nemiri

sve što ima kapu to je glava

glava od čoveka je
jedna okruglina na čoveku
ona nije korisna

ima glava od lava
ona je mnogo opasna

glava je što mora
da misli i da gleda
i mora da jede
a kada neće
onada je teraju

glava je sprava za mišljenje
ona nam služi za govor
tu se reči pretvaraju u rečenice

da deca imaju glavu
zato što imaju vrat

da čovek ima glavu
da ne bude slep
sa glavom se stvara noć
zažmuriš ovako
i stvoriš

kad pevaš
pa ti se glava pokloni
da joj svi pljeskaju

glava ide sa nogama
a jede sa rukama

glava se zaglavi
kad obučeš džemper

svako ima glavu
samo neko ima lepšu

bez glave si gotov
glava je jedna glavna stvar
iz nje pamet dobijamo
sa glavom sve zapamtiš
da ne moraš da pitaš posle

kad si na moru
pliva ti glava na vodi


"Olovka piše srcem"

krava je za pašnjak
na pašnjaku ona pase
pa onda žvaće
žvakaću travu

krava je jedna domaća životinja od mesa
rodi se na selu od teleta
muze mleko
daje kajmak i sir
a posle opet pravi tele

ima razne krave
tako ima jedna krava
što uvek dođe kad imamo goste
da traži nešto od mame

krava je jedna što pravi sir
jedna što jede i kad spava
ona nam daje rogove
ona nije dobra jer se ne jaši
krava je ženski vo

krava je domaća životinja
sa repom za muve

krava je mnogo lepa stvar
zato što ima lepo telence
iz nje se sipa mleko
za sir i doručak

to je jedna
što stalno viče MUU
a ti je ništa ne razumeš
krava je najveća stoka
u naše selo

"Olovka piše srcem"

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

Vasko Popa

lakomost je kad velika kiša padne
pa odnese lako most

lakomost je ono crveno što se mažu nokti

moj brat što je veliki pa mu je lako

lakomost je kad ideš bos preko mosta

kad nešto hoćeš da jedeš a ono nema

lakomost je neki lak most
i kad neko nekoga na silu grli

"Olovka piše srcem"

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu - gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
- nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.
I sve divno, divno umem
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

Miroslav Antić

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Mika Antić

Moje srce , ptica divljine,
našlo je svoje nebo u tvojim očima.
One su kolevka jutra.
One su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njegovo bespuće.
Pusti me samo da delim njegove oblake,
da širim krila u sjaju njegovoga sunca.

R. Tagore

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

Miroslav Antić

uđe noću kroz prozor
i sleti nam na jastuk
krila su joj
mekana topla
miluje naše glave

sanjamo
isti san
sjedinjeni
kao što nikada
nećemo biti
preko dana

krila joj svetle
od bezbroj snova
i trepere noseći
bezbroj milovanja
i sva lira je bljutava
dok se ne oseti

naša lira
je najlepša
dok spavamo
jedno kraj drugog
ne znajući za nju

možda je zato
najlepša
ili možda
jer je nikad
ne vidimo budni.

Boris Starešina

Postelja u tvom krevetu
noćas je valovita
skriva te pred mojim očima
zatim te otkriva

posle toliko godina
ponovo te moram osvajati

ponovo si nestvarna senka
željna zarobljavanja

a ja
ja sam već zaboravio
tu igru hvatanja i bežanja
i smeta mi tvoj vragolasti smeh
i tvoje uporno opiranje

odavno nisam lovio leptira
žudeći za lepotom
njegovih šarenih krila

noćas si razigrana
nemirna
neuhvatljiva

ponovo si poželjna u mojim očima
i zahvaljujem ti zbog toga
a ti ne znaš zašto sam ti zahvalan

ove noći
tvoja vesela drska igra
u slojevima mekih čaršava i jorgana
spasava me
iz vrtloga umornih godina
onih prošlih
i onih koje vrtoglavo
jure prema meni.

Boris Starešina

Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvoje smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedno s drugim već da saznamo jedno od drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

Herman Hese

Ljudsko biće je čudno. Ono toleriše samo ono što uspe da ukroti, uključujuci i sebi slične. Njemu treba da sve bude uređeno, propisano, razvrstano, razumno obrazloženo. Iskreno da ti kažem, čovek ne može da se obuzda. Prepušten samom sebi, on čini najgora dela. Iza toga se krije povelika doza oholosti. Čovek misli da je centar sveta, ali svet je tako ogroman, a on tako mali, i prvi se sasvim lepo obrće bez ovog drugog. Zaključak je bolan, pa čovek svoju frustraciju rešava tako što pod svoju vlast stavlja sve što ga okružuje.

