Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.
"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve ćemo učiniti da vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"
Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći; po naglom budjenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina. I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočistu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".
Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem. Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.
Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.
Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?
... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje. U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.
Niko odavde ne izlazi živ.
David Albahari
Post je objavljen 02.08.2005. u 21:22 sati.