „E pa onda se zbilja ne moraš bojati. Živi svoje, one će svoje.“
Maja: „ Znaš da su nam radnici radili po kući i tata im je rekao da stave mrežice na prozore
da ne ulaze pčele i rekli su da su stavili, a ono...znaš šta?
Ja: „Sigurno su slagali?“
Maja: “Da! A još im je tata dao dvije!“
Ja: „Čega dvije? Dvije tisuće!?“
Maja: “ Ne. Koje tisuće!? Dvije mrežice!“
Ja: „A-ha! Ja sam mislila da im je platio radove i te mrežice koje nisu stavili.“

Maja: „Ej, jel ovo Severina! Nju volim....“

Pjevamo zajedno, baš neka stvar koju rijetko čujem,
a onako je dječja i naivnna, pjevna je i plesna, baš za naše raspoloženje.
Nakon Sevke, Nina pjeva.

Ja: „A slušaš li Ninu?“
Maja: „Ne, tko je ta?“
Ja: „Ova što pjeva.“
Maja: „Nisam nikad čula za nju.“
Ja: "Slušaš li Joleta?“
Maja: „Ne, on mi je star.“
Ja: „A Severina nije?“
Maja: „Nije.“
Ja: „Mislim da su Jole i Severina istih godina otprilike.“
Maja: „Zbilja???? Koliko imaju godina?“
Ja: „Tu negdje, oko 44.“
Maja: „A koliko ti imaš godina?“
Ja: „Za par dana ću imati četrdeset i jednu.“
Maja: “ Znaš koliko ima moja mama?“
Ja: „Jednu više od mene.“
Maja : “ Bo! Nemam pojma.“
Ja: „A jesmo mi stare?“
Maja: „Niste.“

Maja je moja prijateljica od sedam godina. Završila je prvi razred.
Dijete je kao i svako dijete, puna mašte, priča, životnog veselja i znatiželje.
Onog istog koje mi odrasli gušimo u sebi pa nam to ponekad ide na živce kod djece.
Puno pričaju, dosadni su i zamorni jer smo mi odrasli ugasili sve dječje u sebi.
Kao, odrasli smo pa se moramo ponašati odraslo.
Nije fer da to učimo i ova mala bića.
Djeci treba posvetiti pažnju, vrijeme, dati ljubav, podršku, razumijevanje.
Pustiti ih da istražuju, propitkuju, usmjeriti ih da sami dođu do svog odgovora.
Ne moramo baš sve znati i odgovarati za njih.
Počašćena sam što mi je Maja danas radila društvo.
Puno sam naučila od nje.