Žan Pjer Dejvids

Da si preko puta i da sam drvo u
tom dvorištu,
da te voćem sladim,
da pogledom zalivena budem,
pogledaj me sa još više žara,
tebi najlepšu voćku rodiću.


Tatjana Debeljački

Mislila sam da se svim ljudima bar jednom dnevno dešava da osećaju kako im se život svodi na neizrecivu i apsurdnu patnju, mada na njima, kao ni na meni, to saznanje nije ostavljalo nikakvih vidljivih tragova. I oni su, kao i ja, posle toga izlazili iz svojih kuća i koračali deklamujući iskreno svoju neiskrenu ulogu. Ta je misao potvđivala moje uverenje da su svi ljudi odreda dostojni sažaljenja, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što žive.

Alberto Moravija

Posle hiljadu godina, posle miliona misli, neću imati šta da kažem. Neću imati!
Posle gorkih stavova, nerazuzdanih revolucija, desiće se vakum, desiće se prevremeni međuprostor izneđu teških bolesti koje su se dešavale u prošlosti i svega koje će se ubudućnosti manifestovati kao ništa. Vakum.
Posle mnogih poseta bića iz svih mojih svetova, pretvoriću se u šapat, organsku nemateriju.
Kleknuću i plakaću pred kolenima svih mojih ljubavi, i neću imati šta da kažem.
Neću imati!

Bojan Babić

Sećaš li se one nedelje? Posle ručka, nas dvoje smo se odvezli do jezera nadomak grada. Sa usamljenog splava smo skakali radujući se kao deca. Zatim smo se ljubili u vodi i dugo, dugo sam dodirivao tvoju glatku kožu.
Čudili smo se koliko čovek može da bude srećan.

Bojan Babić

Svakoga jutra u pola sedam idem na trčanje. Da bih došao do terena na kom obavljam tu, telu najprimereniju jutarnju aktivnost, moram proći kroz groblje. Istrčavši lagano tri do četiri kilometra, nadisavši se svežeg vazduha, krvnim sudovima dotakavši život u njegovoj jedinoj istini, zajapuren, vraćam se nazad. Pošto lepe devojke u to vreme već kreću na svoje poslove i fakultete, uvek poželim da vidim da li mi je od vetra frizura potpuno uneređena. Jedino mesto na kom mogu to uz put da proverim jesu nadgrobne ploče od uglačanog crnog mermera.
Kao u ogledalu, pored lika i imena umrlog, pojavljuje se moj lik. Bez razmišljanja napravim dva poteza rukom, i frizura postaje prihvatljiva. Ja odlazim, a kolega sa slike ostaje.
Čekaće me i sledećeg jutra.

Bojan Babić

Divna dama sedi sama. Diva sama sa divana dim duvana oduvava.Oduvani dim duvana sa Dunavom razgovara.Do damara pepeljara, u pepelu uspomena.Oduvani dim duvana nad Dunavom dangubio, dan budio, dan dubio, sve kovrdže danu odenuo, ime danu nadenuo po kutiji cigareta.Ljutio se Dunav stari što za njega baš ne mari divna dama, diva sama sa divana.Kuća stara puna žara, samo dima niotkuda.Zašto gori, zašto puši, Drina, Zeta, Morava i Drava, a on samo dim nema, oduvanog dima od duvana, dima nema od Dunava.

Milija Belić

srce izdeljeno na parčiće
rastrgli ga psi
ili to behu ljudi
ili, možda, svrha izmiče
i smeje se iza onog ugla
tupo
a ja nemam osećaj
jer sam biće ništavila
nirvana, koje se ne sećam
jer sreća je uvek nešto drugo...

Ksenija Forca

Nit sam star, nit sam mlad
nit sam srećan, nit sam tužan
nit sam nemar, nit sam rad
nit sam lep, nit sam ružan
nit sam čovek, nit sam gad
nit sam ja, nit sam on
nit sam senka, nit sam lad,
nit sam neko, nit sam niko.

Marina Đurić

Od praskozorja do sumraka, poslednjih godina XII veka, jedan leopard je gledao drvene daske i uspravne gvozdene šipke, žene i muškarce koji su se smenjivali, visok zid i, možda, mali popločani jarak pun suvog lišća. Nije znao, nije mogao znati da čezne za ljubavlju i surovošću i toplim uživanjem u komadanju i vetru s mirisom na divljač, ali nešto se u njemu gušilo i bunilo, te mu Bog progovori u snu: Živećeš i umrećeš u tom zatvoru, kako bi te čovek koga ja znam video određeni broj puta, da te ne bi zaboravio, i da bi tvoj lik stavio kao simbol u pesmu koja ima određeno mesto u potki vaseljene. Zatvoren si, ali najverovatnije ćeš dati jednu reč jednoj pesmi. Bog je, u snu, prosvetlio strašnu životinju, ona je shvatila njegove razloge i prihvatila taj usud, ali u njoj je ostalo samo nejasno mirenje sa sudbinom kada se probudila, odvažno neznanje, jer mašinerija sveta je veoma složena u odnosu na jednostavnost zveri.

Mnogo godina kasnije, Dante je umirao u Raveni, zanemaren i sam kao i bilo koji čovek. U snu, Bog mu je otkrio tajnu svrhu njegovog života i rada. Dante je, u čudu, napokon saznao ko i šta je bio, te blagoslovi svoje nevolje. Predanje kaže da je, probudivši se, osetio da je primio i izgubio nešto beskonačno, nešto što neće moći da povrati, pa čak ni da nazre, jer je mašinerija sveta suviše složena u odnosu na jednostavnost ljudi.

Horhe Luis Borhes

Čovek sa očima na vrh glave mogaše po ceo dan gledati u nebo i po celu noć razgovarati sa zvezdama.I zvezde mu ispričaše velike tajne za koje niko drugi ne znade. Ali čovek sa očima na vrh glave na zemlji beše kao dete. Ne mogavši da vidi put pred sobom, posrtao je i padao, a ljudi mu se smejahu i zadirkivahu ga.

Milija Belić

Prepirale se reči koja je od njih najrečitija.
"Ja sam najrečitija", reče prva reč, "jer sam najistinitija".
"Ja sam najrečitija, jer sam najraskošnija", reče druga reč.
"Ja sam reč najrečitija, jer sam najslikovitija", reče treća reč.
"Ja sam najrečitija, jer sam najmaštovitija", reče četvrta reč.
"Ja sam najrečitija, jer sam najmuzikalnija", reče peta reč.
Samo je jedna reč ćutala i svi su znali da je ona reč najrečitija.

Milija Belić

Jedna ruža u kororvu rasla, bujna ruža srcem negovana. Jedna ruža korov okitila, bela ruža suncem okupana. Jednoj ruži korov govorio:" Gle ružnoga stvora među nama!" Jadna ruža od tuge je svisla.

Milija Belić

Svi koji me vole
uvek me jednog dana
ostave.
Svi oni posle nekog
vremena, ili vrlo brzo,
me zaborave.
Ja sve njih koje
sam volela,
još uvek volim.
Mislim na njih
posle nekog vremena
ili vrlo brzo,
kada me ostave,
pa zaborave.


Marina Đurić

Jedan je stalno tražio svoje korene, pogleda uprtog naniže, i kad ih je pronašao, video je da su oni duboki i čvrsto usađeni u zemlju. Pretvorio se u veliko šljivino drvo i davao je prekrasne bele cvetove koji su uvek obećavali rodnu godinu.Ali baš zato što su mu koreni bili duboki i čvrsto usađeni u zemlju bio je njima kao okovan i nije više mogao nigde da se pomeri, nego je ostao tako prikovan za zemlju, tu gde su mu bili koreni.
Drugog, pak, uopšte nisu interesovali koreni.Imao je glavu stalno dignutu ka nebu i oči uprte u zvezde. Njemu su izrasla krila, pa je mogao vazda da po svetu leti i da tako krilat ceo svet obleti.

Milija Belić

Pleonazam je
reći
da si
najlepša na svetu


Vladimir Skoča

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.

"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve ćemo učiniti da vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći; po naglom budjenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina. I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočistu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem. Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje. U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.
Niko odavde ne izlazi živ.

David Albahari